Mundijalske priče: Kako je Andres Eskobar u SAD '94. postigao smrtonosni autogol, i šta se zbivalo pre a šta posle toga

Kolumbijski defanzivac Andres Eskobar na meču protiv domaćina u drugom kolu grupne faze Svetskog prvenstva u Americi 1994. godine, postiže autogol koji će mu doći glave. Kolumbija je pre turnira bila jedan od favorita za osvajanje, ali su bili zadnji u svojoj grupi. Foto: Profimedia

Suprotno onome što govore generali posle bitke, kada je Pele pred početak Svetskog prvenstva 1994. godine rekao da je Kolumbija ozbiljan kandidat za osvajanje trofeja, te da će barem doći do polufinala, nije lupetao gluposti.

Reprezentacija koju je predvodio Andres Eskobar, miljenik nacije, mirni i disciplinovani momak, „vitez fudbala“ kako su ga zvali, reprezentacija koja je imala igrače poput Faustina Asprilje, Karlosa Valderame, Fredija Rinkona i Aleksisa Garsiju, primila je samo dva gola u čitavim kvalifikacijama i bila poražena jednom u 26 mečeva koji su prethodili Mundijalu; u poslednjem meču, koji su igrali u Buenos Ajresu pred 53.000 gledalaca na stadionu „Monumental“, protiv Argentine koja je morala da pobedi da bi bila siguran putnik, tukli su „gaučose“ 5-0, čime su zaradili gromoglasni aplauz domaće publike koja je morala da sačeka plejof protiv Australije da bi svoje ljubimce ispratila u Ameriku.

Kolumbijsko društvo je, međutim, u to vreme bilo u haosu. Pablo Eskobar je ubijen pola godine ranije, a u Medeljinu je vladala anarhija. Pablo nije bio ni u kakvom srodstvu sa Andresom, ali jeste bio vlasnik Atletiko-Nasionala u kojem je ovaj igrao (i sa kojim je osvojio Kopa Libertadores 1989), i jeste sagradio mnoštvo fudbalskih terena na kojima su prve korake načinili upravo oni koji su bili okosnica tog tima. Još jedan faktor koji je doprineo usponu kolumbijskog fudbala bilo je to, što su i šefovi drugih kartela počeli da ulažu u fudbal, shvativši da je to lak način da se pere novac.

VIDEO: Argentina 0-5 Kolumbija, poslednje kolo kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1994.

Kolumbijski nacionalni tim je posećivao Pabla Eskobara dok je bio u zatvoru, gde je organizavao privatne mečeve, što je golmana Renea Igitu koštalo puta na Mundijal, ali ne zbog toga što je išao „šefu“ na poklonjenje već zato što je to ležerno ispričao novinaru. Čak je bio i uhapšen pod nekim vrlo sumnjivim optužbama. Uglavnom, Kolumbija je praktično bila u stanju tihog građanskog rata: suparnički karteli, suparničke paravojne formacije, razne druge suparničke grupe, svi protiv svih. Medeljin je bio bojno polje, i vladalo je potpuno bezvlašće, posebno nakon ubistva Pabla Eskobara.

„Šef je bio mrtav, pa su svi postali svoji šefovi. Pablo je zabranjivao otmice. Vodio je uređeno podzemlje. Za sve nezakonito, morao si Pabla da pitaš za dozvolu“, kaže njegov rođak Haime Gavira. Bez Pabla, sve je otišlo dođavola: dozvola više nije bila potrebna. „Od tog trenutka, morao si neprestano da budeš na oprezu. Nikome nisi mogao da veruješ“, kaže ondašnji kolumbijski selektor Fransisko Maturana. Pod takvim okolnostima, nacionalni tim je odleteo za Ameriku.

27-godišnji Andres Eskobar naivno je bio uveren da fudbal može pomoći zemlji da se unormali, da može biti škola života koja uči pravim vrednostima i toleranciji. Nešto pre toga verio se sa svojom devojkom Pamelom Kaskardo i potpisao je ugovor sa evropskim prvakom AC Milanom, pa je tog leta trebalo da pređe na San Siro. Mir je tražio u čitanju Biblije. „Stranice obeležavam dvema fotografijama, jedne moje pokojne majke i druge moje verenice.“

Pablo Eskobar sa suprugom i sinom na utakmici FK Atletiko Nasional. Foto: Profimedia/Visual movies

Prvi meč 18. juna na stadionu „Rouz boul“ u Pasadeni, pred 91.856 gledalaca, ubedljivo su izgubili od Rumunije 3-1. Naše komšije su vodile 2-0 golovima Florina Radučojua u 15-om i Hadžija u 34-om minutu, snizio je Adolfo Valensija dva minuta pre pauze, i nada je tinjala do kraja, barem dok Radučoju nije zabio za 3-1 u 89-om. „Tako je počela psihološka kriza za koju tim nije bio spreman. Mnogi kladioničari su izgubili velike svote novca i osećalo se prisustvo crne ruke“, kaže novinar i diplomata Sezar Velaskez.

Ekipa je počela da dobija pretnje smrću preko zamenjenih VSH-kaseta, a defanzivac Luis Herera, kojem je sinčić otet pa vraćen nakon ubistva Pabla Eskobara, dobio je vest da mu je brat poginuo u saobraćajnom udesu i Andres ga je jedva ubedio da ostane u Americi, jer im je tu neophodan. Maturana je plakao kada je primio pretnju da će čitav tim biti pobijen ako u drugom meču protiv domaćina u timu bude bio Gabrijel „Baraba“ Gomez, veteran i ključni igrač (neki šef kartela je hteo da poveća cenu sopstvenom igraču). Dok su automobili po ulicama Medeljina danonoćno goreli a ulice bile posute krvlju, san svakog fudbalera, da igra na Svetskom prvenstvu, za kolumbijske igrače je postajao košmar.

Košmar je jedina reč kojom se može opisati druga utakmica, meč odigran 22. juna sa Sjedinjenim Državama koje su dobili u bezbroj prijateljskih do tada, koja se igrala na istom stadionu na kojem i ona protiv Rumunije. Asprilja je kasnije pričao da je ceo tim bio paralisan strahom za sopstvene živote i da niko ništa nije govorio. „Takvi smo izašli na teren“, kaže Maturana.

Pripadnici paravojne formacije koja je ubila Pabla Eskobara, poziraju pored njegovog leša. Tim ubistvom otvorena su vrata pakla u Kolumbiji, a posebno u Medeljinu koji je utonuo u haos. Foto: Wikimedia/Steve Murphy

Ali, Kolumbija je, uprkos strahu ili baš zbog njega, krenula od početka da juriša na gol protivnika, samo što ništa nije htelo da uđe. Kako je vreme odmicalo, počinjali su da paniče. Mentalna brana je srušena u 35-om minutu. Andres Eskobar je postigao autogol, nameran da preseče pas, što je golmana Kordobu uhvatilo na pogrešnoj nozi. Nekoliko sekundi je razmišljao o prvom autogolu u svojoj karijeri, a potom je ustao i mirno krenuo ka centru igrališta. „Morao je da krene na loptu i ona je nažalost ušla u gol. Video sam Andresovo lice i osetio sam duboki bol. Bio je to kao neki predosećaj“, kaže Aleksis Garsija. 93.869 prisutnih gledalaca nije bilo svesno da je svedočilo potpisivanju jedne smrtne presude.

„U tom trenutku, moj devetogodišnji sin mi je rekao, ’Mama, ubiće Andresa’“, priča sestra Eskobarova. „Odgovorila sam mu: ’Ne, dušice, ljudi se ne ubijaju zbog greške. Svi u Kolumbiji vole Andresa’“.

Tada je sve krenulo nizbrdo. Amerikanci su povisili na 2-0 u 52-om minutu preko Ernija Stjuarta, Valensija je u 90-om postavio konačnih 2-1, i rezultat poslednjeg meča je postao skoro nevažan (Kolumbija je dobila Švajcarsku 2-0, ali im je trebao poraz Rumunije od Amerike; Rumuni su pobedili): ispali su sa turnira, zauzevši poslednje mesto u grupi.

VIDEO: Andres Eskobar u dresu Kolumbije postiže kobni autogol protiv Sjedinjenih Država 22. juna 1994. godine u drugom kolu Grupe A

Po povratku u domovinu Andres je napisao autorski tekst za bogotski dnevnik „El Tijempe“ u kom stoji: „Život se ne završava ovde. Moramo da nastavimo. Život ne može da završi ovde. Bez obzira koliko teško bilo, moramo ustati. Imamo samo dve mogućnosti: da dozvolimo besu da nas parališe i nasilju da se nastavi, ili da to prebrodimo i damo sve od sebe da pomognemo drugima. Izbor je na nama. Molim vas, očuvajmo poštovanje. Moji srdačni pozdravi svima vama. Bilo je to najčudesnije i retko iskustvo. Videćemo se uskoro ponovo jer život se ne završava ovde“.

Besmrtne reči smrtnog čoveka, jer njegov se život tu završio. 2. jula uveče — na dan kada su odigrane prve utakmice osmine finala Mundijala sa kojeg se upravo vratio kući, Mundijala koji je i dalje trajao i na kojem je toga dana Nemačka dobila Belgiju 3-2 a Španija tukla Švajcarsku 3-0 — izašao je u grad na piće, uprkos tome što ga je Čonto Herera preklinjao da ne ide napolje, da se pritaji, uprkos tome što mu je i selektor Maturana rekao da ostane kod kuće. „Moram da pokažem svoje lice narodu“, odgovorio je Andres.

Pokazao ga je pogrešnim ljudima. Sa nekoliko prijatelja je otišao u medeljinski bar „El Indio“ gde je jedna grupa ljudi počela da mu dobacuje i da ga vređa. Uznemiren, izašao je napolje. Grupa ga je pratila. Ušao je u auto i stao u nameri da im objasni da je to bila nevina greška koja može svakome da se desi. Upucan je sa šest metaka u leđa, dok je sedeo za volanom. Pola sata kasnije konstatovana je njegova smrt.

Andres Eskobar pred početak meča između Kolumbije i Švajcarske u grupnoj fazi Svetskog prvenstva 1994. godine, četiri dana nakon što je postigao autogol u duelu sa domaćinom Sjedinjenim Državama. Ovo su bili poslednji dani tog nesrećnog mladića: 2. jula biće ubijen na parkingu u Medeljinu. Foto: Profimedia

Čovek koji je priznao ubistvo, Umberto Kastro Munjoz, osuđen je na 43 godine robije, ali je pušten posle odležanih 11 — „zbog dobrog vladanja“. Njegovi poslodavci su bila braća Galon, bivši članovi Medeljinskog kartela koji su izdali Pabla Eskobara i pre njegovog ubistva; njihova umešanost nije bila predmet istrage iako su mnogi verovali da je upravo jedan od njih dvojice nesporedno ubio Andresa, jer su izgubili mnogo novca na kladionici, pa je krivicu preuzeo njihov „vojnik“ Munjoz.

Ali, neki dobro upućeni ljudi kažu, da je Andres posredno ubijen zbog autogola ali ne zbog novca, već zato što se raspravljao sa njima o tome. „Ego braće Galon je bio toliko napumpan nakon skidanja Pabla Eskobara, da nisu nikome bili spremni da dozvole da im odgovara na ulici, čak ni Andresu. Nije to imalo nikakve veze sa klađenjem; bila je to svađa, to je sve“, kaže Hon Hairo Velaskez Vaskez, Pablov bivši plaćeni ubica.

100.000 ljudi prošlo je pored njegovog kovčega na koji je bila položena zeleno-bela zastava Atletiko-Nasionala. Na sahrani je govorio predsednik republike Sezar Gavirija, a masa je vikala: „Pravda! Pravda!“ Ljudi su mahali kolumbijskim zastavama. Cela zemlja je plakala. Prošle su 24 godine. „Život se ne završava ovde“. Vaistinu, jer ime Andresa Eskobara živi večno.

(O. Š.)