Ono kad Španija odbije da putuje u Sovjetski Savez, pa Rusi zbog toga osvoje Euro

Alfredo Di Stefano u dresu madridskog Reala postiže jedan od svoja tri gola tokom finala Kupa šampiona 1960. godine na glazgovskom Hampden-Parku protiv Ajntrahta iz Frankfurta. Real je pobedio 7-3. Foto: Tanjug/AP

Politika i fudbal su nažalost oduvek išli ruku pod ruku, možda zato što je fudbal oduvek bio više od igre. Španija je u kvalifikacije za prvo ikada Evropsko prvenstvo 1960. godine ušla nakon četvrtfinala na Svetskom prvenstvu u Italiji '34, polufinala u Brazilu '50. i dva neuspela ciklusa kvalifikacija za Švajcarsku 54. te Švedsku '58.

Preporučujemo

Iako igraju s domaćinom, Španci su veliki favoriti. Jednostavno, mnogo su kvalitetniji, a kec je 1,65, dok je dvojka čak 5,70. Pogledajte sve kvote kladionice MOZZART za utakmicu Španija - Rusija.

Dakle, Španija je po prvu titulu evropskoga prvaka krenula iz vrlo loše reprezentativne situacije, na koju je verovatno presudno uticao krvavi građanski rat koji je osakatio generacije, a iz kojeg je kao pobednik izašla nacionalistička strana predvođena generalisimom Fransiskom Frankom. Ipak, Španija je po ovu titulu krenula i kao zemlja koja je evropskim klupskim fudbalom totalno dominirala, putem madridskog Reala koji je u tom trenutku bio trostruki zaredom prvak Starog kontinenta.

 Hrvati su najprijatnije iznenađenje šampionata, i favoriti su protiv Danske. Kvota na njih je 1,95, a na duplu šansu X2 1,85. Pogledajte sve kvote kladionice MOZZART za meč Hrvatska - Danska.

Za razliku od Zapadne Nemačke, Italije, Engleske i Holandije, Španci su podržali ideju o Evropskom prvenstvu i prihvatili su se učešća (ovi navedeni nisu igrali na tom prvom turniru); zemlje Istočnog bloka, kao i Jugoslavija, jednoglasno su stali iza zamisli. Sedamnaest timova je tako ušlo u kvalifikacije, pa su dva nasumično izabrana za preliminarno kolo, ne bi li se došlo do broja potrebnog za osminu finala. U pitanju su bile Čehoslovačka i Republika Irska; Irci su pobedili 2-0 kod kuće, ali su ih Čehoslovaci razbili 4-0 u revanšu.

Fudbalska reprezentacija Sovjetskog Saveza 1927. godine. Foto: Wikimedia Commons/Fma12/FCTimeNations

Tako se pristupilo prvom kolu. Šta je tačno Franku bilo u glavi, ne znamo, ali morao je biti svestan mogućnosti da njegov tim zaigra sa Sovjetskim Savezom, ili barem nekom socijalističkom zemljom, ako ni zbog čega drugog a ono zato što ih je bilo čak osam: Sovjetski Savez, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija, Bugarska, Istočna Nemačka, Poljska i Čehoslovačka.

Španci su izvukli Poljake, i pobedili ih u dva meča, prvo 2-4 na strani pa potom 3-0 kod kuće. Budući da su putovali u Hožov, gde se igrao prvi meč, očigledno im bio problem prolazak kroz „Gvozdenu zavesu“ sam po sebi, već samo odlazak u „srce tame“ — u Moskvu. A u Moskvu su morali da idu jer im je za četvrtfinale zapao Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, koji je u prethodnoj runci savladao Mađarsku ukupnim rezultatom 4-1.

Ovde treba jednu stvar napomenuti: Franko je, za one koji ne znaju, bio antikomunista. Zapravo, malo je reći da je bio antikomunista, budući da je na vlast došao građanskim ratom koji se upravo vodio između njime predvođenih tradicionalista, i republikanaca među kojima su ekstremni levičari, prvo anarhisti a potom komunisti, vodili glavnu reč.

Dve stvari je posebno u tom trenutku Franko imao na umu. Prvo, tokom poslednje dve godine Španskog građanskog rata, republikanska strana uglavnom je opstajala uz vojnu, materijalnu i finansijsku pomoć SSSR-a. Drugo, on sam je bio dozvolio hiljadama španskih dobrovoljaca da u okviru Plave divizije ratuju za nemačku stvar na Istočnom frontu. Preko dvadeset godina je tada već bilo prošlo od kraja Španskog građanskog rata, ali se u nekim glavama on još uvek vodio. U svakom slučaju, još uvek se vodio u onoj najvažnijoj.

„No pasaran!“ bio je najvažniji slogan republikanske strane u Španskom građanskog ratu, i znači „Neće proći!“. Na transparentu ispod toga piše: „Madrid će biti grobnica fašizma“. Foto: Wikimedia Commons/Mikhail Koltsov/Vizu

Bilo je, naravno, i drugih faktora. Recimo, Franko je protestovao protiv pravila da se intoniraju himne i ističu zastave stranih država: nije bilo zamislivo da on dozvoli da se u Madridu svira državna himna Sovjetskog Saveza (iako je „Internacionala“ zamenjena još 1944), niti da se vijori crveni barjak sa srpom i čekićem.

Pritom, uvek je postojala opasnost da deo španskog naroda podrži komuniste, jer nije mogao baš sve levičare istrebiti: uostalom, oni su bili tesna većina pre rata, a i nakon sloma Frankovog sistema videli smo da je narod srcem na toj strani. Prema tome, uprkos činjenici da bi Španci predvođeni Alfredom Di Stefanom, Luisom Suarezom i Laslom Kubalom vrlo verovatno pobedili Sovjete, taj dvomeč je zbog mnogo čega bio „no-no“ za Franka.

Ipak, izgledalo je kao da će biti odigran. Sovjeti su — pošto je njihova liga bila završena, a svesni visokog propagandnog potencijala pobede nad Španijom — krenuli na turneju po Srednjoj Evropi gde su odigrali niz mečeva, sve da bi se njihova reprezentacija što bolje pripremila. Na kraju su čak bili i u odmaralištu inače rezervisanom za visoke partijske funkcionere. U poslednjoj pripremnoj utakmici pred dvomeč sa „crvenom furijom“, Sovjeti su tukli upravo Poljake 7-1, naočigled dva španska „izviđača“.

VIDEO: Španija 2-1 Sovjetski Savez, finale Evropskog prvenstva 1964.

Izgleda da je Franko u tom trenutku odlučio da je stvar isuviše rizična i zabranio je svom nacionalnom timu da putuje u SSSR, mada su postojali novinski izveštaji koji su tvrdili da je Fudbalski savez Španije tražio od UEFA-e samo da se meč koji je trebalo da igraju kod kuće pomeri na neutralni teren, drugim rečima, da im nije problem gostovanje u Moskvi. Evropska kuća fudbala je to odbila, a španskim fudbalerima je 25. maja 1960, samo dva dana pre polaska na put za Moskvu, rečeno da od toga nema ništa.

Di Stefano, koji je propustio dva za redom Mundijala, pobesneo je. Predsednik saveza Alfonso de la Fuente mu je na njegovo negodovanje kratko odgovorio: „Naređenje sa vrha. Franko je rekao ne.“ Priča je u Španiji vrlo brzo zakopana i zaboravljena, dok su se Sovjeti mnogo godina naslađivali. Tako je jedna briljantna generacija španskih fudbalera propustila priliku da osvoji svoj prvi trofej: u Francusku su na završni turnir putovali Jugosloveni, Čehoslovaci i Sovjeti. Mi smo tukli Francuze u polufinalu 5-4, a Sovjeti Čehoslovake 3-0.

U finalu su nas Sovjeti dobili 2-1, golovima Slave Metrevelija u 49-om i Viktora Ponedelnika u 113-om minutu, iako smo bili poveli preko Milana Galića u 43-em. Što se Španaca tiče, oni su se „osvetili“ Sovjetima četiri godine kasnije kada je turnir održan u njihovoj zemlji. Tada su u finalu tukli Sovjete 2-1, u regularnom toku. Alfredo Di Stefano nije igrao za nacionalni tim.

VIDEO: Sve što niste znali o reprezentaciji Španije

(O. Š.)