Proteran u Oluji, gledao NATO bombe, igraće na Mundijalu! Potresna ispovest Srbina koja grči srce, tera suzu... (FOTO)

Ovo je njegova isposvest za portal "playersvoice.com.au", prenosimo je u celosti.

Priča o tome kako sam zavoleo Australiju je drugačija od većine ljudi.

Nisam rođen ovde. Nisam pričao Engleski kada sam stigao. Iskren da budem, Australija mi je delovala čudna na prvi utisak.

Ali ova zemlja mi znači toliko da je to teško rečima opisati. Bez obzira na to gde se nalazio, Australija je uvek u mom srcu i siguran sam da pričam ovo, pričam i u ime mojih roditelja Duašana i Nade, i mog brata Đorđa.

Australija je prihvatila moju porodicu i dala nam nadu posle beznađa rata. Pomogla nam je da dobijemo šansu da radimo, kupimo kuću i sagradimo novi život. To me je naučilo da vredi verovati u snove.

MRZIM RAT

Neka davna srećna vremena: Miloš Degenek (desno) sa drugovima i bratom Foto: instagram/milosdegenek

Rođen sam u Hrvatskoj 1994 tokom rata za nezavisnost.

Bio je to težak period za moju porodicu. Iamo sam 18 meseci kada smo morali da bežimo iz Knina. Bio sam na traktoru sa mojom majkom i ocem devet dana na putu ka Srbiji. Imali smo samo mleko i hleb u tom trenutku.

Ostavili smo sve što smo imali. Kuću, zemlju, rođake i prijatelje. Teško je to bilo za moje. Ne pričam mnogo o tome, kao ni moj otac. Bio je to jako težak period za njega, za njegovo srce. Od tada se više nije vratio u Hrvatsku. Ima tome sad 24 godine.

Počeli smo život od nule u Aranđelovcu, mestu udaljenom od Beograda 70 kilometara. To je miran gradić, divan, u blizini planina Bukulje i Venčaca. Ipak, najlepše od svega tamo nije bila priroda već činjenica da si mogao da pričaš sa svakim, što poznaješ svakog.

Godine 1999. NATO je bombardovao zemlju koja se tada zvala Jugoslavija iz razloga koje nikada nisam mogao da razumem.

Imao sam šest godina.

Tih dana igrao sam se sa drugovima u dvorištu kada su se oglasile srene za uzbunu. To je značilo da se sprema napad. Morao sam da se sklanjam u podzemni bunker koji postoje u većini zgrada i mesta u Srbiji zbog istorije sukoba.

Nekada smo tamo provodili 48 sati, nije bilo prirodnog svetla, živeli smo na konzerviranoj hrani kao psi. Ali najteže je bilo podneti svu tu neizvesnost.

Braća Degenek: Đorđe i Miloš Foto: instagram/milosdegenek

NOVI ŽIVOT

Otac mi je bio atletičar, trkač na 800 metara. Takmičio se na nacionalnom nivou u Jugoslaviji. bio sam premlad da ga gledam, ali su mi rekli da je bio baš brz.

Jedan od atletičara sa kojima je trenirao radio je u Crvenom Krstu. Rekao mu je za program koji je išao preko Ujedinjenih Nacija (ili Crvenog Krsta, nisam siguran), preko kojeg mogla da se prebaci čitava porodica daleko od rata u Australiju. U startu, ništa nije moralo da se plaća, ali čim kreneš da zarađuješ, određeni deo novca moraš da uplatiš na račun organizacije za troškove prebačaja.

Nije bilo previše razloga za moje da ostanu tu gde jesu. Otac je bio na minimalcu, mamin takođe. Fudbal je tih dana bila jedina stvar koja me je činila srećnim i držala me podalje od ulice.

Jedva da smo imali za hranu. Svega nam je falilo.

Ne sećam se da su nam roditelji, bratu Đorđu i meni, ikad išta pričali o Sindeju. Znali smo samo da idemo negde, ali pojma nismo imali gde i koliko ćemo ostati.

Đorđe i ja smo bili uzbuđeni. Let mi se nije činio toliko dug. Bili smo deca u avionu i to je za nas tada bila jedna velika avantura.

Međutim, prestalo je to da bude kada smo sleteli u Sidnej gde smo shvatili da se nalazimo u zemlji koja se zove Australija.

Za početak smo živeli u Kampsiju, predgrađu Sidneja, što me je strašno pogodilo. Aranđelovac je bio malo mesto staro vekovima, a sada smo se odjednom našli na mestu okruženom svim tim visokim zgradama, soliterima. A ljudi je bilo na sve strane! Sve je bilo novo i drugačije, nikog nismo poznavali. Nismo znali jezik.

Bio je to totalno drugi svet za nas.

Prva godina je bila komplikovana. Ali sve je postalo lakše kako smo počeli da upoznajemo ljude i stičemo nove prijatelje iz srpskih i hrvatskih zajednica. Mnogo mi je bilo lakše i kada sam krenuo u školu, a roditelji našli posao. Život je počeo da konačno dobija smisao.

Miloš na utakmici sa Kamerunom Foto: Profimedia

Za mene, dva momenta su me naterala da se zaljubim u Australiju.

Prvi je bio kada smo kupili kuću u Liverpulu. Mislili smo da se tako nešto nikad neće desiti. Australija nam je dala šansu da naporno radimo, da zaradimo, od čega smo mogli da kupimo kuću. Bila je to jedna stara kuća, ali je imala veliko dvorište. To dvorište je bila najbolja stvar koja mi se desila. Svakog jutra sam tamo igrao i trenirao pre škole. Kada nisam trenirao sam, igrali smo fudbal "tri na tri" i "četiri na četiri", pretvorili smo dvorište u mini fudbalski teren.

Druga velika stvar za mene u Australiji je bila kada sam postao kapiten ekipe "Joyes" do 15 godina.

Nije to bila neka velika utakmica, prijateljska protiv Japana u Australijskom institutu za Sport u Kanberi, ali to mi je značilo sve u životu! Moji roditelji su bili tamo. Tata je plakao. Bio je to momenat kada se san ostvario.

U timu su bili uglavnom Australijanci, koji su mnogo bolje poznavali zemlju od mene, znali su šta znači Australija. Ipak, trener je meni dao šansu da vodim tim kao kapiten, ja, dečko koji je došao u Australiju bez ičega sa druge strane zemljine kugle samo deset godina ranije.

Bio je to divan dan za mene. Momenat koji će mi zauvek ostati urezan u srcu.

ZAUVEK ZAHVALAN

Nikad neću zaboraviti šta je Australija učinila za moju porodicu i mene.

Hrvatska i Srbija su mi u srcu, da, tamo smo rođeni, da, tamo smo proveli naša mala detinjstva. Da, moj najteži period života je tamo.

Ali Australija nas je primila kada nam je bilo najteže i dala nam šansu da krenemo ispočetka sa našim životima.

Sada sam u Japanu, gde igram za Jokohamu Marinos, ali svaki put kad se vratim u Australiju imam isti osećaj - to je mesto gde sam uvek dobrodošao. Ljudi su nasmejani. Ohrabren si da ideš ka svojim snovima, ne da im se smeješ kad ih imaš. Australija je veoma mlada zemlja u odnosu na mesto odakle ja dolazim, ali se kreće napred ubrzano.

Otac i Majka su se vratili u Srbiju pre tri godine. Đorđe takođe. Igrao sam u Nemačkoj u to vreme i gradio karijeru i život pet-šest godina. Pereselili su se u Evropu da bi mi bili bliže, jer bi me tako češće viđali i život bi nam bio lakši.

Foto: Profimedia

Sada kada se situacija promenila, svi imaju ambiciju da se vrate u Australiju, jer misle da je to najbolja zemlja na svetu.

Otac i Đorđe su bili u Sidneju da gledaju kvalifikacionu utakmicu protiv Hondurasa. Bio je to jako emotivan momenat za sve nas. Bio je to prvi put da se kvalifikujem na Svetsko prvenstvo i ostvario sam to sa Australijom, zemljom koja nam je dala sve.

Nedostajala mi je mama, nije mogla da dođe, ali je bilo sjajno da podelim divan osećaj sa ocem i bratom. Imam mnogo fotografija od te večeri koju ću pamtiti dok sam živ. Bilo je mnogo čestitki, poljubaca i zagrljaja.

Tada je otac rekao: Ne diži mnogo glavu, nastavi da radiš.

Bio je u pravu. Iako sam tad mislio da sam stigao na kraj puta, bio je to samo početak.

SAN O SVETSKOM PRVENSTVU

Australija u srcu: Miloš Degenek ponosno nosi grb zemlje kengura Foto: Profimedia

Postoje četiri stvari koje su mi važne u životu: porodica, fudbal, vera u boga i moja država.

Verujem da sve te stvari znače još više ako predstavljam Australiju na Svetskom prvenstvu. Iskreno, to bi bila najbolja stvar u mom životu.

Porodica planira da putuje u Rusiju. Mogu samo da ih zamislim kako će da navijaju i skaču na tribini. Ta radost i to zadovoljstvo je postalo moguće samo zbog Australije. Postojali su periodi u mom ranom životu kada mi je najveća sreća bila da igram 90 minuta vikendom na terenu. Zvuči možda dramatično, ali to je istina. U Australiji, mogao sam celog sebe da dam fudbalu, radim naporno i ostvarim san.

Ne mogu da zamislim bolji način da se odužim Australiji za sve što je uradila za moju porodicu nego da dam i srce i dušu za "Sokerose" na Mundijalu.

To bi bio san koji ću podeliti sa mojima.

Miloš Degenek

(Telegraf.rs)