Laza Kostić je bio zaljubljen u 30 godina mlađu ženu, a nakon njene smrti posvetio joj je ove reči (VIDEO)

Laza Kostić je bio jedan od najpoznatijih srpskih književnika, rođen 12. februara 1841. godine u Kovilju. Govorio je više stranih jezika: grčki, latinski, engleski, nemački, francuski, ruski, mađarski.

Preporučujemo

Da li je ljubav Lenke i Laze mogla da uspe? Njene poslednje reči u dnevniku slute na tragičan kraj

Lenka Dunđerski je umrla samo dva mececa posle ženidbe Laze Kostića. Pesnik je do smrti pažljivo čuvao ono što mu je ona darovala (FOTO)

Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.

Napisao je oko 150 lirskih i dvanaestak epskih pesama, balada i romansi, tri drame i brojne tekstove polemičkog karaktera, predavanja, skice i feljtone. Njegovim najznačajnijim prevodima smatraju se Šekspirovi Romeo i Julija, Hamlet i Ričard II. Napisao je i nekoliko pripovedaka: Čedo vilino, Maharadža i Mučenica.

Laza Kostić je umro je 1910. godine u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.

Arhivska fotografija

Svoju najbolju pesmu i jednu, po opštem mišljenju kritičara, od najlepših pesama srpske književnosti uopšte, Santa Maria della Salute, Laza Kostić završio je pred smrt. Pisao ju je 14 godina.

Pesmu je posvetio Lenki Dunđerski, najmlađoj kćerki Lazara Dunđerskog - trgovca i veleposednika, u koju je bio zaljubljen iako je bila dosta mlađa od njega.  Na predlog njenog oca Laze Dunđerskog, pesnik se 1895. godine oženio bogatom udovicom Julom Palanačkom.

Nedugo nakon toga Lenka umire.

Da bi pobegao od nesreće i tuge, Laza sa ženom odlazi u Veneciju gde posećuje crkvu Gospe od Spasa iz 17. veka. Očaran lepotom crkve i neprebolna ljubav prema Lenki učinili su da pesnik napiše svoje najlepše delo, poslednje za života, pesmu Santa Maria Della Salute, koja je svetlost dana ugledala 1909. godine.

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoj zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku lepotu

u pep’o spalit’ srce i lub;

tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat’ u te,

Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,

mnoge sam grehe pokaj’o ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma’,

za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,

sve je to davno pep’o i pra’,

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,

al’ ipak neću nikoga klet’;

štagod je muke na meni bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

k’o pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleči ranu,

al’ težoj rani nastade brid:

Šta ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu’,

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

— svu večnost za te, divni trenute!

— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko, tantalskog roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti meni grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k’o besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje — a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvevde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud. —

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram.

Tad mi se ona od onud javi,

k’o da se Bog mi pojavi sam:

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam,

zašto se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muza i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al’ nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: „Evo me, naj!“

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

zvezdama ćemo pomerit’ pute,

suncima zasut’ seljanske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

(Telegraf.rs)