Šta se krije iza islandskog fudbalskog čuda, i možemo li mi da primenimo malo njihove magije

Islanđani slave jedan od dva svoja gola protiv Engleske u osmini finala Eura 2016. Foto: AP/Tanjug

Fraza „istorijski uspeh“ često se koristi u fudbalskom svetu, ali ne postoji nijedna druga kojom se može opisati ono što je izvela fudbalska reprezentacija Islanda, koja je pre dve godine u onom senzacionalnom meču osmine finala Evropskog prvenstva izbacila Englesku rezultatom 2-1 i dokopala se četvrtfinala, a sada postala najmanja država ikada koja je uspela da se plasira na završnicu Svetskog prvenstva — rekord koji verovatno nikada neće biti oboren.

Island ima oko 335.000 stanovnika, otprilike koliko i Novi Sad u širem administrativnom smislu, sa svim okolnim delovima koji mu pripadaju; da je Island grad u Sjedinjenim Američkim Državama, koje se nisu kvalifikovale za Mundijal u Rusiji, bio bi 57. po veličini u zemlji; da je Island grad u Kini bio bi selo.

Stoga se postavlja pitanje, kako je jedna od najmanjih nacija na svetu, koja ima tek poluprofesionalno domaće prvenstvo, uspela da ostvari sve ove podvige. Njihova bajka počinje početkom ovog veka i ima veze sa jednim Šveđaninom, jednim zubarom, vladinim ulaganjima, takmičenjem za pesmu „Evrovizije“ i FK Madervel.

Decenijama je unazad, što se moglo i očekivati od tako malene zemlje, Island bio jedna od najslabije rangiranih reprezentacija u Evropi. Nacionalni tim njihov, svoju je prvu ikada pobedu u kvalifikacijama za Mundijal uspeo da ostvari tek 1977. godine nad Severnom Irskom, kada su ih pobedili 1-0. Kada su počele kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Brazilu, Island je bio u šestom šeširu, skupa sa San Marinom i Andorom.

VIDEO: Švajcarska 4-4 Island, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014.

Imao je Island naravno fudbalere, i u ranijim vremenima, koji su igrali u Evropi, a imao ih je i u novijem doba, među kojima je svakako najčuveniji Ejdur Gudjonsen koji je igrao za PSV, Čelsi i Barselonu, između ostalih, i koji je svoj čuveni debi u nacionalnom dresu imao u meču sa Estonijom 1996. godine kada je zamenio rođenog oca Arnora. Ali, daleko je to bilo od tima: jedna lasta u generaciji ne čini proleće.

Ne, Island je morao marljivo da radi za svoje proleće, posebno kada se uzme u obzir njihov zaleđeni položaj, gore, na severu: Island je morao doslovno da proizvede proleće. Operacija „Mundijal“ počela je na prelazu iz starog u novi milenijum; pošto je klima takva da se fudbal i tamošnja liga mogu igrati samo između maja i novembra, kada to postaje nemoguće, država je 2000. godine dala novac da se sagradi sedam fudbalskih hala u punoj veličini, širom ostrva, a onda je u narednih osam godina podigla preko dve stotine terena — čak i u nekim zabačenim selima — na kojima fudbal može da se igra u svim vremenskim prilikama, što je omogućilo da se svi Islanđani koji to žele, loptaju tokom čitave godine.

Trenerski posao je postao profesija; do tada, radili su ga volonteri. Država je takođe počela da deli finansijske podsticaje za sticanje trenerskih licenci, tako da Island danas na svojih 335.000 žitelja ima skoro 500 trenera sa „B“ licencom UEFA-e za decu do 16 godina. Država je počela da izdaje i vaučere u vrednosti od 300 eura, tako da svaki islandski mališan danas sebi može da priušti najbolje moguće uslove za trening. Čak i nakon finansijske krize 2008. godine kada je Island doživeo kolaps, nastavilo se sa ulaganjem u fudbal, a deca koja su prerasla domaće prvenstvo postepeno su planski slata na kaljenje u kompetitivnije evropske lige, gde su mogla da steknu nova iskustva.

VIDEO: Engleska 1-2 Island, osmina finala Evropskog prvenstva 2016.

To je generacija koja je eksplodirala u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvu u Brazilu: sada su tu bili igrači kao što su Gilfi Sigurdson, Alfred Finbogason i Aron Gunarson, a od stare garde Ejdur Gudjonsen. Jedini čovek koji je igrao u islandskom prvenstvu u toj reprezentaciji, bio je golman Hanes Haldorson, koji je režirao nastup islandskog predstavnika za pesmu „Evrovizije“.

Konačni deo slagalice bio je trenerski tim: Šveđanin Lars Lagerbek, koji je imenovan za selektora, za svog zamenika izabrao je Hajmira Halgrimsona, inače honorarnog zubara. Njih dvojica sklopili su tim koji je postalo đavolski teško pobediti, što je na teži način naučila nama dobro poznata Švajcarska, koja je, nakon što je protiv Islanda na svom stadionu „Švajcarska“ u Bernu vodila 4-1, jedva izvukla 4-4, posle jednog od najlepših het-trikova u novijem dobu, u izvedbi Johana Gudmundsona.

U kvalifikacijama za Brazil, u svom poslednjem meču sa Norveškom, izborili su plejof gde ih je čekala Hrvatska. Nakon 0-0 u Rejkjaviku, izgubili su revanš u Zagrebu sa 2-0 i nisu otišli na Mundijal. Ejdur Gudjonsen se uplakan pred televizijskim kamerama povukao iz reprezentacije, a čak je i Lagerbek razmišljao da ode, uveren, kao i mnogi, da se takva prilika neće skoro ukazati — možda nikada više.

Ipak, Lagerbek je ostao, uzdigao Halgrimsona na status koselektora i počeo da ga sprema za naslednika. Namereni više nego ikada, sa jasnim ciljem u glavi, kvalifikovali su se za Evropsko prvenstvo u teškoj grupi u kojoj su bili sa Holandijom i Turskom, gde su, kao što znate, na kraju ispali od Francuske u četvrtfinalu, ali, da ponovimo, tek nakon što su u osmini finala izbacili Engleze.

VIDEO: Islanđani „vikinškim“ navijanjem slave uspeh svoje reprezentacije. To su pozajmili od navijača FK Madervel

Postali su globalni hit i sa takvim renomeom ušli u kvalifikacije za Mundijal u Rusiji, kroz koje ih je proveo sam Halgrimson kao selektor. U grupi su se našli sa Hrvatskom, kojoj su sada mogli da se osvete. To su i učinili, tako što su bili prvi u svojoj kvalifikacionoj grupi (tukli su Tursku 3-0 na strani, između ostalog), a poslednju pobedu nad tzv. Kosovom od 2-0, pobedu koja im je osigurala put u Rusiju, proslavili su sa „celokupnim“ stanovništvom svoje zemlje, pošto ih se toliko okupilo na trgu u Rejkjaviku da deluje kao da su svi tu sa svojim herojima.

Sada su sa Hrvatima i na Mundijalu u grupi, pored Argentine i Nigerije, tako da očigledno postoji neka skrivena sudbinska veza. Pošto „osveta“ za izbacivanje sa puta za Brazil nije zadovoljena trijumfom u kvalifikacijama, jer Hrvati su svejedno u Rusiji, možda im je sada pružena još jedna prilika da naše komšije pošalju kući pre nego što se iko tamo nada.

U svakom slučaju, Islanđani su svima pa i nama, pokazali kako se igra za „dres sa najdražim grbom“, a našoj državi i savezu pokazali su kako se ide do vrha. Ako je Island razmišljanjem na duge staze mogao da dođe među osam najboljih na Evropskom prvenstvu, mi možemo i moramo do finala. Ne za dve godine, ali barem za četrnaest. Naravno da islandska formula nije u celosti prenosiva na našu situaciju (mi, za početak, ne moramo da se borima sa zimom kao oni), ali neki elementi te formule svakako jesu. Pored toga, mora da postoji dugoročni plan, a ne smeju da postoje javašluk, nemar i ošljarenje.

„Pored fudbala, karakter igrača i naroda je generalno veoma dobar. Nisu razmaženi, i znaju da se brinu o sebi. Volim ovu zemlju i njeno društvo kao celinu“, rekao je Lagerbek jednom prilikom. Tako da se možda može kazati, da je uspeh Islanda na ovom polju pre svega pouka našem narodu.

(O. Š.)