Gledam medalje i plačem: Bio je veliki bokserski as, a sada preživljava čisteći ulice!
Kada je otvorio vrata trošne vežbaonice u kojoj zaječarski bokseri – entuzijasti treniraju, bilo je jasno zašto su ga opisivali kao „velikog šampiona, niskog rasta“.
Bivši bokser, sada trener u ranim šezdesetim godinama, sa osmehom nas je, učtivo, pozvao da uđemo. Trošne svlačionice, decenijama stare rukavice, nekoliko učenika u ringu i on – trener volonter.
Bila je ovo retka prilika da Ljubišu Avramelovića, popularnog Brku, još jednom vidimo u ringu, mestu na kom njegova priča i počinje:
-Znate kako kažu, čim osetite ring, voda uđe u uši i posle toga je boks, boks, i samo boks.
-Došao sam iz sela u srednju školu. Na nagovor prijatelja sam počeo da dolazim na treninge. Igrom slučaja, posle samo godinu dana, ušao sam u prvu ekipu.
-Jedan od boksera se razboleo pa su mene uzeli da popunim njegovo mesto, a ja to ozbiljno shvatio i boksovao nerešeno sa čovekom koji je do tada imao oko 40 mečeva i 3, 4 godine treninga. Od tada sam u ovom sportu.
MEČEVI ZA PAMĆENJE
Ovaj petostruki prvak Srbije, dvostruki vicešampion SFRJ, reprezentativac i dobnik Zlatne plakete lista Sport za unapređenje sporta i fizičke kulture u SFRJ, dobro pamti svoje mečeve u papir-muva kategoriji:
-Kao sportista nisam birao protivnike i to da li je Kubanac, Koreanac, Rus, Bugarin, Rumun. On ima dve ruke, ja imam dve ruke...pa boj.
Kaže da bolje pamti poraze jer ih je bilo manje. Posebno ističe borbu sa osvajačem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godne, Šamilom Sabirovim:
-Pamtim taj meč u Svetozarevu, sadašnjoj Jagodini, On je došao kao prvak Evrope iz 1979.godine. Kada je prošao ispred mene i ušao u svoj ugao, svi skaču. Kada su mene spomenuli - tajac. Mene su već bili prežalili. Ušao sam u ring, počela je borba, navalio sam na njega.
- Nije znao gde se nalazi. Ljudi koji su gledali taj meč su govorili da je jedino mogao da mi prođe kroz noge. Ipak, pobedio je 3 prema 2, na poene, nezasluženo.
OLIMPIJSKE IGRE -NEDOSANJAN SAN
Bruno Hrastinski, koji je od 1971. do 1983. kao savezni trener stvorio plejadu sportista: Zvonka Vujina, Mate Parlova, Marjana Beneša, Miodraga Perunovića, Tadiju i Slobodna Kačara, Asiz Salihua, Acu Rustevskog, Mirka Puzovića, Ljubišu Simića, Fazliju Šaćirovića i druge, hteo je Ljubišu da povede u Moskvu na igre. Ipak, jedan uslov je morao da ispuni:
-Na Olimpijske igre 1980. godine nisam otišao jer sam bio reprezentativac koji je boksovao u klubu koji je bio tada niža liga, Timoku iz Zaječara. Hrastinski mi je rekao da moram da dođem u beogradski Radnički ako hoću na igre. Iz Zaječara me nisu puštali, pretila mi je suspenzija i tako sam propustio tu veliku šansu da odem u Moskvu.
UVEK NA NOGAMA
Izdržljivost i volja su najbitniji u boksu. Ako nemaš srce za borbu i ne razmišljaš, nemoj ni da ulaziš u ring, kaže Ljubiša i dodaje da najveće udarce nije dobio u ringu, već u životu:
-U borbi sam pao samo jednom i to iz nepažnje, ustao sam posle 3 sekunde.
- Najgori udarac sam primio u životu. Došao sam iz Austrije gde sam radio kako bih prehranio porodicu, a žena me ostavila i odvela decu. Bio sam tri dana na ulici, spavao pored Timoka dok nisam našao stan. Kod mene nada uvek zadnja umire, ma tračak nade dok postoji, ja sam na nogama.
Kada su pre nekoliko godina mediji pisali o Ljubiši i njegovim sportskim uspesima probudjena je nada da će nekadašnji as ponovo moći da se posveti isključivo boksu i trenerskom poslu, kako i dolikuje. Ipak, on je još uvek tamo gde je i bio. Sa metlom, na ulici.
-Ja radim u komunalnom preduzeću. I tu ne bih radio da me čelnici grada nisu tu zaposlili. Čistio sam ulice, dok me gradonačelnik Ničić nije prebacio 2012. godine u bravarsku radionicu, što je i moja struka. Ali, čim su njega smenili brzo sam opet završio kao čistač ulica. Iz stana koji su mi iznajmili sam takođe morao da se iselim nazad u trošnu kuću. Tu sam i sada. Čistim metlom, kao i oni koji imaju samo osnovnu školu.
MEDALJE ME DOVODE DO LUDILA
Sportista koji iza sebe ima 312 pobeda, 4 nerešena i 38 poraza, svoje dane provodi između treninga koje drži volonterski i metle uz pomoć koje zarađuje za hleb. Medalje i pehare se trudi da zaboravi:
-Sve te nagrade sam odneo u selo i bacio u jednu staru kuću, da ih ne gledam. Plače mi se kada gledam medalje. Takoreći me sve to dovodi do ludila. Kada vidim šta sam sve postigao i šta sam bio nekada, a šta sam sada...sada su me svi zanemarili.
Ipak, svoje dane Ljubiša provodi mirno, volonterski trenira nove bokserske nade, radi i nada se boljim danima:
-Koncentrišem se na lišće, na đubre ispred mene. Ima mnogo ljudi koji me poznaju.
- Često me pitaju: „Brko, da li si stigao do metle? Imaju li oni obzira?“ Ja im odgovaram: „Ćuti dobro je i to!“ Te 2012. godine, kada je bila kampanja obećana mi je i garsonjera i stan...ali se vlast promenila. Hoćeš, nećeš moraš da prihvatiš. Šefovi su zadovoljni sa mnom, radim pošteno i za 4 godine idem u penziju.
(S. Grujović)
Povezane vesti
Ko je sve od poznatih uživo gledao borbu Usika i Fjurija: Legenda Holivuda, Kličko, GOAT koji obožava Đokovića
Otkriven glas sudije kog je napravila veštačka inteligencija za borbu Usika i Fjurija: Evo kako je bodovao
Veljko Ražnatović sa porodicom napustio Beograd! Usnimio Željka i Krstana kako se igraju na snegu: "Uhvati me"
<% post.title %>
Dva moćna simbola pravoslavlja na Usikovim rukavicama i šorcu mnogi nisu videli: Evo šta zapravo znače
Video: Pogledajte minut ćutanja pred utakmicu Zvezda - Partizan u čast nastradalog deteta u školi u Zagrebu
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Goca
Čoveku treba hitno pomoći
Podelite komentar
Darko
Slazem se da treba coveku pomoci,ali ono sto bode oci jesu drzavne penzije nasih sportista,da me neko ne shvati pogresno,ali zaista je tuzno da igraci koji su milione zaradili dobijaju preko 100000 dinara mesecno a neki drugi sportisti koji nisu bili u prilici da nameste veliki rezultat ma mdjunarodnoj sceni ali su isto tako bili profesionalci,ceo zivot posvetili sportu,bili drzavni sampioni,reprezentativci i budu ostavlje i na ulicu da prose! Ja bih apelovao drzavu da namesti neki kompromis,da malo smanji primanja medjunarod ih medalja i da makar minimalac da sportistima koji su ako ne vise makar toliko zasluzili!!! Samo minimalac!!! Znam pricu isto tako jednog naseg sportiste koji je 20 godina bio profesionalni sportista koji je 5h dvadeset godina dnevno trenirao,vikendom odlazio na turnire,bio reprezentativac,bio sampion drzave.... Danas zivi u jednoj sobi,na prozoru najlon a cesto nema zimi ni da se ugreje,prezivljava kako ni sam ne zna. Voleo bih da drzava reaguje ne mora da budu neki novi izdaci,ali neka malo smanji primanja medjinarodnih medalja i makar minimalac da ovakvim sportistima,verujem da se niko ne bi bunio!
Podelite komentar
Zoran
Žalosno
Podelite komentar