Partizanova prva Liga šampiona: Nadigrali Murinjov Porto i Realove „galaktikose“, JNA bio tvrđava. Može li Zvezda bolje od toga?

Igor Duljaj u duelu sa Zinedinom Zidanom tokom utakmice grupne faze Lige šampiona između Partizana i Reala na stadionu „Santjago Bernabeu“ 2003. godine. Foto: Profimedia/AFP

Petnaest godina nakon što je Partizan igrao prvi put grupnu fazu Uefine Lige šampiona, osam godina nakon što ju je igrao drugi put, došao je red na Crvenu zvezdu. Postoji mnogo sličnosti između grupe koju su ovoga puta izvukli crveno-beli, sa onom grupom koja je te 2003. godine zapala Mateusovom Partizanu: tada Real a sada PSŽ, tada Porto a sada Liverpul, tada Olimpik iz Marseja a sada Napoli. Ali, da krenemo ispočetka.

Preporučujemo

Priča je počela decembra 2002. godine kada je Ljubiša Tumbaković smenjen a mesto šefa stručnog štaba Partizana postalo upražnjeno. Ondašnja uprava na čelu sa Nenadom Bjekovićem i generalnim sekretarom Žarkom Žečevićem donosi odluku da povuče jedan nesvakidašnji, za naše prilike revolucionarni, ali vizionarski potez: da angažuje legendu svetskog, evropskog i nemačkog fudbala — Lotara Mateusa.

Čovek za koga je Maradona u svojoj biografiji napisao da je najbolji rival protiv kojeg je ikada igrao, nije se proslavio na svom prvom trenerskom zadatku u bečkom Rapidu i već je u tom trenutku šest meseci bio bez posla. Ali, Bjeka i Zeka su očigledno videli nešto što kritičari nisu, i shvatili su dodatni potencijal angažovanja takvog velikana.

To je odmah postalo jasno jer je atmosfera u klubu momentalno iz korena promenjena. Ne samo što je titula u državnom prvenstvu suvereno osvojena, nego je Partizan počeo da se pojačava na krajnje neočekivani način. Verovatno najinteresantniji bio je dolazak Tariba Vesta, legende svetskog i nigerijskog fudbala, čoveka koji je već tada imao kultni status, što zbog svojih igara što zbog stajlinga.

Trener Partizana Lotar Mateus sa peharom državnog prvaka 2003. godine. Foto: partizan.rs

Ovaj bivši igrač Intera i Milana, za koje je igrao tek par godina ranije, u redove crno-belih stigao je iz Kajzerslauterna, nameran da ućutka one koji su već prežalili i njega i njegovu karijeru. Ali, nije samo on stigao na JNA. Iz Benfike je stigao Ljubinko Drulović, iz Fejenorda poljski reprezentativac Tomaš Žonsa, a bilo je i drugih, možda ne tako zvučnih, ali svakako izvrsnih pojačanja. Međutim, linija koja se ponajviše pojačala bila je — mentalitetska. Verovalo se u sebe, igralo se do kraja, verovalo se da je sve moguće i da se svako može pobediti.

Partizan se u sezoni 2003—04. uključio u evropske kvalifikacije od drugog kola. Nešto manji broj ondašnjih učesnika tih pretkola, i pre svega drugačija pravila kvalifikacija, povukla su sa sobom to, da su crno-beli imali pred sobom samo dve prepreke do željenog cilja, ali i to, da je plasman u Ligu šampiona bio znatno teži nego danas, stoga što tada nije postojao „put šampiona“ pa su naši prvaci, umesto sa timovima svog kalibra, u trećem kolu igrali sa timovima iz najjačih liga.

Ali prvi na putu do velikog cilja bio je švedski prvak Đurgarden. Počelo je odlično: Partizan je na JNA poveo golom Saše Ilića u 59-om minutu. Nastavilo se vrlo loše: Rene Makondele poravnao je i postavio konačan rezultat trinaest minuta kasnije, pa tako dao Šveđanima veliki razlog za optimizam. Ali ne i Mateusu razlog za brigu. Stari lisac doneo je „švapski duh“, onaj koji nikada ne odustaje i koji se ne predaje.

VIDEO: FK Đurgarden 2-2 FK Partizan, drugo kolo kvalifikacija za Ligu šampionu 2003—04.

Partizan je tako morao da ide na pobedu na čuvenom stadionu „Rosunda“ u Stokholmu (inače prvom na kojem se igralo finale Svetskog prvenstva, a koji je srušen), ako je mislio da sigurno ode dalje, zbog njihovog gola u gostima. Partizan nije pobedio, igrao je 2-2. Nakon ranog vođstva domaćina, koji su došli u prednost u 10-om minutu preko reprezentativca Andreasa Johansona, crno-belima je dugo trebalo da se vrate u igru. Vratili su se još jednim golom Saše Ilića, nakon asistencija Drulovića, u 61-om minutu. Samo pet minuta kasnije, Nikola Malbaša je realizovao penal, nakon prekršaja golmana Isaksona nad Stojanoskim. Konačan rezultat u 77-om postavio je Samjuel Vovoa.

Sledeća stanica bio je FK Njukasl — predvođen legendarnim Alanom Širerom — koji je učešće u kvalifikacijama obezbedio plasmanom na treće mesto u prethodnoj sezoni Premijer-lige; šampion je tada bio Mančester Junajted, Arsenal je bio drugi, dok je Čelsi kao četvrti dobio istu privilegiju kao i engleski crno-beli.

Bio je to pomalo i sudbinski žreb, i to ne samo zbog istih klupskih boja: pet godina ranije, Partizan je izbacio Njukasl u prvom kolu poslednje sezone Kupa pobednika kupova zbog gola u gostima (2-1 je bilo u Engleskoj za domaćina, 1-0 za domaćina na JNA; u osmini finala Lacio je izbacio Partizan: nakon 0-0 na Olimpiku, nebesko-plavi tukli su crno-bele 3-2 na JNA, a na kraju osvojili pehar pobedom u finalu nad Majorkom rezultatom 2-1).

Alan Širer i Taribo Vest tokom revanš-meča između Njukasla i Partizana u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona u sezoni 2003—04. Foto: Guliver/Stu Forster/Getty Images

Veliki Partizan se ponovo pokazao kao koban po snove malog Njukasla. Svakako, opet nije dobro počelo, jer je počelo porazom na JNA: Njukasl je pobedio 1-0 golom Solana u 39-om minutu, i samouvereno čekao revanš zakazan za dve nedelje kasnije. Tog 27. avgusta 2003. godine u 20.45 časova počeo je meč godine srpskog fudbala. Ali važno je ono što se dešavalo pre utakmice. Evo šta je prošle godine za Mondo.rs izjavio Milivoje Ćirković, heroj tog meča:

„U početku je sve bilo kao i uvek. Mateus nam je objašnjavao šta i kako ćemo da igramo. Rekao nam je da još ništa nije gotovo. Takođe je rekao da se mi ne borimo samo za nas i za Partizan, već za čitavu Srbiju. Ali sve su to standardne priče, ništa posebno. Međutim, sve vreme sastanka Taribo Vest nešto sebi šapuće u bradu, priča, ko zna šta, sam sa sobom.

I u jednom trenutku Taribo ustane i kaže Marku Vjetroviću, tadašnjem potparolu Partizana, da kaže Mateusu da izađe sa sastanka, da nas ostavi same. Na to se Marko zbunio i pita: ’Kako to da mu kažem?’. Taribo insistira: ’Ništa ti ne brini, samo ti to njemu prevedi.’ Marko to prevede Mateusu i ovaj, kao veliki čovek i sportista, oseti šta treba da se desi i izađe bez reči.

Sedimo svi, čekamo šta će da se desi, par minuta ništa. Taribo i dalje priča nešto sam sa sobom. U jednom trenutku kad je on izmolio šta je već molio, skače, kreće da udara rukama po stolu i počinje da se dere: ’Šta pi**e engleske, šta koji ku**c. Oni su obične ja***e. Pokažeš im zube i oni se odmah us**u. Ja sam sa Okserom tako igrao i izbacili smo ih. I mi ćemo ove da izbacimo. Mi njih sigurno prolazimo, tako je Bog rekao, tako je zapisano.’

VIDEO: FK Njukasl 0-1 FK Partizan, gol Ivice Ilieva u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampionu 2003—04.

U tom trenutku sam ja — a pričajući posle i sa saigračima saznao sam i da većina ostalih igrača — osetio kao da mi je neko skinuo svu tenziju i tegobu od te utakmice sa vrata. Taj aplauz, čitava ta emocija, sve nas je to ponelo.“

Partizan je bio ponesen pa je u 50-om minutu, nakon jedne odlične kontre, Ivica Iliev postigao gol nakon asistencije Saše Ilića na pas Alberta Nađa. Došlo se do penala. Umesto da mi pričamo, neka priča Milivoje Ćirković.

„Mateus je pitao ko može da šutira. Sale Ilić se odmah javio da ne može, posle njega i Delibašić zbog grčeva. Mi ostali smo ćutali. Onda je Mateus doneo odluku da prvi penal šutira Malbaša, kao standardni izvođač te sezone, posle njega šutiraju najstariji i najiskusniji, Nađ, Čakar, Stojanoski i na kraju Ivica Iliev pošto je Mateus imao veliko poverenje u Ivicu i poseban odnos i komunikaciju sa njim.

Posle pet serija rezultat je 2-2. Oni postižu gol i Sale koji se javio da ne može da šutira, sam uzima loptu i preuzima svu odgovornost na sebe. Svi se sećaju mog penala ali mislim da je Sašin značajniji, jer da je promašio sve bi bilo gotovo.

VIDEO: FK Njukasl 3-4 FK Partizan, penali u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampionu 2003—04.

Posle tog penala, kad se vraćao ka centru, Sale me je pogledao i rekao da uzmem ja da šutiram sledeći penal. Pogodilo se da Hjuz promašuje penal za Njukasl, i da ponovo mi imamo penal za prolaz. Da je odluka na meni. Ja nikada nisam imao priliku da šutiram penale osim na treningu, ali on je imao poverenja u mene. Posle mi je rekao da je znao da nema šanse da promašim penal.

Međutim, kad sam ja uzeo loptu svi sa klupe skaču i traže da Ivica Kralj izvede penal, jer je dva odbranio, imao je svoje veče. Međutim ja sam već krenuo ka golu. Čak je i Miša Radaković vikao: ’Ne, nemoj samo on!’ Postoji još jedna anegdota oko tog penala, kad je Iliev krenuo da šutira, Zeka kaže: ’Evo nama para’, a Bjeković mu odgovara: ’Kome je još Makedonac doneo pare’. Kada sam ja krenuo ka lopti Bjeković kaže: ’Zeko, kupuj karte za avion, evo nama para’, a Zeka će na to: ’Ako nam ovaj Bosanac donese pare treba svi da se pobijemo’.“

Kada je Bosanac dao gol i doneo pare — nakon što su promašili Malbaša, Stojanoski i Iliev — nastupilo je opšte slavlje, a bilo je dodatno pojačano žrebom. Slučaj je hteo da im zapadnu upravo timovi koje smo pomenuli na početku teksta.

Lotar Mateus sa igračima Partizana 2003. godine. Foto: Profimedia

Na papiru, tu se samo Real izdvajao. Bila je to ona prva generacija „galaktikosa“ sa pravim Ronaldom, Zinedinom Zidanom, Kasiljasom, Robertom Karlosom, Raulom, Figom, Kambijasom, Bekamom. Imena od kojih se vrtelo u glavi. U Portu, na čijoj je klupi bio široj evropskoj javnosti nepoznati Žoze Murinjo, igrali su tada još uvek nedokazani Rikardo Karvaljo, Koštinja, Deko, Paulo Fereira, Pedro Mendeš. Što se marsejskog Olimpika tiče, igrao je izvesni Didije Drogba, a ni Danijel Van Bujten još uvek nije bio ono što će postati kada bude otišao u Bajern.

Dakle, na papiru to jeste bila jaka grupa što se Partizana tiče, ali u širem smislu — grupa kao svaka druga (za razliku od ove Zvezdine grupe za koju već može da se kaže da je objektivno najteža u ovogodišnjem izdanju Lige šampiona). Niko te jeseni nije mogao da zna da će Porto osvojiti titulu prvaka Starog kontinenta, i da će Marsej doći do finala Kupa UEFA. Ono što je na papiru bila grupa kao svaka druga grupa, zapravo je faktički bila najjača od svih grupa, u rangu najjačih koje su ikada formirane u istoriji Ligi šampiona.

A Partizan je u toj i takvoj grupi igrao fenomenalno. U prvom kolu 16. septembra Real Madrid je tukao Marsej sa 4-2, golovima Roberta Karlosa u 29-om, Ronalda u 34-om i 57-om te Figa sa bele tačke u 61-om minutu, iako je Marsej preko Drogbe poveo u 26-om. Na kraju je Van Bujten snizio u 83-em. Istovremeno, „mušema“ se zavijorila na stadionu JNA u Beogradu, gde je naš šampion dočekao portugalskog.

VIDEO: Partizan 1-1 Porto, prvo kolo grupne faze Lige šampiona 2003—04.

Murinjo je mogao da se obraduje u 22-om minutu nakon gola Koštinje, ali ako je mislio da je Mateusov Partizan vreća za udaranje, grdno se prevario. Jasno mu je to postalo kada je Andrija Delibašić, nakon pukom srećom „pogrešno“ izvedenog slobodnjaka Drulovića, poravnao rezultat u 54-om minutu, koji se ispostavio kao konačan. Tako je šampionski put Porta te sezone krenuo remijem na JNA.

U drugom kolu, Porto je 1. oktobra dočekao Real Madrid i „pukao kao zvečka“ 3-1. Poveli su rano golom Koštinje, ali onda je usledila lavina „galaktikosa“ preko Ivana Elgere, Solarija i Zidana. Istovremeno, Partizan je pukao u Marseju rezultatom 3-0. Sva tri gola postigao je Drogba, kojem će ta sezona biti prelomna u karijeri, budući da će ga lansirati u vrh evropskog fudbala (odmah potom preći će u Čelsi u kojem će ostati narednih osam godina).

Bio je to jedini meč u kojem Partizan razbijen. U narednom kolu Porto je tukao Marsej u gostima 2-3, a Real Madrid na jedvite jade pobedio Partizan 1-0 na stadionu „Santjago Bernabeu“, sumnjivim golom Raula u 38-om minutu (iz ofsajda). To se kolo igralo 22. oktobra, dok su obrnute uloge bile 4. novembra, kada je Porto dočekao i golom Dmitrija Alejničeva tukao Marsej 1-0 na svom terenu, dok je Partizan sa Realom igrao 0-0 na JNA.

VIDEO: FK Partizan 0-0 FK Real Madrid, četvrto kolo grupne faze Lige šampiona 2003—04.

Bila je to neverovatna utakmica, i čudo je kako crno-beli nisu pobedili Madriđane: moglo je da bude barem 3-1 za Partizan, a posebno se pamti promašaj Saleta Ilića, koji nije pogodio prazan gol. Lopta jednostavno nije htela da uđe, a Partizanu se nije dalo da se barem utešno osveti Realu za ono finale Kupa evropskih šampiona 1966. godine.

U petom kolu koje se igralo 26. novembra, Real je golovima Bekama i Ronalda tukao Marsej 2-1 u Francuskoj, dok je budući prvak Evrope Porto istim rezultatom pobedio Partizan. Beni Mekarti postigao je golove u 25-om i 50-om minutu, dok je za crno-bele gol ponovo postigao Andrija Delibašić, ovoga puta u nadoknadi vremena. Konačno, u šestom kolu Real i Porto su odigrali 1-1 u Madridu, isto kao Partizan i Marsej u Beogradu. Francuzi su poveli preko Mida u 61-om, a devetnaest minuta docnije izjednačio je, ko drugi nego Delibašić.

Tako se Partizan oprostio od Lige šampiona, onako kako ju je i odigrao: časno, u egalu sa najjačima. Ali pošto su crno-beli imali tri boda, a Marsej četiri, ostao je žal za onim propuštenim prilikama protiv Reala jer bi „parni valjak“, da je pobedio „galaktikose“ kao što je zaslužio, u tom slučaju prezimio u Evropi i — imajući u vidu kako je igrao — ko zna dokle dogurao u Kupu UEFA. Posebno ako uzmemo u obzir to, da je Njukasl stigao do polufinala tog takmičenja.

VIDEO: Od frakcije do frakcije: Ovako su igrači Partizana pozdravili navijače posle utakmice

(P. L.)