Veličković trenirao u patikama s pijace, Vujošević zna ko je kancer u Partizanu: Nepoznate anegdote crno-belih
Svakog se 4. oktobra setim zime '93. Bila sam s tatom kod porodičnog prijatelja. U stan je ušao, u sivoj jakni, čovek koji je morao da se sagne da bi prošao kroz vrata. Tati su zacaklile oči, pružio mu je ruku, a meni rekao: "Ovo je gospodin Zoran Sretenović, košarkaška legenda, igrač Partizana". Nešto kasnije, saznaću da je Sretenović zapravo zvezdaš, ali devojčici od pet godina tada se u glavu urezalo da samo gospoda igraju u Partizanu.
Potvrdilo se to i '95, kada je Jugoslavija igrala na Evropskom prvenstvu u Atini, pa me je opet tata bliže upoznavao samo sa biografijama Partizanovih igrača. Naučio me da uživam u smirenim Đorđevićevim bacanjima, jer je tvrdio da čovek kroz život shvati da je najteže poentirati u situacijama koje deluju kao sigurica. Nekoliko godina kasnije, 15 da budem precizna, na pitanje ko me naterao da navijam za crno-bele, odgovoriću da nisam naterana već pravilno vaspitana.
Ovako Grobari slave Partzianov rođendan: Baklje i pesme grupe JNA protresle Novi Beograd (VIDEO)
Osećala sam tad da se tako vaspitavaju i svi oni koji igraju u Partizanua, a ove nedelje u rukama mi se našao jedan rukopis koji je to i potvrdio. Rukopis Partizanovih neispričanih priča, koje su čekale pravo vreme da budu otkrivene.
- Moje prvo putovanje sa Partizanom, Bertans i ja smo otišli da overimo pasoše u EU odeljku, dok je srpski odeljak bio u gužvi, taman kad smo prišli da carinicima pokažemo pasoše, iznenada se Danilović prodrao na nas: "Šta koji đavo vi evropski šupci radite tamo, dođite ovde da čekate u redu!". Bio sam prilično uplašen što je predsednik tako vikao na nas. Ali, godinu dana kasnije, kada su ga intervjuisali francuski mediji, video sam da je rekao u kameru: "Kada sam upoznao Lea, nisam pravio nikakvu razliku između njega i bilo kog srpskog košarkaša u timu. On je jedan od nas". To je bila ogromna stvar za mene, neću da lažem, moje oči su bile u suzama... Čoveče, Danilović je to rekao. To je zaista moj najveći uspeh u Partizanu - ispričao je u knjizi Crno-bela ideologija, Leo Vesterman, takozvani prvi vitez Legije časti.
Za autore knjige, Filipa Jerinića i Ivana Lovrića, govorili su ljudi koji su učeni kako da vole Partizan i kako da na pravi način doprinesu crno-beloj porodici. Govorile su legende, one koje su došle i prošle, ali ostavile neizbrisiv trag u sportskoj istoriji. Mi Partizanovci ćemo s ponosom istaći da su oni naši. Delo je satkano od mnogobrojnih anegdota igrača, trenera, ali i navijača Partizana. Onih anegdota o kojima se do sad nisu usuđivali da govore.
Među njima se izdvojila priča sadašnjeg kapitena KK Partizan, Novice Veličkovića.
- Bio sam klinac i video da Čubrilo nosi patike sa nekih sedam suza. Plave suze. I ćale mi ih uzme na zemunskoj pijaci. Čubrilove su bile sa sedam suza, a meni ćale kupio sa tri. I nosio sam, ako veruješ, pete su mi rasle na unutra. I patike su mi se krivile. Izgledale su kao kifla. Ja sam ih nosio godinu dana, trenirao sam u njima. Baš je bila nemaština. I onda sam sreo Čubrila u liftu, stao čovek pored mene. A u tom momentu on igrao u Partizanu, a ja nosim patike zbog njega. Stvarno sam mislio da je patika pravljena za Čubrila i da je to što sam ja nosio kao lošija verzija sa pijace.
Tu je i anegdota braće Trifunović. Poznato je da je Sergej Partizanovac, koji je igrače Partizana vodio u pozorište, dok je njegov brat Branislav Zvezdaš.
- Ni sam ne znam kako se dogodilo da je Bane "cigan". Ispušteno dete, valjda. Sećam se da je bila tragedija kada ga ćale nije pustio u Bari, a bio je u Minhenu pre toga. Imao je trinaest godina. Ćale je procenio iz bezbedonosnih razloga da ne želi da ga pusti na fnale. Nakon toga, brat nije govorio ni sa kim u kući četiri meseca. Mrzeo je sve. I majku i oca i mene. Svi smo bili krivi.
I dok je Segej vodio igrače u pozorište, zna se da im je Dule Vujošević poklanjao knjige. Zato je Dragan Milosavljević čak i na reprezentativnim pripremama rekao: "Mi smo iz Partizana, mi čitamo". Novica Veličković je u knjizi ispričao anegdotu i na ovu temu.
- Meni se uvrne testis. Na spavanju. I odem na operaciju. Budim se, keva tu, sedi pored i odjednom čujem "Nokiju", onaj zvuk, ona velika, tanka, šezdeset dva. I čujem neko dolazi, Dule, donosi mi knjigu da čitam dok sam u bolnici, da ne dangubim. Posle mi je dao da čitam i o Indijancima. Knjiga se zvala "Sahranite mi srce kraj ranjenog kolena". Kao da me prokleo, ha, ha.
(Poznati su problemi koje je Veličković kroz karijeru imao sa kolenom)
Među intervjuisanima u knjizi je, naravno, i dugogodišnji trener Partizana, Duško Vujošević. Prenosimo neke od njegovih najinteresantijih izjava:
- Legenda dolazi, legenda odlazi. Legenda je obično za nekoga čije je vreme prošlo. Ja jesam, kad je Partizan u pitanju, sigurno neka legenda, dok je Pera Božić bio vojnik koji je u Metalcu pokazao svoje igračke kvalitete. Možda će on i napraviti dobru trenersku karijeru negde, ali mora i da se iškoluje i napravi ozbiljne rezultate, da bi eventualno postao legenda - odgovorio je na pitanje da li misli da ga je Božić izdao time što je pristao da dođe na njegovo mesto.
- Nema đavola u Partizanu, ali možda je najveći kancer jedna imela, a ja sam ove druge nazvao "neverne babe". Jedna neverna baba je kancer (u košarkaškom klubu), koja vidim da tumači snagu i sposobnost u preživljavanju i preplivavanju na jaču stranu svaki put kad dolazi do ozbiljnijeg rascepa. To preplivavanje je jako brutalno, da one najprljavije poslove u obaranju starog režima radi ta baba. A ta neverna baba je muško. Da ima mu*a, bila bi deda.
Legenda Topčiderskog brda, Dževad Prekazi, koji se crno-beli dres nosio od 1976. do 1983, prisetio se kako su se nekad ponašali navijači, ali i kako je nastao izraz "parni valjak".
- Tada su navijači ipak bili više tolerantni i imali više strpljenja nego današnji, nije bilo toliko mržnje i bilo je više poštovanja prema igračima protivničke ekipe. Za lep potez na utakmici sam dobijao aplauze i protivničkih navijača. Ne samo ja, takvo je bilo vreme. Sa navijačima Partizana ne može niko da se meri. Tada su navijači Partizana držali i rekord Jugoslavije, preko 28 hiljada ljudi je bilo prosečno na utakmicama. Od tada i potiče nadimak "parni valjak", jer smo zaista uz pomoć navijača gazili sve pred sobom od prvog do poslednjeg zvižduka.
Na priču o navijačima, nadovezala se Jana Maričić, reditelj predstave "Kadinjača", koja je izvedena na proslavi 70. rođendana JSD Partizan.
- Moje iskustvo do danas govori da žene koje navijaju za Partizan, mnogo posvećenije i ozbiljnije navijaju i vrednuju svoje navijanje nego "ciganke". Pošto imam drugarice koje su "ciganke", one uglavnom mahnu u prolazu da navijaju za Zvezdu, ili su im slatki igrači ili su se ložile na nekog tipa koji je bio vođa. Dok žene koje se izjašnjavaju kao Grobarke osećaju nešto dublje. Takođe su mi muž i deca "cigani", ali ja to ništa ne shvatam ozbiljno jer je "ciganština" tako potrošna, površna i prolazna.
Nezaobilazni deo razgovora kroz knjigu bila je infrostruktura.
- Pamtim kada se igra derbi, a ispod jednog koša su postavljene crno bele trake, a ispod drugog crveno bele. I sećam se da smo jednom pobedili i da su Grobari razbili svetlo u hodniku, kao neki luster i neverovatno je što taj luster i dan danas stoji tako polomljen. Svaki put kada izlazim iz Pionira ja pogledam u taj luster i prekrstim se jer se to dogodilo neke 1994. godine - priča Marko Trmčić Krsma, frontmen Grupe JNA i inicijator grobarskig grafita na Dorćolu.
Kako u tom istom Pioniru igraju košarkaši, Novica Veličković je imao još jednu anegdotu koja ima veze sa treningom, ali i Vujoševićem (ponovo).
- On je znao svaki dan da te pita: Kako si? Kako su tvoji? Kad ti se obrati, doš’o si do toga da ti baš prija. Jer je on sa druge strane toliko posvećen. Ali, ljudi, treninzi su bili pakleni. Kad se setim, Tripković dođe u sedam ujutru da ubaci hiljadu lopti. Mi dođemo u pola deset da radimo teretanu, on završava na primer taj trening, radi u pola deset teretanu. Mi izlazimo, radimo sat i po individualnu tehniku, posle ostanemo još. Znači, ja sam došao u pola deset, izašao sam na primer u dva pola tri, a on je u sedam došao i izašao u dva, pola tri. Znaš, a Dule sve vreme tu. Znači, aj’ da nije tu, nego je Dule sve vreme tu i gleda, nema ništa da ga poremeti. Ta neka njegova posvećenost, to neko njegovo ludilo… ne znam kako to nazvati.
Neizbežan je bio razgovor i o osnivanju JSD Partizan, ali i o našem Hejselu, a njihovom Bariju.
- Hejsel '66. godine je nešto što je presudno odredilo mene i moj život. Što bi Božo Koprivica rekao, "u estetskom smislu". Bari '91. godine je jedna smešna utakmica u kojoj nije bilo golova, u kojoj niko nije šutnuo loptu na gol i u kojoj je Pančev pogodio taj penal - objasnio je razliku (onako kako je Grobari vide), pisac Sinan Gudžević, veliki prijatelj Partizana i Duleta Vujoševića.
I za kraj, citiraću Gudževića, koji je u knjizi citirao Duška Radovića:
- Jedno jutro je emisiju počeo rečima: "Danas ponovo igraju Crvena Zvezda i Partizan. Opet će sto hiljada pravih muškaraca, muževa, ljubavnika i mladića otići na stadion. Dakle, sto hiljada devojaka, žena i ljubavnica ima priliku da prevari svoje muževe, ljubavnike, verenike i momke. Ali sa kime kada su svi pravi na stadionu?".
Promocija knjige "Crno-bela ideologija" zakazana je za danas u Domu Vojske Srbije, sa početkom u 19 časova, a u organizaciji Grobarskog trash romantizma i Bianconeri di Belgrado. Na ovim linkovima možete naručiti i svoj primerak.
Sportsko društvo Partizan danas slavi rođendan.
VIDEO: Mirković o porazu Zvezde od PSŽ-a
(Jasmina Stakić/j.stakic@telegraf.rs)
Video: Taksista udario pešaka na protestu na Slaviji
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
BILI🇷🇸🥇⚫⚪
Najveci tim na ovim PROSTORIMA NAPRED PARTIZAN.
Podelite komentar
vlada
Srecno crno beli! Pravi Srbi su uvek uz tebe!
Podelite komentar
Igorr
Srećan rođendan CRNO-BELA ljubavi! 😻😻😻
Podelite komentar