Šta dalje za Novaka? Najpre bi trebalo da se odmori, a onda...

Kamere su spakovane, publika se vratila kući, mreže su sklonjene sa terena, trofeji uručeni, pobednički bal je završen – ali se Vimbldon 2018 i dalje odigrava u mislima onih koji su bili očarani njegovim mečevima, zanimljivim pratećim temama, mnoštvom inspirativnih iznenađenja, izuzetnim teniskim predstavama i – naravno – pobednicima i simbolikom koja je označila njihov konačni trijumf.

Vrednost dostignuća Majka Brajana i Džeka Soka, Barbore Krejčikove i Katerine Siniakove, Aleksandra Peje i Nikol Meličar i Anđelik Kerber sa onom koju je ostvario Novak Đoković će u pedantnim analima ovog “turnira nad svim turnirima” biti tretirana egalitarno, ali je trinaesti Grend Slem trofej našeg asa onaj koji je neuporedivo više raspalio strasti, emocije, maštu, ali i debate po celom nizu tema i pitanja.

Preporučujemo

Paradoks kontrasta srećnog trinaestog – odnosno četvrtog najvišeg - teniskog odličja na Grend Slemovima i Vimbldonu se provlači kroz javne čestitke, komentare, izjave, analize i ispovesti u nastojanjima da se izrazi oduševljenje za uspeh jednog od najboljih tenisera svih vremena kome je, bez previše (lažne) sentimentalnosti, pred njegov početak dat tretman “deplasiranog”.

Razlozi i povodi za to mogu – sasvim opravdano - biti mnogi, a osuda patetičnih pokušaja da se kroz prenaglašeno eufemizirane čestitke isposluje “oprost” za neetičke i nesportske komentare upućene put Novaka Đokovića od jula 2016 – jedinstvena, kao što bi uvek i trebala da bude prema takvim pojavama.

Mnogi su, jednostavno, i zaćutali – u negativnoj ili pozitivnoj neverici – a oni koji su uvek davali podršku i verovali – nalaze se u stanju katarze. I neka to bude bilo sve što treba reći o publici – jer, bilo je i uvek će biti potpuno predvidivo da će takav razuđeni spektar ocena, odnosa, osvrta i opredeljenja biti zabeležen za povode i teme poput ove; konstanta varijabilnosti – ljudske prirode.

Novak na meču protiv Andersona Foto: Telegraf.rs

Šta god ljudi mislili i kako god doživljavali vrhunski sport današnjice, Novak Đoković nije, niti je ikada trebao biti posmatran kao neprikosnoveni zabavljač masa. Greh je sebi samome dati nerealnu dimenziju postojanja , a neuporedivo gore od toga – nekome drugome. Bez obzira da li je “Nole univerzale” pobedio meč, izjavio nešto gotivno, uradio neki super štos van terena i pridobio naklonost neke javne ličnosti – odigravalo bi se automatizovano “prisvajanje” tih dela ili gestova, na način koji nema skoro niti jednu uporišnu tačku u sportu, a pogotovo ne u onom koji je toliko kompleksan i podložan neočekivanim i značajnim promenama poput tenisa.

Uticaj tih promena je na svojoj koži osetio – niko više nego sam Novak: od onih koje su se ticale njegovog motivacionog i voljnog momenta, samopouzdanja, zdravlja – do pojave “novog talasa” izazivača su koji odvažnim pobedama uputili “starog” Đokovića na rub agonije i samopreispitivanja po kapitalnim karijernim pitanjima.

Prošavši komparativno slične periode – između ostalog i pojavom “cunamija Džoker” – Federer i Nadal su se “pregrupisali”, ponovo “izumeli sebe” i sproveli proces povratka u teniski vrh sveobuhvatno i konceptualno savršeno (što se i može očekivati od takvih mega-asova i njihovih pratećih organizacija) – dokazavši da “novi talas” oličen u Zverevu, Timu, Kirijosu, Edmundu, Fricu i ostalom društvu ni izbliza nema ukupnu snagu da postane “prirodna sila” kojom je Novak Đoković potisnuo do tada neprikosnoveni “svetski teniski poredak”.

Ko god je uzeo i jedan čas tenisa, sa njega se vratio kući razmišljajući o tome koliko je zahtevno koordinirati naporan režim trčanja sa toliko različitih telesnih pokreta sa čak tri strana tela (loptica, ram, žice), različitim osnovnim podlogama i vremenskim uslovima koji mogu da utiču na igru do mere da se odloži ili prekine.

Đoković slavi pobedu u finalu Foto: Tanjug/AP

Zamislite onda koliko je, usled povreda i pratećih poraza, izgledao složen proces Novakovog nastojanja ka povratku – i koliko stresa, frustracije i stigme se “uselilo” u njegovu svakodnevicu – bukvalno kao neki urok. Takvo stanje može samo da spiralno vuče na dole, i potrebno je biti zaista veliki šampion u svim svojim suštinskim i delatnim manifestacijama da se ono zaustavi, izoluje i zatim – prevaziđe.

Kao i toliko puta u životu – ne birate vi momenat, nego momenat bira vas – svedočanstvo da se u sazvežđu energija i uticaja milijardi ljudi i pojava na ovoj planeti takve stvari dešavaju po “prirodnom” (ili bi Novak to radije nazvao “Božjem”) redu, a da će vam potvrda i nagrada za to da ste dobro i marljivo radili na prevazilaženju toga stići upravo u vidu momenta u kojem će vam se početak pozitivnog trenda odigrati. Za Novaka Đokovića je to bila - sezona tenisa na travi 2018; zanimljivo u smislu spomenutih paradoksa – mesto gde je sve negativno počelo dve godine ranije. Taj krug se time i zatvorio, i nadajmo se da smo svedoci otvaranja novog, što duže oslobođenog od značajnih pitanja i problema.

Kao što smo posle odličnih pobeda protiv Edmunda, Nišikorija, Nadala i Andersona na stupcima Telegrafa pisali – šampionski nastup Novaka Đokovića na Vimbldonu bio je baziran na sledećim izuzetno izvedenim elementima igre: precizan i ponovo jak servis, moćni ritern kojim je neutralisao prednost početnog udarca protivnika, sjajno kretanje i pokrivanje svih delova terena, tečnost u igri i sprovođenju koncepta meča i odvažnost i agresivnost, čija je vrednost u potpunosti prikazana protiv Nadala i potvrđena protiv Andersona.

Detalj sa finala Vimbdlona - Novak vraća servis Andersonu Foto: Tanjug/AP

U smislu održanja koncentracije, Novak je na Vimbldonu ostvario i jedan izuzetno bitak pomak u nivou svojih nastupa na Grend Slemovima – nije imao “loš meč” ili “loš dan”, već možda samo nekoliko setova ili perioda igre (na primer čevrti set protiv Nadala, treći protiv Andersona). U psihološkom smislu – najstabilniji od te sudbonosne 2016.

Kako bi izgledao finalni meč protiv Federera – jedini pravi izazov na travi po stilu igre za Novaka – potpuno je nepredvidivo. Rodžer nije uspeo da “zatvori knjigu na 2:0 protiv Andersona; sličan kiks mu se desio posle 1:0 protiv Gofana u polufinalu londonskog mastersa prošlog novembra, što možda ukazuje i na nastanak nekih “greški u kodu” kod njega.

Da li bi se tako nešto odigralo i u eventualnom meču protiv Đokovića? Isprva – malo verovatno, ali ćemo to proveriti već za koju nedelju, prvo na Mastersima u Kanadi i SAD.

NAREDNI KORACI - ŠTA BI ĐOKOVIĆ TREBALO DA URADI KAKO BI SE VRATIO U SVETSKI VRH?

Šta dalje za Novaka? Pre svega – oporaviti se fizički i uživati u ovom veličanstvenom momentu, osvajanju arhetipskog Grend Slema kojim je – kao što smo rekli – onda i sada potvrdio svoju istorijsku tenisku veličinu...

Novak sa peharom u ruci Foto: AP/Tanjug

Iz toga – dalje crpiti energiju, motivaciju za temeljit rad u pripremi igre i tela za brojne turnire na betonu, koji mu mogu doneti povratak u sam svetski vrh, i mogućnost da nametne još jedan “mini-trend” koji bi mogao da rezultira barem u osvajanju Ju Es Opena i Australijen Opena, jednog Mastersa i ponovni plasman na završni Masters sezone u Londonu.

Bitan preduslov za ovo će predstavljati održanje novostvorene harmonije u odnosima unutar tima, izbegavanje davanja previše povoda “spoljnom faktoru” da izvodi remetilačke radnje (mediji, organizatori turnira, ostalo), mudro korišćenje iskustva (bivanja na vrhu) kako bi se svi navedeni elementi najbolje sinhronizovali u delotvorni sistem, i – po potrebi – dozirana primena “srpskog faktora” (inat, sportska drskost, inventivnost) kako bi se obezbedila “takmičarska oštrina” tokom ovog potencijalno veoma plodonosnog perioda.

Ako se Novaku ovako posrećio trinaesti Grend Slem trofej – i ako kvalitetan rad budu pratile i povoljne okolnosti do narednog aprila (Masters u Monte Karlu), zamislite kakvu će potvrdu za istrajnost njegovih kvaliteta dati pogled na registar sa petnaest osvojenih najdragocenijih titula – a uz njih i barem dva Mastersa.

Detalj sa polufinala protiv Nadala Foto: Tanjug/AP

Niz takvih rezultata bi svakako bio ohrabrujući i za još jedan pokušaj osvajanja titule na Rolan Garosu – ali ako se to i ne desi, valjalo bi to zanemariti i nastaviti dalje, bez bilo kakvih većih potresa ili preispitivanja, kao i toliko puta do sada – kao što je i sam Novak više puta istakao u izjavama datim u Londonu.

U nadi da će tim oko njega ostati kompaktan za još jednu kampanju ka rekordnim ostvarenjima u tenisu – a zdravlje bude prvi i najvažniji saveznik – vreme je uputiti svu svoju pozitivnu energiju ka Novaku Đokoviću, jer nam je u Vimbldonu (ponovo) dokazao da je za njega tenis “stvar broj jedan” na svetu – dok je na teniskom terenu.

U njegovom životu i karijeri, taj “momenat istine” ima jedinstvenu vrednost – koji bi našem večitom “broju jedan” bio jedan od glavnih oslonaca za privatni i porodični mir i zadovoljstvo – ali i nove sportske, ljudske i kreativne izazove. Poznavajući njega i njegove ambicije – malo je reći da se to – podrazumeva…

Slavlje u Novakovoj porodici: Suze radosnice majke Dijane i oca Srđana dok su gledali sina i unuka kako slave titulu

(Vuk Brajović)