BOMBA: Pravoslavni Srbin bio kapiten fudbalske reprezentacije Nezavisne Države Hrvatske, Zagreb ga obožavao
Miroslav „Mirko“ Kokotović nepoznato je ime među srpskim ljubiteljima fudbala, budući da nije igrao ni za jedan naš klub. Ali on jeste krupno ime u istoriji jugoslovenskog fudbala, i zaturena spona između Srba i Hrvata
Krajem tridesetih godina XX veka svima je bilo jasno da Kraljevina Jugoslavija ne funkcioniše, da se koncept integralnog jugoslovenstva slomio. Krenulo se u federalizaciju, a prvi korak bila je uspostava Banovine Hrvatske 26. avgusta 1939. godine. Bila je to država u država, sa autonomnom zakonodavnom delatnošću, pravosuđem, finansijama i banom koji je morao da aminuje svaki čin kraljevske vlasti, zbog čega je bila svojevrstan prolog u NDH, budući da je sva infrastruktura bila tu.
Preporučujemo
Zaklaću te ako se udaš za Srbina! Iza golmanskog heroja Hrvatske je potresan sukob sa tastom, zbog kog sada poriče korene!
Hrvatska oduševljena izjavom Milojka Pantića da će deo klerofašističke Srbije navijati za Rusiju!
Uspostavom Banovine Hrvatske uspostavljena je i zasebna fudbalska reprezentacija, slično kao što Katalonija u današnjoj Španiji ima svoj tim koji katkad igra prijateljske mečeve. Tako je i ova fudbalska reprezentacija igrala prijateljske mečeve počev od 2. aprila 1940. kada su se u Zagrebu sastale Hrvatska i Švajcarska, a Hrvati slavili 4-0. Tada su nastupili u sastavu: Franjo Glazer (kasnije prvi golman i prvi trener Partizana), Ivan Šuprina, Ivica Belošević, Zvonko Jazbec, Ivan Jazbinšek, Mirko Kokotović, Zvonimir Cimermančić, Franjo Welfl, August Lešnik, Milan Antolković i Florijan Matekalo (takođe legenda Partizana, prvi strelac za taj klub a posle i trener, koji zapravo nikada nije igrao za tim NDH).
Cela ova prva postava hrvatskog nacionalnog tima igrala je za zagrebački 1. HŠK Građanski, a od svih navedenih imena verovatno vam nijedno ne para uši, nijedno vam nije „sumnjivo“, nijedno vam ne zvuči kao da je srpsko, i osim možda Ivice Beloševića, ostala „zvuče“ hrvatski. Međutim, u ovom timu krije se barem jedan Srbin, pravoslavac, rodom iz Bosne, iz mesta Lukavac kod Tuzle.
U pitanju je legenda Građanskog, a posle Drugog svetskog rata i Dinama, koji je utemeljen na zgarištu ovog prethodnog, na sličan način na koji je FK Partizan utemeljen na ruševinama BSK a FK Crvena zvezda na ruševinama SK Jugoslavija (u ovom potonjem slučaju, Jugoslavija je Zvezdi predala i klupske boje kao i karakteristične crveno-bele vertikalne pruge). U pitanju je čovek koji je za Građanski/Dinamo (ako krenemo linijom kontinuiteta) u periodu 1929—49. godine odigrao ukupno 559 utakmica, po čemu je na četvrtom mestu večne liste, dok je sa 285 prvenstvenih nastupa drugi, iza Dražena Ladića. Postigao je 114 golova.
U pitanju je Miroslav „Mirko“ Kokotović, rođen 15. aprila 1913. godine u srpskoj pravoslavnoj porodici. Njega su u rodnom gradu snimili izvesni Kokotović (puki prezimenjak) i neki Bečlija po imenu Mantler. Taj Mantler ga je nagovorio da dođe u Zagreb, da trenira u NK Maksimir. Rekao mu je: „Ti mala, ti jedamput dobro igrala nogomet. Dođi Zagreba“.
I on je u Zagreb, gde mu je već bilo četvoro braće i sestara, došao 1925. i počeo da igra za juniore Maksimira. Međutim, pošto mu je omiljeni hobi posle fudbala bilo plivanje, znao je često da ode na Savu, pa i da zalopta sa juniorima Građanskog. Ubedili su ga da promeni dres, a on im se za poverenje odužio već u prvom meču kada je postigao pobedonosni gol za 3-2 protiv „konobarskog, zagrebačkog Hajduka“ (zvanični naziv kluba bio je NK Hajduk SK Konobarski).
VIDEO: Kako je u popularnoj jugoslovenskoj seriji „Velo misto“ izgledao duel između splitskog Hajduka i Građanskog 1926. godine, na igralištu „Kod stare Plinare“ koji Splićani danas kolokvijalno nazivaju „Stari plac“
Već 1929. godine, u svojoj šesnaestoj, odigrao je prvi prijateljski meč za seniore Građanskog protiv mađarskog FK Budai 33. Rezultat je bio identičan kao i u prvom meču za juniore, ali je ovoga puta Kokotović postigao pobedonosni gol direktno iz kornera, i to u poslednjem minutu meča. Svoju prvu takmičarsku utakmicu igrao je sa 17 godina i 33 dana, protiv NK Šparta iz zagrebačkog naselja Trešnjevka.
Doprineo je velikim pobedama Građanskog, protiv BSK-a u Beogradu 4-0, istim rezultatom protiv Nađvaradija te protiv Liverpula 5-1, što je ujedno bio i prvi poraz ovog budućeg diva engleskog fudbala van Ostrva. Met Bazbi, koji je u to vreme igrao za Liverpul pa kasnije postao najlegendarniji trener njihovog ljutog rivala Mančester-Junajteda, tvorac „Bazbijevih beba“, navodno je izjavio da je taj tim Građanskog bio najjača ekipa protiv koje je ikada igrao, iako su tridesetih godina osvojili „samo“ dve titule prvaka Jugoslavije (posle i dve titule prvaka NDH; jednu je osvojila Konkordija, koja je takođe tokom tridesetih dva puta bila prvak Jugoslavije).
Interesantno je to, što je jednom prilikom bio veliki tragičar. Redovno je pucao penale, ali je zapamćen samo onaj koji je promašio. Naime, Građanski je u sezoni 1939—40. igrao polufinale Mitropa-kupu protiv Rapida iz Bukurešta. Nakon dve utakmice bez golova, igrala se majstorica. Pri rezultatu 0-0 sviran je penal za Zagrepčane; pa, znate šta se desilo, dalje je otišao Rapid nakon bacanja novčića, ali finale sa FK Ferencvaroš zakazano za jul 1940. nije odigrano zbog rata.
Kažu da je bio „hitar, okretan, vrhunski dribler, igrač s vicom, vrhunski asistent, levi pomagač, kako su onda zvali zahvalne ofanzivce, te krilo“. Kasnije je prekomandovan na levog halfa, gde je, kako je sam govorio, igrao najbolje.
VIDEO: 1. HŠK Građanski Zagreb 5-1 FK Liverpul, 17. maja 1936. godine
Tridesetih godina nastupio je 40 puta za reprezentaciju Zagreba (dao 11 golova), 23 puta za Jugoslaviju (dao četiri gola), da bi konačno obukao dres Banovine Hrvatske. U tom prvom meču protiv Švajcarske, na starom stadionu Građanskog u Koturaškoj ulici, nedaleko od „Glavnog kolodvora“, Mirko Kokotović je bio kapiten.
Dakle, prvi kapiten u istoriji hrvatske reprezentacije (meč odigran 1907. protiv praške Sparte kada su Hrvati izgubili 15-0 ne računa se zvanično jer taj tim nije predstavljao Hrvatski nogometni savez koji je osnovan tek pet godina kasnije), godinu dana pre proglašenja NDH, bio je pravoslavni Srbin, i to nije bila tajna: štaviše, to se pozitivno isticalo u ondašnjoj štampi. Matekalo je bio prvi strelac za Hrvatsku, a Kokotović je posle utakmice izjavio: „Nadam se da smo opravdali nade saveznog kapitena (misli na selektora Jozu Jakopića; prim. nov.). Švajcarci igraju odlično, ali su pred golom neopasni i više polažu na lepotu nego na efikasnost“.
Mirko Kokotović je za tim banovine te godine odigrao još dva meča, ukupno tri od četiri koliko su igrali, ali je potom došao Aprilski rat i stvorena Nezavisna Država Hrvatska, koju je preko radija 10. aprila 1941. u 16 časova i 10 minuta proglasio Slavko Kvaternik, oko sat pre nego što će trupe Vermahta stići u Zagreb i biti dočekane cvećem od strane oduševljene gomile po ulicama i trgovima.
VIDEO: Kako su Zagrepčani sramotno dočekali Vermaht 10. aprila 1941. godine. Nemački žurnal iz tog vremena
Šta se desilo sa Kokotovićem, prvim kapitenom hrvatskog nacionalnog tima i zvezdom Građanskog? Poslat je u logor gde je stradao, kao i stotine hiljada drugih Srba, od strane ustaškog noža. Ali samo u nekom paralelnom univerzumu, ako oni postoje. U ovom našem univerzumu, Miroslavu Kokotoviću nije se desilo apsolutno ništa.
Zvuči šokantno jer je NDH nesumnjivo bila fabrika zla, pa je u glavama svih nas nemoguće zamisliti da Srbin u Zagrebu preživi, a kamoli da bude tako istaknut kao on. Naime, ne samo što je Koka, kako su ga „purgeri“ od milja zvali, nastavio da igra za Građanski nego je nastupao i za reprezentaciju NDH, za koju je odigrao 12 od 15 prijateljskih mečeva, pošto je Hrvatski nogometni savez 16. jula 1941. na sednici Odbora za hitna pitanja FIFA primljen u svetsku kuću fudbala (dobro ste čuli).
VIDEO: Trg Bana Jelačića nakon pobede Hrvatske nad Danskom
Šta više, ovaj Srbin je šest puta bio kapiten reprezentacije Nezavisne Države Hrvatske za koju je dao dva gola, oba na pretposlednjem meču koji su igrali sa Slovačkom 6. juna 1943. u Bratislavi. Tom prilikom je postigao vodeći gol, a onda u 86-om postavio konačnih 3-1 za Hrvate. Izgleda da je on poslednji poznati strelac za NDH, budući da su podaci o meču sa Slovačkom u Zagrebu od 9. septembra 1944. godine, kada je bilo 7-3 za domaćina, zagubljeni u ratu.
Ako ste sada zbunjeni i pitate se, kako je mogao Srbin pravoslavac da igra za „nogometnu“ reprezentaciju „Endehazije“, kako je mogao i on lično to sebi da dozvoli a tek kako su mu oni to dozvolili, niste ništa zbunjeniji od nas ili bilo koga drugog.
Pošto ne želimo da ulazimo u to kako su oni njemu to dozvolili, to je na istoričarima, postoje dva ugla gledanja na ovu stvar: možemo njega i ostale moralno osuđivati, ili možemo jednostavno reći da su igrali fudbal i da ih politika nije zanimala, da su dizali ruke uvis zato što su morali, jer su hteli da nastave da igraju fudbal, a ne zato što su bili ustaše; možda su bili normalni rodoljubi a NDH nisu doživljali kao zacementirano ustašku stvar; svakako su čuli glasine o strašnim zločinima po unutrašnjosti, ali niko na temelju neverovatne glasine ne donosi odluku koja može da ga košta glave.
Uostalom, nije li i Rajko Mitić igrao u okupatorskoj ligi za BSK, i ne bi li igrao i za kvislinšku reprezentaciju Srbije da su Nemci dozvolili da se ona formira? A opet, nikom ništa, danas njega niko ne proziva i ne žigoše kao nedićevca ili ljotićevca, kao saradnika onih koji su streljali na desetine hiljada Srba i spalili nebrojeno gradova i sela. Ako Mitić nije bio kolaboracionista samo zato što je igrao fudbal, a nije, onda se isto može reći i za Glazera, i za Matekala, i za Kokotovića.
Sa druge strane, možda nisu baš svi bili toliko apolitični, možda su neki tajno delovali protiv ustaškog režima. Da to nije nemoguće svedoči ono što desilo nakon prvog meča NDH protiv Nemačke u Beču 15. juna 1941, mesec dana pre prijema u FIFA, kada je kapiten bio Srbin Kokotović (dakle, ne samo prvi kapiten tima Banovine Hrvatske nego i prvi kapiten tima NDH) i kada su Hrvati poveli golom Volfla pa pukli 5-1 pred 40.000 gledalaca. U tom timu je bio Svetozar Djanić koji je počeo meč ali bio zamenjen, a po povratku u domovinu uhapšen pod optužbom da je pomagao neprijatelju (čitaj: partizanima); tri dana kasnije bio je likvidiran.
Što se tiče ugla moralnog osuđivanja, tu moramo pomenuti splitski Hajduk koji je lestvicu etike postavio zaista visoko. Uprava i igrači ovog kluba ne samo što su „oduvali“ Italijane koji su hteli da ih ubace u Seriju A, nego su nakon sloma fašističke Italije oduvali i ustaše odbivši da igraju Kup NDH. Čim im se pružila prilika prešli su na slobodnu teritoriju i pristupili NOP-u, da bi na Visu 7. maja 1944, na dan Svetog Dujma, zaštitnika Splita, odigrali prvi meč u ratu, pred Titom i Randolfom Čerčilom.
Ali opet, možda je drugačije bilo u Splitu nego u Zagrebu. Zagreb je bio centar „države“, a Split i u Italiji i u NDH provincija; gotovo je izvesno da bi ceo Građanski završio u logoru da je i pomislio na bojkot. Ali mi ovde ne želimo ni da im sudimo ni da ih pravdamo: tako kako je. Da im sudimo nećemo jer nismo bili u njihovoj koži, a da ih pravdamo ne ide jer ne znamo šta im je bilo u glavama. Znamo samo da niko od nas nije bezgrešan, a da oni nikoga nisu ubili time što su igrali fudbal.
Što se tiče Kokotovića, on je nakon zabrane Građanskog prešao u novoosnovani Dinamo, gde je postao prvi kapiten u istoriji kluba, u kojem je ostao do 1949. Tada je „okačio kopačke o klin“ i postao trener. Vodio je juniore i seniore Dinama, Odreda iz Ljubljane, Borca iz Banjaluke, zagrebačke Lokomotive, Veleža, Varteksa, Kozare iz Bosanske Gradiške, Fenerbahčea, atinskog AEK-a i Austrije iz Klagenfurta.
Na zvaničnom sajtu Dinama navedena i ova anegdota, koja pokazuje „koliko je bio ljubljen među plavim pukom“. Naime, „za vrijeme 2. svjetskog rata, bomba je pala na kuću njegove sestre. Srećom ju je Koka neposredno prije izvukao iz stana pa je nastradala samo imovina. Ali, među tom imovinom bio je zlatni sat, Omega vrijedna 150.000 kuna, ogromna lova u ono vrijeme. Međutim, Zagreb je bio jedna velika bojišnica pa se na to i zaboravilo.
Nekoliko godina kasnije, kuca netko na vrata ureda Mirka Kokotovića: ’Ja sam taj i taj, vatreni obožavatelj ’modrih’, a vas posebno. Ja sam vam raskopavao ruševine i evo kaj sam našel’. I iz džepa izvuče — uru. ’Na njemu je bilo upisano Vaše ime s posvetom, pa sam doletil da Vam ga vratim’. Tako je ljubljen bio Koka, velikan Građanskog i Dinama“.
Miroslav „Mirko“ Kokotović je preminuo 1988. godine u Zagrebu, na stadionu „Maksimir“. Igrao se meč veterana, a Kokotović je tek nešto malo bio na terenu, radi reda, budući 75-godišnjak. Međutim, to što je uglavnom bio posmatrač nije značilo mnogo: otišao je pod tuš, ali je „kombinacija hladnog vazduha i vruće vode bila previše za njegovo srce. Na mestu. Tamo gde je bilo i suđeno, na Maksimiru“.
VIDEO: Sve što niste znali o reprezentaciji Hrvatske
(O. Š.)
Povezane vesti
Policija traži Nikolu, izdali posebno upozorenje građanima: "Ne približavajte mu se"
Zdravku je nešto počelo da curi po zidovima, pozvonio je komšijama iznad: Otkrili su neverovatnu istinu
Rafali nad Balkanom: Francuski borbeni avioni vežbaju u Hrvatskoj i Rumuniji
<% post.title %>
Rasim Ljajić i Ostoja Mijailović u radnoj poseti sportskom centru Partizana u Zemunu
Video: Janis Sferopulos uputio poziv Đokoviću da isprati meč Monako - Zvezda: "Ako hoće, ima otvoren poziv"
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Sale
Koliko god se trudili i menjali istoriju, nikada ne mozete izjednaciti Zvezdu i Partizan. Partizan nije naslednik BSK! Partizan je hrvatski klub, osnovan u Zagorju! Tacka!
Podelite komentar
Neko
Partizan nije naslednik BSK-a nego OFK Beograd
Podelite komentar
Zorz
Niko ne spominje da je najveca legenda Partizana Stjepan Bobek igrao za NDH to nemoze da se sakrije.
Podelite komentar