Titov neprijatelj broj 1: Stalno se selio, bio maltretiran i ponižavan, a zapravo je bio pravo intelektualno blago Evrope

Jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka bio je ujedno i akademik i jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.

Preporučujemo

Vasko Popa dobija spomenik u Beogradu: Tašmajdanski park bogatiji za još jedno obeležje

Premda se danas najčešće čuje kako su pod komunističkim režimom patili oni koji su se borili uz generala Dragoljuba Mihailovića, a potom i oni koji su bili naklonjeni Rusima, život Borislava Pekića dokaz je da ni demokrate nisu bile pošteđene torture.

BELI GOLF JE JURIO KA NJEMU, ON GA JE ZAUSTAVIO SVOJOM ENERGIJOM: Ovo je još jedna priča koja dokazuje snagu i veličinu Borislava Pekića!

Visoki činovnik u Kraljevini Jugoslaviji Vojislav Pekić neprekidno se selio. Služba ga je vodila iz jednog u drugi grad, pa se tako 1930. godine u Podgorici rodio njegov sin Borislav, kojem je od malih nogu usadio osećaj za visoko moralne principe, ali i smisao za humor. Od njegovog rođenja, pa do početka Drugog svetskog rata Pekići su živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i u Cetinju, odakle su ih za Srbiju proterale italijanske okupacione vlasti.

Ipak, uprkos stalnim selidbama, Borislav se svog detinjstva sećao kao veoma srećnog. Posle proterivanja, Vojislav je porodicu nastanio u Bavaništu, da bi se po završetku rata odselili u Beograd. Tu je Borislav nastavio obrazovanje u Trećoj muškoj gimnaziji.

Foto: Privatna arhiva Ljiljane Pekić

Hapšenje

Kako je i sam govorio, u gimnaziji je čitao sve i svašta, držeći ispod klupe "i knjigu i mozak, a glavu iznad, na raspolaganju profesorima".

Maturirao je neslavne 1948. godine, zaposlio se kao reporter u "Glasu" i ubrzo posle toga bio je uhapšen. Naime, mladi intelektualac bio je pripadnik Demokratske omladine.

Foto: Privatna arhiva Ljiljane Pekić

- Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne.

Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine", sećao se kasnije Pekić, koji je kaznu služio u KPD Sremska Mitrovica, kao i u KPD Niš, u čijoj se arhivi čuva njegov zatvorski dosije.

Foto: Bane Gajić

Borislav je pamtio detalje tog perioda života i gotovo četrdeset godina kasnije napisao je trotomno književno delo "Godine koje su pojeli skakavci; uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)".

Sećao se i trenutaka hapšenja i suđenja, kada je najbolje učio razlike svojih roditelja, konstatujući "izuzetan smisao za realnost" svoje majke.

- Kad su me hapsili, otac je duboko razmišljao, a ona mi trpala maramice u džep. Na sudu mi je otac davao savet, a ona cigarete - prisećao se Pekić.

Za vreme tamnovanja začeo je mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima poput “Vreme čuda”, “Hodočašće Arsenija Njegovana” za koji je dobio NIN-ovu nagradu, “Uspenje i sunovrat Ikara Gulbekijana”, “Odbrana i poslednji dani”, “Kako upokojiti vampira”, “Zlatno runo”, “Atlantida”, “Novi Jerusalim”, “Argonauti”, “Pisma iz tuđine”, “Godine koje su pojeli skakavci”, “Besnilo”, drame “Kako zabaviti gospodina Martina”, “Na ludom belom kamenu”...

Printskrin: Youtube/kingphilip2002

14 godina posle robije sa porodicom se iselio iz Jugoslavije

Četrnaest godina posle robije, porodica Pekić - Borislav sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom - odlučila je da se privremeno iseli iz Jugoslavije. Ljiljana je, kao inženjer arhitekture, dobila posao u Londonu, ali Borislavu su jednog jutra, u cik zore, milicioneri oduzeli pasoš. Ipak, odlučili su da Ljiljana, a nedugo potom i Aleksandra, odu za Veliku Britaniju.

- Pasoš mi je vraćen posle velikih članaka u nemačkoj štampi o mom slučaju i dobijanja NIN-ove nagrade za "Hodočašće". Otputovao sam u London. Nakon toga, pet godina nijedna moja knjiga u zemlji nije objavljena, a svi su ugovori sa mnom raskinuti bez ikakvog objašnjenja", ispričao je Pekić 1989. godine.

Nakon Pekićeve emigracije u London 1971. jugoslovenske vlasti su ga smatrale "personom non grata" i niz godina su osujećivale izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo "Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana".

Foto: Privatna arhiva Ljiljane Pekić

Zajedno sa još 12 intelektualaca Pekić je 1989. godine obnovio rad Demokratske stranke da bi naredne (1990.) postao član Glavnog odbora i jedan od urednika opozicionog lista "Demokratija".

Godine 1991. bio je kandidat DS-a za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.

U petak 12. marta 1991. godine Borislav Pekić se sa grupom akademika iz Odeljenja jezika i književnosti pridružio studentskom protestu kod Terazijske česme. Obratio im se u ime SANU, a sa njim su bili Predrag Palavestra, Matija Bećković, Nikola Milošević i Ljubomir Simović.

Printskrin: Youtube / Varengian

- Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da u sebi savladam urođene ljudske, totalitarne, gotovo bih rekao antidemokratske osobine potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva sa ljudima.

Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji, u realnu i realističku demokratiju upravljanja razumom, kontrolisanog od javnosti i izbornih tela, oplemenjenu socijalnim interesom za sudbinu bližnjeg i kompromisom sa potrebama zajednice, ali i efikasnog u zaštiti svega ličnog.

Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onoga što je nemoguće bar na vreme uzeti ono što je moguće, inače ćemo ostati bez ičega, jer će u međuvremenu i ono što je moguće bilo postati za nas nemoguće - rekao je slavni pisac u intervjuu za "Novosti" 1989. godine.

Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

(Telegraf.rs)