Jokan otvorio dušu: Zašto sam otišao iz Partizana, koliko se kajem zbog odbijanja nagrade FSS i kako sam iz pepela podigao Fulam!

Slaviša Jokanović ređa uspehe u Fulamu, koji je sa dna Čempionšipa uveo u Premijer ligu.

To je učinio ovog proleća, u plej-ofu je srušio Aston Vilu, pa ga sada čekaju susreti sa Čelsijem, Liverpulom, Junajtedom, Sitijem...

Teško da postoje bolji trenerski ispiti u jednoj ligi, pa će Jokanović tek učiti i napredovati.

O tome je pisao iz ličnog ugla za Coachesvoice, pa Jokanovu priču prenosimo u potpunosti - uživajte!

Vreme je za Premijer ligu! Foto: Guliver/Leigh Dawney/Getty Images

Nije to bila najbolja odluka koju sam napravio u životu.

Samo što sam završio prvu sezonu kao menadžer. Imao sam veliki uspeh sa mojim timom, Partizanom iz Beograda, završio sam sezonu sa dve trofeja, Superlige i Kupa.

Ali kada me je FSS izabrao kao najboljeg trenera godine, odlučio sam da ne primim priznanje.

Zašto? Pa, nekoliko dana posle izbora, počeli su da pričaju u stilu kako nisu sigurni da li su napravili dobru odluku. Onda, odlučio sam da ne prihvatim - ako ne veruješ da sam najbolji, onda mi ta nagrada ne treba.

To je to.

Bio sam mlad u tom trenutku. Sada, iz ove pozicije kao 10 godina stariji, shvatam da to nije bio jedan od najboljih izbora u mom životu. I da možda nisam razmišljao najbolje što mogu. Ali u to doba, verovao sam da je to najbolji korak za mene.

Uvek radim ono što osećam da je pravo, to je moja ličnost.

U Partizanu su dve duple krune donele zasićenje Foto: Profimedia

Sledeće godine smo vezali duplu krunu, u to vreme nije bilo nagrade, ali nije me bilo briga. Nisam bio tu da se borim za lična priznanja, borio sam se za moj klub.

Moj osećaj kada sam napustio Partizan 2009. je bio takav da sam smatrao da sam napravio dovoljno važnih koraka ovde. Nisam video da je moguće nešto novo uraditi više, pa nije bilo smisla da ostanem. Bio mi je potreban novi izazov, kako bih gradio iskustvo u profesiji na drugom mestu.

Želeo sam da testiram sebe.

To sam uvek radio kao igrač, želeo sam isto kao trener, tako je i sada.

Verovao sam da je Engleska najbolja zemlja na svetu za rad u trenerskoj profesiji.

Mitrović je u Fulamu bio jedan od aduta za PL Foto: Guliver/Catherine Ivill/Getty Images

Vodio sam klubove na Tajlandu i Bugarskoj pre nego što sam stigao u Španiju 2014. Potpisao sam 5. maja ugovor sa Herkulesom, pet mečeva je ostalo do kraja sezone i tim je bio zakucan za dno tabele.

Ovde imate 10 do 15 posto šansi da budeš uspešan - tako su mi rekli.

Bilo je to sjajno iskustvo za mene, ali, na kraju, nisam mogao da ih sačuvam. Ipak, ponudili su mi priliku da nastavim sa radom ovde. Ali nisam osećao da je to dobro za mene.

Nekoliko meseci kasnije, dobio sam prvi posao u Engleskoj kao menadžer, sa Votfordom. Osećao sam da je to šansa koju sam čekao. Fudbal u Engleskoj ima više takmičarskog naboja nego bilo gde drugde gde sam radio. Verovao sam da je ovo najbolja zemlja na svetu za moju profesiju.

Imao sam iskustvo engleskog fudbala iz prve ruke, takođe. Prvi put sam došao pre 18 godina, kao igrač. Tada sam imao već sedam godina igračkih u Španiji, za Ovijedo, Tenerife i Deportivo. Bio sam srećan tu. Ali šansa da igraš za Čelsi i osetiš ukus engleskog fudbala, o kome sam toliko puta slušao, bilo je nešto čemu nisam mogao da odolim.

Sada mogu da vam kažem, nije to bilo jednostavno iskustvo za mene.

Jookanović u igračkim danima, na Mundijalu 1998. godine Foto: Guliver/Lutz Bongarts/Bongarts/Getty Images

U Španiji, igrao sam drugačiji stil fudbala. Ne samo to, živelo se drugačijim stilom života. U početku, morao sam da naučim nekoliko stvari.

Naravno, menjao sam zemlje i lige tokom karijere igračke. Imao sam 25 godina kada sam napustio prvi put svoju zemlju, otišao sam iz Partizana u Ovijedo. Ali u to vreme, nisam osećao veliku razliku u fudbalu.

Imali smo velike timove - Crvena zvezda je bila prvak Evrope. Imali smo velike igrače, Zvonimir Boban je igrao za Dinamo Zagreb, Alen Bokšić za Hajduk, Predrag Mijatović za Partizan.

Takmičenje je bilo teško, čvrsto, kada sam otišao u Španiju, nisam osetio veliku razliku.

Kada sam prešao u Čelsi, imao sam 32 godine i bio sam blizu kraja karijere. Igrao sam dve godine za klub i bilo je teško vreme za mene, na terenu i van njega.

- Ljudi su me zvali ludim zbog napuštanja kluba koji je upravo doživeo prelazak u najjači rang. Rekli su da mora da je moja odluka bila teška ovog leta. Ali nije.

Nekada su najteža vremena najvažnija, to važi za mene. Ali zato kada sam se vratio u Votford 2014. godine, znao sam mentalitet ljudi, znao sam fudbal u Engleskoj. Znao sam kakav je život, znao sam gde sam.

Dani u Partizanu Foto: partizan.rs

U svakom smislu, počeo sam da se osećam lagodnije, mnogo lagodnije nego kad sam bio igrač.

Stvari su bile lakše i na terenu, posle 36 mečeva u Votfordu, došli smo do Premijer lige. Ali moja budućnost nije bila ovde.

Ljudi su me zvali ludim jer sam napustio klub koji je ušao u PL. Rekli su da mora da je bila teška odluka. Ali nije. Nisu verovali da sam prava osoba koja bi trebalo da vodi Votford u Premijer ligi, nisu napravili dovoljno truda da me zadrže.

U tom trenutku, moj osećaj je bio - najbolje je da odem. Nije bilo komplikovano, kao i uvek, vodio sam se osećajima.

Ali nisam mogao da ostanem dugo van Engleske. Posle šest meseci u Makabiju, znao sam da želim nazad.

U početku, bilo je komplikovano.

U Votfordu, Jokan se družio sa Eltonom Džonom Printskrin: Youtube/WatfordFCofficial, Profimedia

Fulam je bio 18. na tabeli, kada sam ih preuzeo. Došao si u tim gde imaš ideju kako želiš da igraš, ali prvo moraš da vidiš čime raspolažeš. Onda nema mnogo pitanja šta želiš, najbolje je da prvo prođeš kroz težak period.

Znao sam da moramo da izgradimo stil, pre nas nije postojao. To je jasno.

Bilo je potrebno vreme. U prvih šest meseci, nismo našli jasan način kako bismo igrali. Borili smo se za opstanak. Ali u drugoj sezoni, počeli smo da pravimo novi tim, sa novim igračima.

Korak po korak, počeli smo da graidmo stil igre, a na kraju sezone, prepoznati smo kao tim koji igra dobar fudbal. Imali smo sjajan stil.

Ja nisam veliki esteta, razumem da su u fudbalu rezultati važni. Na kraju, ljudi gledaju ko je pobedio, izgubio ili odigrao nerešeno.

I ja želim da osvojim sve poene, ali bitno mi je i da igrači osećaju satisfakciju. Da veruju da igraju kako treba, najbolje po njih. Najlakše za njih i da pobeđju.

Prošlo je 10 godina otkad sam odbio nagradu za najboljeg trenera, i dalje učim kao menadžer.

Svakog dana imam šansu da napredujem, to je proces koji se nikada ne prekida. Fokusiran sam da još više uspeha napravim. Više trofeja osvojim. To podrazumeva još više nagrada, onda ću se sećati moje greške od pre 10 godina. Rukovaću se sa nekim i reći "hvala".

Dovoljno dugo dok je osećaj dobar, naravno.

(Telegraf.rs)