Novica Veličković iskreno: Šta bi uradio drugačije da opet počinje, o Vujoševiću i njegovim metodama i zašto je morao da svira harmoniku kao klinac! (VIDEO)

Novica Veličković, borac, ratnik, fanatik, "Novica ubica" i na kraju kapiten Partizana. Čovek koji je radom postigao sve, čak mnogo više od onih koji su bili mnogo talentovaniji i koji priznaje samo rad.

Ostvario je bitne stvari u karijeri, igrao za reprezentaciju Srbije i osvojio prvu medalju na Eurobasketu za samostalnu Srbiju, bio šampion ABA lige i Srbije sa Partizanom mnogo puta, a najupečatljivi deo karijere je bio igranje za Real Madrid giganta Evropske košarke.

U prvoj sezoni je bio nosilac tima, zvezda u usponu, ali se odjednom sve promenilo i srušilo.

Naporan rad od 15. godine je došao na naplatu sa 25 i Novica je zbog povreda prekinuo svoj uzlet ka najboljim evropskim igračima. U intervjuu za Telegraf pričao je o toj ludačkoj posvećenosti, radnoj etici, jer smatra da bez toga ne bi nikada uspeo.

Foto: Vladimir Milovanović

• Da možeš da se teleportuješ u 2002. godinu i da vidiš mladog Novicu Veličkovića, kao klinca od 17 godina koji ulazi u prvi tim Partizana, šta bi mu rekao?

- Bravo majstore hahaha, šalim se. Rekao bih mu da bude manje impulsivan, da nauči da se kontroliše. Za mene tada nije postojao umor. Možda bih mu savetovao da se malo više isteže, da vodi računa o ishrani i tim nekim stvarima. Ali, impulsivnost pre svega. Ne bih ništa menjao.

• Koje su razlike u odnosu na Partizan kada si ti ušao u prvi tim i ovaj sad Partizan gde si kapiten?

- Prosto neverovatno kako je sve bilo. Sa 15 sam došao u Partizan. Bio je duel između Partizana i Barselone kada ja ja otišao na svoju prvu basket utakmicu. Više mi je to bila neka kultura iz kuće da nisam išao na utakmice.

- Tada sam došao i video kako sve to izgleda, video sav taj sistem koji je bio jedinstven. Mnogo igrača moje generacije ( 1986. god prim. aut) je došlo u klub i bili smo dominantni u mlađim kategorijama. Šest sedam igrača mladih je došlo na tu generaciju 1985. godišta koja je bila osnova. To je izgledalo kao da se biješ sa aždajama svaki dan.

Foto: ATA Images

- Uvek je Partizan bio poznat kao veoma jaka i snažna ekipa u mlađim kategorijama, čak dok sam igrao u Zemunu znali smo da je protiv njih fizički teško. Prosledili su me u mladi tim Partizana i tu smo imali generaciju neverovatnu. Sad kada bi Partizan imao takvu ekipu da bi to bilo neverovatno za budućnost.

- Imali smo tri, četiri centra koja su sa loptom mogli sve,  Igrača na poziciji tri, četiri, plejmejkeri čudo. Ta generacija 1985. godište je bila neverovatno jaka, čak i u Evropi.

- Sam ulazak tu je za mene bio fenomenalan. Kasnije se neki odlazili u prvi tim, neki iz kluba, jer nisu zadovoljavali kriterijume, a onda smo mi mlađi postajali nosioci tog mladog tima.

-To je jedina razlika u odnosu na sad, jer tad sam ja igrao prvu srpsku i prvu B ligu koja je jača nego sada KLS. Ja sam sa 17 godina igrao srpsku ligu sa mnogo grubih, namazanih igrača.

Foto: MN PRESS

- Imao si lika koji ima 130 kilograma, a ja sa svojih 90 treba da ga čuvam. Ideš na terene klasične "domaćice" što se kaže, gde se faulovi ne sviraju.

- Imali smo dosta kvalitetnih utakmica. Kad ne igraš za prvi tim, kad ne putuješ na gostovanje,  ti imaš juniorsku utakmicu u nedelju ujutru i utakmicu za mladi tim popodne.

• Da li bi ponovo prošao kroz takvo nešto, te napore?

- Teško, teško...

• Tvoja generacija su Tripković, Tepić, Perović, Luka Bogdanović, Samardžijski, i svi ste radili veoma naporno kao klinci. Čini se da ste prerano dostigli zenit sa 23, 24 godine i nakon toga pad?

- Dosta me ljudi pita o tome. Vidi, trenirali smo, stvarno smo trenirali veoma jako. Nije problem u trenizima. Doduše, previše je utakmica, pogotovo kada si nosilac igre. Ali, kad si mlad ne osećaš sve to. Uvek sam imao adrenalina, želje da dobijem utakmicu, baš zato da bih ušao u prvi tim.

Foto: Vladimir Milovanović

- Međutim, problem je leto. Tu treba da se vodi računa. A mi, tri dana posle osvojenog prvenstva, nama kreću pripreme reprezentacije. Nemaš vremena da se odmoriš, nemaš ništa. Iz preteške sezone, ulaziš u još teže pripreme.

RAD PREKO BOLA U REALU DOŠAO NA NAPLATU

• Da li to zapravo lomi mlade igrače?

-Od 15. godine si u tom sistemu i u napornom treningu. Čast je igrati za reprezentaciju. Sa druge strane meni je čast da igram u Partizanu, hoću da budem neko ko je bitan u timu, a nemam vremena za odmor. Ja sam posle Partizana otišao u Real Madrid.

- Te godine smo osvojili srebro na Eurobasketu, bio je doček kod Skupštine grada, a ja sam već sutra bio u Madridu. Nisam imao ni 24 sata odmora, a čekale me nove pripreme. I onda sledeće leto ponovo i opet.

• Da li je to uzrok da si ti stigao u Real sa 23 godine i da si zapravo tad bio na vrhuncu karijere, a posle se desio pad, jer si zbog tih povreda i napora ispao iz ritma?

- Ja sam imao problem da sam sklonjen iz postave Reala kada sam imao bitnu ulogu. Ja sam već tada osećao bolove i u zdravoj nozi tada, ali nisam hteo da stanem.

- Hteo sam da se bijem za svoje mesto u ekipi. Nisam mogao da dozvolim da...ustvari mislio sam da je trening jedino merilo toga da, kad ja nekog na treningu duži vremenski period nadjačavam, da ću se ja vratiti u tim.

Foto: Vladimir Milovanović

- Trpeo sam bolove u levoj nozi dve godine da bi se dokopao ponovo bitne uloge. U trećoj godini Pablo Laso je imao razumevanje za mene i zadržao me iako je bila opciona godina. Na kraju sam se vratio, ali te dve godine gde sam trpeo, vukao i išao preko bolova su mi došle na naplatu.

- To je jedini razlog, ali i godine pre toga. Ne samo naša reprezentacija već u celoj Evropi je to leto problem. Mnogo igrača dolazi u sezonu posle Evropskih, svetskih prvenstva izmoreni i onda su povrede češće. Jer nećeš ti lagano da radiš na treningu, nego grizeš, ne daš na sebe, i za svoje mesto se boriš.

VUJOŠEVIĆ JE ČESTO PRELAZIO GRANICU

• Možda je to slomilo Tripkovića i Perovića i koštalo ranog završetka karijere sa 29, 30 godina?

- Jeste, jer su oni završili ranije, i sve to stoji. Iza Tripka se krije neverovatan rad. Ja sam s njim odrastao, Tepić takođe. Svi smo mi radili,  mi da nismo tako naporno radili ne bismo ništa postigli. Nama je izlaz bio kroz rad i samo smo to videli.

Foto: Marko Todorović

• A da li je baš taj naporan rad sa 17, 18 godina uzrokovao da niko od vas ne dosegne velike visine i odskoči u nekom smislu sada u najboljim godinama?

- Vidi, desi ti se povreda, mnogo toga je do građe, mnogo toga je do svega, pucaju kolena i ljudima koji ne rade toliko naporno. Evo Ljulj je povredio koleno, a španska košarka nije radna košarka. Ja samo podržavam ovo balkanski, samo priznajem rad i ništa drugo. Meni priče i skautinzi oko meča, mislim sve je to super, ali rad je jedino merilo za utakmicu.  Ako radiš maksimalno na treningu tako ćeš i da igraš.

• Misliš da bez tolikog obima rada ne biste uspeli?

- Nema šanse. To potpisujem i to je nešto sa čime se živi. Uvek se znalo gde god se pojave igrači Partizana, svi znaju ko smo. Ne mislim po imenima, da sam ja Novica ili neko drugi. Već su znali za naš sistem rada i igranja, vaspitanja i zna se šta je Partizan.

- Ti kroz taj rad nemaš vremena da se posvetiš drugim stvarima koje ti odvlače pažnju, već si fokusiran samo na teren. I to je ono što mladi igrači treba da znaju. Neće te statistike da im donesu uspeh, nego samo taj rad. Možda ja grešim, ali mislim da bez toga nema ništa.

Foto: Profimedia

• To je zapravo filozofija Duška Vujoševiča koju je on usadio u vas, iako su ga mnogi optuživali da možda previše forsira taj rad?

- Ne možda, prelazio je granicu dosta puta, ali ta neka posvećenost je u tim godinama bitna. Da ti usadi sve te stvari u tvoje navike. Da od momenta kada si ušao u Pionir, do momenta kada izađeš, da si ti zadovoljan da si uradio nešto na sebi. E, to ne može da se plati ni mojim odlaskom u Real Madrid niti bilo čime.

- Jednostavno, to je način života i ti kad izađeš na teren znaš u glavi da ćeš da "pokidaš"bilo kog protivnika. Znao sam u koju će stranu da ide, šta će da radi. Na primer Smodiš (koji je u to vreme bio najbolja četvroka Evrope prim. aut.) ja sam znao da smem da mu izađem na crtu i  da smem da se pobijem za svoje mesto u Evropi. E, to se radom postiže, a ne izlacima i sedenjem u kafiću.

Foto: Vladimir Milovanović

Doduše, izlazio sam i ja, ali i nalazio sam snage za rad. Posle burne noći dođeš na trening, kriješ se.

• Da li je Vujošević znao za te vaše izlaske?

- Naravno da nije hahah, ali ti izađeš na teren i daš maksimum. Tu si prešao igricu.

• Kako gledaš na to što danas mladi igrači svesno ne igraju leti za reprezentaciju da bi se odmorili i spremili telo, poput Nikole Jokića?

- Ja reprezentaciju ni u ludilu ne bih odbio. Ja sam sa 23 godine osvojio medalju na Eurobasketu. Jokić je kasno počeo da gleda ozbiljno na košarku.

- Kada je došao u Megu, ja sam igrao tada, mogao je tri skleka da uradi i to za kaznu. Dosta je bio fizički težak i mora da dovede telo do perfekcije. Išao je leti u Ameriku da bi za svoju budućnost spremio telo. Tamo je to nenormalan broj utakmica i on mora da bude u perfektnom stanju da bi bio na vrhuncu.

Foto: ATA Images

Treba gledati karijeru igrača. Nemaju vremena leti da odu na odmor, da budu sa porodicama. Ali, sa druge strane u NBA imaju mnogo vremena. Recimo Bjelica završi sezonu u aprilu i slobodan do septembra, pa ima vremena da se oporavi. A i njima se dese povrede. Mora dosta da se povede računa o igračima.

• Kakve su ti sad ambicije za dalju karijeru, ostaješ u Partizanu, ili želiš da se vratiš na neki viši nivo i zagraš u nekom jakom Evroligašu?

- Moje ambicije su... vidi ja sam ovde zbog mog odnosa sa Partizanom. Kad se dese ovakve stvari sa povredama kao meni, ja ne mogu da razmišljam dalje od jedne utakmice.

- Jednostavno idem od meča do meča, jer posle svake utakmice imam oporavak, rad u teretani. Ja o Ciboni ne smem i ne mogu da razmišljam.  Ja moram da razmišljam da dovedem svoje telo na taj nivo da igram sledeći meč.

Foto: Marko Todorović

- Jedino što je meni poražavajuće je kad se ne osećam dobro i kad nisam dominantan u nekim segmentima gde sam bio. To mi budi nervozu.

• Zbog toga onda viđamo da jednu utakmicu igraš, pa jednu propuštaš?

- Ja ako se iskidam na jednoj, moguće da će me boleti leđa, koleno, a ne mogu da se oporavljam. Na taj način ljudi vode računa o meni. Vidi, ja da sam imao takve saigrače da igram 30 minuta umesto nekog iskusnog ja bih bio spreman.  Računam na to da ako ja ne igram da će neko da iskoči u prvi plan i da se nametne. Tako se gradi priča.

• Zanimljivo je da se nisi odmah opredelio za košarku?

- Prvo sam krenuo na plivanje, nije mi se dopalo uopšte. Zatim sam trenirao karate, sve to zbog roditelja, zbog oca. On me je upisao i u muzičku školu, svirao sam harmoniku. Ali, nije išlo. Onda sam se pronašao u košarci.

(Dragutin Stojmenović)