Zašto treba gledati Bundesligu: Prvenstvo koje nije u potrazi za novcem već velikim fudbalskim pričama jedinstveno je u Evropi

Borusija M’Gladbah šokirala je Bajern u Minhenu. Foto: Tanjug/AP

Pozorište u koje su se pretvorile engleske više lige tokom poslednje bezmalo tri decenije, u dobroj je meri anomalija u evropskom fudbalu. Desilo se to nakon što su posle niza velikih tragedija — od Hejsela i požara na Bredfordovom stadionu u rasponu od osamnaest dana maja 1985, pa sve do polufinala FA kupa između Liverpula i Notingema na stadionu „Hilsboro“ u Šefildu aprila 1989. godine — britanske vlasti odlučile da huliganizam saseku u korenu a na stadionima ukinu stajaće tribine i podvgnu ih primeni vrlo visokih standarda.

Međutim, specifično englesko iskustvo navelo ih je da svojim zakonodavstvom stvore jednu suštu suprotnotnost onome od ranije. Većina evropskih zemalja, uključujući i našu, i ako kuburi sa navijačkim nasiljem i na stadionima i van njih, nikada nije imala situaciju da zbog nasilja, prenatrpanosti tribina, ljudskog stampeda ili vatre izgubi živote nekoliko desetina ljudi odjednom, zbog čega na kontinentu nikada nije došlo do takvog dramatičnog obračuna.

(Tehnički, pomenuti se Hejsel jeste desio u Belgiji, ali su krivci bili navijači Liverpula a ne Juventusa. Međutim, postoji jedan izuzetak na kontinentu koji će vas iznenaditi: 20. oktobra 1982. godine na stadionu „Lužnjiki“, nakon utakmice Kupa UEFA između moskovskog Spartaka i holandskog Harlema, došlo je do ljudskog stampeda u kojem je život izgubilo 66 osoba, mahom mlađih, ali uzrok nije bio huliganizam.)

Navijači Fortune iz Dizeldorfa. Foto: Tanjug/AP

Shodno tome, premda su sve zemlje zbog Uefinih standarda davno ukinule stajaće tribine na stadionima i na njima postavili stolice kako bi gledateljstvo moglo da uživa u sportskim priredbama te kako bi broj posetilaca bio „normalan“ a bezbednost na višem nivou, nije svaka zemlja morala da se ratosilja klasičnog organizovanog navijaštva kao što se to desilo u Engleskoj, u kojoj i dalje postoje navijači na stadionima, ljudi koji bodre svoje momke tokom utakmica, ali bez brojnih tipičnih karakteristika vidljivih i dalje drugde po Evropi.

Zemlja kao što je Nemačka nikada nije ni imala neki problem sa huliganizmom na tom engleskom nivou (desi se doduše poneki izolovani incident, poput nereda navijača Hamburgera ovoga maja), možda ni Nemci jednostavno nisu narod pretežno sklon anarhizmu, pa ni nekakav poseban obračun nije bio neophodan. Zbog toga na nemačkim stadionima može da se vidi nešto jedinstveno, nešto što verovatno ne postoji nigde drugde na Starom kontinentu: onaj savršeni balans između klasičnog navijanja koje je daje dušu fudbalskoj predstavi, i civilizovanosti koja je neophodna da bi svi mogli uživati u igri koju obožavamo.

Situacija je donekle slična u Italiji (svi se nadamo velikom povratku kalča i držimo mu fige), ali tamo je posećenost još uvek znatno niža nego u Nemačkoj, gde su maltene svi stadioni na praktično svakoj utakmici ispunjeni do poslednjeg mesta, zbog čega atmosfera na Apeninima nije u istom rangu. U smislu posete, Nemačka je vrlo slična Engleskoj i Španiji, ali je situacija u La Ligi što se navijanja tiče, uz nekoliko izuzetaka, ipak mahom nalik onoj na Ostrvu. Tako da Bundesliga na našem kontinentu zapravo stoji usamljena, kao neki perfektni spoj svega najboljeg što publika donosi fudbalskom meču.

FK Hamburger, velikan nemačkog fudbala, trenutno igra u 2. Bundesligi. Foto: Tanjug/AP/dpa

Ali to u stvari nije najbitnije u celoj ovoj priči. Navijači jesu od ogromne važnosti zato što oni stvaraju atmosferu koja je ključna za doživljaj i kvalitet fudbala, ali fudbal se ne igra zbog navijača, i to neće postati istina ma koliko ljudi to besumučno ponavljali. Fudbal se, istina, igra I ZBOG navijača, ali se u suštini igra zbog samog sebe, zbog užitka samih igrača, te nema suštinske razlike između utakmice berlinske Herte i minhenskog Bajerna na Olimpijskom stadionu sa jedne, i utakmice između dve grupe prijatelja u lokalnom balonu na Kanarevom brdu sa druge strane.

Kolika je to zapravo istina najbolje svedoči zvanični internacionalni slogan same Bundeslige, koji glasi: „Fudbal kakav je zamišljen da bude“ (eng. Football as it’s meant to be). Po rečima ljudi koji rukovode marketingom nemačkog šampionata, koji pokušava da se probije na globalnom nivou i uzme deo kolača od Premijer-lige i Primere, Bundesliga je „poštena liga koja nije samo za bogate i u kojoj navijači nisu samo posmatrači“. I to je tačno: navijači — koji su sekundarni razlog zbog kojeg se fudbal igra — imaju u Nemačkoj glas i ulogu kao možda nigde drugde.

Naime, u nemačkom sistemu postoji, za „lige petice“ jedinstveno pravilo „50+1“, koje podrazumeva da obični članovi klubova zadržavaju većinsku kontrolu nad samim klubom i služe kao svojevrsna brana od surovih privatnih investitora koji dolaze, nikoga ništa ne pitaju te od timova prave svoje igračke kojima leče komplekse niže ili više vrednosti. Članarina se plaća i vredi nekoliko desetina evra godišnje, ali to nije mnogo ako se klub i fudbal vole i ako se želi biti deo neke velike priče. Shodno tome, nigde običan navijač nema takav uticaj na politiku svog kluba kao što ima nemački navijač, i nigde navijač ne može za svoj klub da kaže da je to „njegov klub“ u meri u kojoj to može navijač u Nemačkoj.

Navijači Majnca. Foto: Tanjug/Ap

To ima dvojaku posledicu. Prvo, nemački klubovi su svi listom solventni, finansijski potpunosti zdravi, jer operišu u realnim novčanim okvirima i ne ulaze u dugove. Iz te posledice sledi druga: nemački klubovi, sa izuzetkom Bajerna i povremeno Dortmunda, ne mogu da se takmiče na evropskom nivou sa klubovima iz Engleske i Španije (upitan je odnos sa klubovima iz Italije i Francuske).

Niti mogu da se, na nivou Bundeslige, nadmeću sa samim Bajernom, koji je kao najbogatiji klub šestostruki uzastopni prvak svoje zemlje i koji je u osamnaest godina ovog veka osvojio dvanaest „salatara“, zbog čega nemački šampionat deluje dosadno jer izgleda kao da je trka unapred odlučena (možda ova sezona donese promenu), za razliku od Premijer-lige u kojoj se svake sezone četiri do šest timova ravnopravno bori za najvažniji trofej.

Da stvar bude još gora, ni sam Bajern, a posebno ne Dortmund, ne mogu baš u pravom smislu da se nadmeću sa klubovima iz „jačih“ liga. Malopre rekosmo da su oni izuzetak, i oni jesu u suštini izuzetak, ali pitanje je koliki. Imali su svoje zajedničko finale Lige šampiona 2013. godine, nakon čega je Bajern imao četiri polufinala i jedno četvrtfinale, tako da se ne može reći da su neuspešni, ali Bajern je jedan od pet najvećih klubova na Starom kontinentu i Bajernu je sve sem pehara neuspeh.

Što se Borusije tiče, u poslednjih pet godina imali su tri četvrtfinala i dve osmine finala; Volfburg je imao jedno četvrtfinale, Šalke dve osmine finala, Leverkuzen tri. Sve je to pristojno u odnosu na slabije lige a posebno u odnosu na nas, ali opet krajnje mršavo u odnosu na Engleze i Špance, mada, kad se sve sabere, donekle u egalu sa dometima italijanskim timova.

Robert Levandovski u skoku. Foto: Tanjug/AP

Svesni su svega toga i u samoj Nemačkoj, ne izmišljamo mi ovde toplu vodu, zbog čega je i postojao nedavno pokušaj Bajerna da progura promenu pravila koja bi uklonila gorepomenutu branu i otvorila vrata raznim šeicima i američkim milijarderima, ali uzalud, fudbal je odneo pobedu nad novcem i do promene nije došlo. Zbog toga se javna rasprava o načinima prevazilaženja problema nastavlja: pošto najlakše rešenje više nije na stolu, Nemci traže neko drugo, neko teže, ali za razliku od onoga lakšega — rešenje održivo, rešenje fudbalsko, rešenje koje će biti „nemačkije“ od katarskih ili emiratskih novaca koji ismevaju suštinu fudbalske igre.

Naravno, vrata investitorima su malkice otvorena pre dvadeset godina, što je omogućilo „Red bulu“ da „savijanjem“ pravila od RB Lajpcig napravi svoj projekat i time, među ostalim navijačima, najomraženiji klub u zemlji (omraženiji čak i od Bajerna). „Savijanje“ pravila o kojem govorimo zapravo se odnosi na restriktivnost u pogledu klupskog članstva: zakonski minimum u Nemačkoj za sva udruženja iznosi sedam pojedinaca, a RB Lajpcig je dugo imao samo devet, i svi su bili zaposleni u „Red bulu“ (pritom, ni danas nema mnogo više, jer ne samo što godišnja članarina vredi osamsto evra nego i uprava ima pravo da proizvoljno odbije molbu za članstvo).

No, to je više teško ponovljivi izuzetak koji je bio moguć samo zato što je pomenuto preduzeće bilo spremno da krene sa dna ligaškog sistema i da sedam godina strpljivo čeka dosezanje do Bundeslige (kada su osnovani, morali su da se spoje sa FK Markranštat i FK Zahsen, zbog licence i infrastrukture te neophodna četiri tim u mlađim kategorijama, bez kojih im regionalni fudbalski savez ne bi dozvolio nadmetanje; rok za ulazak u prvi rang koji su sami sebi zadali bio je osam godina, tako da su bili spremni da čekaju duže).

Olimpijski stadion u Berlinu pred finale Lige šampiona 2015. godine između Juventusa i Barselone. Foto: Tanjug/AP

Znamo da strpljivost nije osobina koja generalno krasi privatne ulagače koji listom traže instant-uspeh, ali jeste osobina koja krasi Nemce, jer svi nemački klubovi razmišljaju decenijama unapred zbog čega ogroman novac ulažu u omladinski pogon i pravljenje sopstvenih igrača, a tek deo u dovođenje pojačanja koja treba da popune rupe koje nedostaju, ili da naprave razliku na terenu.

I jedno i drugo Nemci rade racionalno i promišljeno, jer znaju da razlika u ceni među igračima nije jednaka razlici u kvalitetu, pa se fudbaleru koji košta pedeset miliona evra može naći parnjak i za pet do deset miliona, ili ni za šta, ako se uvede u prvi tim iz sopstvenog podmlatka. Koliko su prvoklasnih fudbalera nemački klubovi i akademije stvorili tokom poslednjih decenija, o tome ne vredi trošiti reči. Čak i drugim nacijama: uzmimo samo primer osamnaestogodišnjeg engleskog krila Džejdona Sanča koji trenutno blista u dresu dortmundske Borusije.

To što se u omladinsku školu na nivou čitave zemlje od 2002. godine uložilo 1,39 milijardi evra, što se iz sezone u sezonu beleži neprestani rast tih ulaganja pa je samo prošle uloženo 163,41 milion, dovelo je do toga da je prosek godina bundesligaških fudbalera bio 25,4.

Poređenja radi, prosek godina u Premijer-ligi bio je 27,1, u Primeri 26,9, Seriji A 26,2, a Francuskoj 25,6, koja je i najbliža Bundesligi (simptomatično, Nemačka i Francuska su dva poslednja osvajača Svetskog prvenstva, dok Englezi o tome mogu samo da maštaju, jer njihovi omladinci teško i retko uspevaju da izbore mesto u prvim postavama premijerligaša zbog prisustva skupih stranaca). U Evropi su po ovom kriterijumu ispred Nemačke samo belgijska Jupiler pro liga sa 24,7 godina u proseku, te holandska Eredivizija sa 24,3.

Fudbaleri Bajerna slave još jednu „salataru“. Foto: Tanjug/Ap

„Svi pričaju o Premijer-ligi, o Etihadu i Emiratima. Ali to su pozorišta, ne fudbalski stadioni. Mi mnogo brinemo o dobrobiti navijača. Premijer liga je tržišno vođena. Ali ovde, mi smo u potrazi za pričama, a ne za novcem“, kaže Karsten Krejmer, direktor marketinga dortmundske Borusije, i dodaje da je to razlog zbog čega većini bundesligaša internacionalizacija takmičenja nije od primarne važnosti, jer, što je popularnost takmičenja veća — to je spoj sa lokalnim igračima i navijačima manji.

Zato se nemački igrači, ma koliko kvalitetni bili, retko odlučuju da napuste svoju zemlju, nego baš suprotno, ostaju da igraju tamo gde su ponikli, gde osećaju duboku vezu sa ljudima i navijačima i članovima kluba, jer njihov klub — njihov je dom. Takve stvari se ne kupuju novcem, zbog čega je mečeve Bundeslige milina gledati.

Zbog toga, i zbog vrhunskog, uzbudljivog i napadačkog fudbala, koji je na kraju krajeva omogućen upravo finansijskim zdravljem koje klubove osposobljava da adekvatno plaćaju sopstvene igrače koji onda nemaju potrebu da idu u Englesku ili Španiju ili Italiju. Prošle sezone oboren je rekord što se zarade tiče: četiri milijarde evra prihoda su zabeležene! Tako da pitanje za Nemce nije kako zaraditi pare nego kako globalno popularizovati ligu da bi još povećali prihode i bili konkurentniji u evrokupovima, a istrovremeno sprečiti njeno uništenje i gubljenje duha koji je krasi.

Oproštaj Bastijana Švajnštajgera od dresa minhenskog Bajerna. Foto: Tanjug/AP

Veruje se tamo, da novac i popularnost idu ruku pod ruku; engleski fudbal prepun je priča o investitorima koji dođu sa novcem, igraju se neko vreme i onda odu, a klubovi dožive sunovrat i za par sezona stignu od Premijer lige do konferencije.

(Takvih primera je mnogo i svi su vezani za privatne investitore: Sanderlend je danas trećeligaš, kao i Blekpul i Koventri koji su jedno vreme bili i četvrtoligaši, Lejton Orijent, koji je bio na penal od Čempionšipa, sada kuburi u petoj ligi, dok su navijači FK Hal Siti, iako u Čempionšipu, doživeli da vlasnici promene ime njihovog kluba u FK Hal Tajgers, što je u konačnici sprečeno samo otporom čitave zajednice i reagovanjem Fudbalskog saveza Engleske.)

„Kaže se da su tržišno vođene lige uzbudljivije i kompetitivnije. Ja se sa tim ne slažem“, priča Frederik Deters koji je početkom prošle decenije rukovodio omladinskom školom Verdera iz Bremena. “Za mene, fudbal se i dalje primarno vrti oko samog sporta. Novac je tu sekundaran. Za mene je fudbalska utakmica stvar strasti i emocija koje novac ne može da kupi. Fokus na navijačima je ono što Bundesligu čini posebnom.“

Deters takođe smatra i da je „gustina“ dobro organizovanih fudbalskih klubova u Bundesligi veća nego u drugim ligama, zato što su oni fokusirani na finansijsku održivost. „Nesmotrene tržišno vođene lige zapravo će uništiti uzbudljivost. Ne kažem da uopšte ne treba biti komercijalizacije, ali mora da bude prizemljena i autentična, ne bi li sačuvala karakter fudbala.“

Slika govori više nego što mi možemo da kažemo. Foto: Tanjug/AP

Interesantno je pomenuti i to, da su ulaznice za Premijer-ligu 40 odsto skuplje od bundesligaških, koja je na toj listi treća, iza Primere, od koje zapravo zarađuje više novca. Pritom, premijerligaški klubovi za plate fudbalera troše preko dva puta više od bundesligaških.

A što se tiče dostizanja uravnoteženosti i povišene ujednačenosti, dakle što se tiče smanjivanja provalije između Bajerna i ostalih timova, Nemci će već smisliti nešto. Uostalom, kao što smo rekosmo, možda već ove sezone neko Bavarcima otme „salataru“. Kandidata ima, a ako želite dobro Bundesligi, makar i navijali za Bajern, želećete da se to desi.

Ali to na koncu nije najvažnija stvar. Ako posmatrate konkretnu utakmicu kao utakmicu, fudbal kao fudbal, gledanje Bundeslige pruža ogromno zadovoljstvo i donosi golemi užitak, pruža i donosi to na jedan potpuno specifični način, istovremeno zarazan i nadahnjujući.

Čovek se vrlo lako „primi“ na Bundesligu jer u njoj nalazi nešto nedokučivo, nešto što drugde nedostaje, neku sveukupnu atmosferu koja odiše dečačkim zanosom i neiskvarenim pogledom na igru, zbog čega upadne u romantičarenje slično onom do kojeg se dođe kada se povede priča o fudbalu od pre četrdeset ili pedeset ili više godina. O fudbalu kakav je zamišljen da bude.

(P. L.)