KRALJEVINA ZA PATIKE: Rastužiće vas šta se zaista 6. aprila '41. događalo u Beogradu (FOTO) (VIDEO)
Kurcio Malaparte je bio veliki italijanski pisac, jedan od najznačajnijih u 20. stoleću, i ratni izveštač tokom Drugog svetskog rata. Bio je okoreli antifašista, kosmopolita, republikanac, čovek slobodarskog duha.
Bio je takođe i prvoklasni svedok najvećih užasa tokom ovog sukoba; jedan od tih užasa se tiče nas, a opisan je u romanu "Kaputt". Radi se o njegovom ključnom delu, u kome, pored priče o bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine, takođe možete da pronađete i njegov susret sa Antom Pavelićem i košarom punom srpskih očiju koju su mu "poslale njegove ustaše". Međutim, o njemu ćemo više govoriti na samom kraju; za sada se koncentrišimo na suštinu.
Prenećemo vam samo najrelevantnije delove Malaparteovog svedočanstva vezanog za uništavanje naše lepe prestonice tokom tih krvavih dana, iznesenog u gorepomenutom delu.
"To se desilo u 7,20, u nedelju ujutru, 6. aprila 1941. godine. (...) Zemlja se tresla kao da je zemljotres, kuće su udarale jedna o drugu, čuo se strašan tresak zidova koji su se rušili, lom prozora koji su padali na pločnike i razbijali se, prestravljeni krici, jadikovke, zapomaganje, psovke i graja izbezumljenog naroda koji je nagnuo u besan trk.
Spori zadah sumpora počeo je da prodire u podrum zajedno s dimom od eksplozija i požara. Bombe su padale po Terazijama, po trgu kod Spomenika, na stari dvor. Ulicama su svom brzinom jurile kolone automobila punih generala, ministara, dvorskih velikodostojnika, visokih funkcionera. Istaknute ličnosti javnog života i vojni rukovodioci uplašili su se i bežali iz prestonice. Oko deset sati grad je bio prepušten sam sebi. Tada poče pljačka.
Svetina kojoj su se pridružile bande cigana što su došle iz Zemuna i Pančeva, obijala je gvozdene roletne na radnjama i počela da pljačka kuće. Sa Terazija se čulo kako prašte puške. Građani i pljačkaši borili su se po ulicama, po stepeništu, po odmorištu na stepenicama, u stanovima.
Pozorište kod Spomenika je gorelo. Poslastičarnica koja se nalazila pred pozorištem, s druge strane trga, bila je srušena. To je bila turska poslastičarnica, na čitavom Balkanu čuvena po istočnjačkim slatkišima. Masa je urlala i prekopavala po ruševinama, strašno se svađala oko dragocenih poslastica, raščupane žene zajapurenih lica, besramno su se smejale, žvakale istočnjačke kolače, karamele i bombone i mljackale. Strašne eksplozije, rušenje zidova, prestravljene krike, smeh, pucketanje vatre (...).
(...)
Po žutoj i brzoj matici Dunava kovitlali su se nagoreli balvani, dušeci, uginuli konji, ovce, goveda. Pred nama, na drugoj obali, grad je izdisao u samrtnim mukama, dok se svuda unaokolo širio sladunjavi miris proleća. Oblaci dima dizali su se sa stanice i iz Dušanove. Najzad, jedne večeri, pred sunčev smiraj, kapetan Klingberg prebrodi Dunav i u jednom čamcu sa četiri vojnika zauze Beograd.
(...)
Među lišćem se poigravao zeleni vetar. Sunce je uskoro trebalo da zapadne, poslednja svetlost dana sipila je sa sivog, sinjeg neba kao pogašeni pepeo. Prolazio sam pored zaustavljenih tramvaja i taksija punih leševa. Debele mačke, što su čučale na jastucima pored mrtvih tela, već pomodrelih i nadutih, netremice su me gledale kosim očima fosforescentnog sjaja. Neki žuti mačak dugo je išao za mnom pločnikom i mijaukao.
Gazio sam po sloju razbijenog stakla, pod mojim cipelama stravično je krckala srča. Povremeno bih nabasao na nekog prolaznika koji se šunjao pored samih zidova i podozrivo okretao na sve strane. Moja pitanja ostala su bez odgovora: svima je pogled bio čudnovato prazan i bežali su glavom bez obzira. Na njihovim prljavim licima nije se ogledao strah, već zaprepašćenje.
Bilo je još pola sata do policijskog časa. Na Terazijama je vladala pustoš. Pred hotelom Balkan, pored ogromnog kratera od bombe, stajao je jedan autobus, pun poginulih. Na trgu kod spomenika Narodno pozorište još je gorelo. To veče je ličilo na staklo bez sjaja, u mlečno-beloj svetlosti kupale su se srušene kuće, prazne ulice, napušteni automobili, tramvaji koji su stali na pola puta. Tu i tamo, u mrtvom gradu, odjeknuli bi puščani meci, reski, zlokobni.
Italijanski opunomoćeni ministar Mameli (...) mi je pričao o strašnom bombardovanju, stravičnom pokolju. Treba da nas bude stid - rekao mi je - što smo saveznici Nemaca. Osoblje Poslanstva preživelo je strašne dane, zabarakadirano u ovoj zdragi, očekujući da nemačke trupe okupiraju grad, koji je prepušten na milost i nemilost pljačkašima. (...) Mameli je bio čestit i valjan čovek, i ja sam ga voleo. Rat je smatrao uvredom časti, nečim što se protivi njegovim hrišćanskim ubeđenjima."
KO JE KURCIO MALAPARTE?
Kurcio Malaparte, čije je pravo ime bilo Kurt Sukert, rođen je u Pratu, u Toskani, 1898. godine, a odrastao je kao posvojče u seljačkoj porodici. Od ranog je detinjstva postao zadojen slobodarskim duhom pošto su njegovi usvojitelji bili okoreli republikanci i garibaldinci.
Kada je izbio Prvi svetski rat, 16-godišnji Kurt Sukert beži iz gimnazije Čikonjini i peške prelazi granicu, te se javlja kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je u tom trenutku Italija još uvek bila neutralna. Ranjen je u Šampanji i odlikovan je ratnim krstom s palmom, a kada su naredne godine Italija i Francuska postale saveznice unapređen je u čin pešadijskog poručnika.
1919. godine bio je diplomatski ataše u Poljskoj, nakon čega se vratio u Italiju, pa od 1922. do 1930. kao novinar i esejista objavljuje iz zapaženih knjiga. Prvi pamflet protiv Musolinija napisao je 1929. godine kada se fašistički vođa odrekao republikanskih tradicija svoje partije i potpisao Lateranski pakt sa papom kojim su Svetoj stolici priznata sva prava i kojim je stvorena država Vatikan.
Musolini odmah uklanja Malapartea (kako je sebe počeo da zove, u svojevrsnoj igri reči; Bonaparte znači "dobra strana", dok Malaparte znači "loša, zla strana") iz Rima i šalje ga Torinu. Zbog cenzure naredne knjige štampa u Francuskoj: 1931. godine "Tehnika državnog udara", što je prvo anti-hitlerovsko delo u Evropi, i "Dobričina Lenjin". Musolini nakon ovoga proteruje Malapartea iz Italije, u duhu rimskih imperatora koji su svoje političke protivnike slali u izgnanstva.
Nakon što je 1933. godine Malaparte u nizu engleskih, francuskih i američkih novina i časopisa objavio niz članaka protiv fašizma, duče Benito ga je pozvao nazad u Italiju i odmah uhapsio, te poslao u izgnanstvo na Liparska ostrva na zapadnoj strani Apenina.
Malaparte je 1940. godine tokom napada na Francusku bio ratni izveštač; nakon što je u knjizi "Sunce je slepo" napravio čitav niz aluzija u kojima se Musolini prepoznao, ovaj ga je poslao na jedan bombarder, u nadi da će biti oboren. Potom je postao dopisnik sa Istočnog fronta i Poljske, ali ga je Gestapo zatvorio na četiri meseca zbog simpatija prema SSSR koje je izrazio u svojim tekstovima. Onda su ga proterali iz Ukrajine. Potom je bio u Rumuniji, pa u Jugoslaviji, Finskoj, Švedskoj...
U Italiju se vratio sa savezničkom invazijom 1943. godine, kada je postao prevodilac i savetnik u glavnom štabu američke vojske na tom tlu. Naredne godina objavljuje roman "Kaputt" koji mu donosi svetsku slavu. Pet godina kasnije stiže i roman "Koža" u kome se bavi svojim iskustvima u Napulju po dolasku saveznika, a koja je zaprepastila ceo svet svojom šokantnom, istinitom sadržinom, i po kojoj je snimljen film sa Marčelom Mastrojanijem u naslovnoj ulozi samog Malapartea.
Do kraja života objavljuje niz dela. Umire 1957. godine.
(V. V.)
Video: Ovo je kuća u kojoj je uhapšen Alija Balijagić
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Rodjak Joja
Sad ce Romi da uloze protest zbog ovih njihovih bandi pljackasa.
Podelite komentar
JA
Zanimljiv tekst..i o veoma zanimljivoj licnosti,za koju do sada,priznajem,nikada nisam cuo.Trebalo bi da objavljujete vise ovakvih clanaka..
Podelite komentar
Bakster
Nema veze,bolje rat nego pakt...
Podelite komentar