BITKA ZA SANTIJAGO: Godišnjica najgrubljeg meča u istoriji fudbala. Mundijal '62, Čile protiv Italije. Policija morala da razdvaja igrače na terenu. Sudija posle izmislio kartone

Pogled na Santijago de Čile, danas. Foto: Tanjug / AP

Decenija unazad nemoguće je zamisliti fudbalsku utakmicu bez barem jednog pokazanog kartona, žutog ili crvenog, svejedno. Kada se meč završi bez ijedne javne opomene, to je vredno priče i naglašavanja: toliko je retko. Sad zamislite doba u kojem nije bilo kartona, u kojem su sudije imale pravo da nekoga isključe ali su za time vrlo retko posezale. A takvo je bilo kada se Svetsko prvenstvo igralo u Čileu 1962. godine.

Preporučujemo

Otvoreno je 30. maja utakmicama između Urugvaja i Kolumbije (2-1) u Grupi 1, Čilea i Švajcarske (3-1) u Grupi 2, Brazila i Meksika (2-0) u Grupi 3 te Argentine i Bugarske (1-0) u Grupi 4. Sutradan su igrali Sovjetski Savez i Jugoslavija (2-0), Zapadna Nemačka i Italija (0-0), Čehoslovačka i Španija (1-0) te Mađarska i Engleska (2-1). Nastavilo se 2. juna kada smo mi tukli Urugvaj sa 3-1 (ispašćemo od Čehoslovačke u polufinalu, i zvanično ćemo osvojiti četvrto mesto, mada mi volimo da kažemo da smo bili treći), Brazil i Čehoslovačka igrali bez golova, a Engleska dobila Argentinu 3-1.

Međutim, za istoriju fudbala najvažniji meč toga dana igrao se na Nacionalnom stadionu u Santijagu pred 66.057 gledalaca. Snage su odmerili domaći Čile i dvostruki šampion sveta Italija. U pitanju je utakmica za koju se može kazati da je promenila igru iz korena, a na kojoj je pravdu delio engleski sudija Ken Aston.

Nacionalni stadion, Santijago de Čile. Na ovom stadionu su se igrali mečevi Svetskog prvenstva 1962. godine. Između ostalog, finale između Brazila i Čehoslovačke, kao i „Bitka za Santijago“, meč Čilea i Italije čuven po količini nasilja. Foto: Wikimedia Commons/chiledeportes.cl

Nevolja je počela pre meča. Već dobrano usijanu atmosferu dodatno su podgrejala dva italijanska novinara koja su svojoj centrali u domovini poslala tekst u kojem su zemlju-domaćina opisali na jedan vrlo grub, premda nesumnjivo istiniti način. Činjenica da je to bila istina, dodatno je zabolela same Čileance: nije da to oni nisu već ionako znali, uostalom, živeli su sa tim, ali da to primeti i napiše neki stranac, gost, za njih je bilo nedopustivo.

A šta su Antonio Gireli i Korado Picineli napisali? Napisali su da je Santijago „zabit i rupa“, grad u kojem „telefoni ne rade, taksi-vozila su retka kao verni muževi, telegram za Evropu košta kao Svetog Petra kajgana a pismu treba pet dana da se dostavi“. Napisali su i to, da je stanovništvo sklono „neuhranjenosti, nepismenosti, alkoholizmu i siromaštvu“.

Dodali su: „Čile je mala, ponosna i sirota zemlja: pristali su da organizuju Svetsko prvenstvo na isti način na koji je Musolini pristao da pošalje naše ratno vazduhoplovstvo da bombarduje London (nisu stigli). Prestonica ima 700 hotelskih ležajeva. Čitavi kvartovi su se predali otvorenoj prostituciji. Ova zemlja i njen narod su ponosno jadni i zaostali.“

Naravno, čileanska štampa je za to doznala i uzvratila udarac, opisujući Italijane kao fašiste i mafijaše opterećene seksom, a pošto su nešto ranije fudbaleri milanskog Internacionalea bili umešani u doping-skandal, i kao narkomane. Gireli i Picineli su proterani iz zemlje, ali su oni još i dobro prošli: jedan nesrećni argentinski pisar pretučen je skoro nasmrt i morao je da bude hospitalizovan, zato što ga je rulja u jednom baru u Santijagu smatrala za Italijana.

Prepoznatljiva fotografija „obračuna“ Čilea i Italije na Svetskom prvenstvu 1962, na Nacionalnom stadionu u Santijagu de Čileu. Italijanskog reprezentativca Ferinija policija izvodi sa terena nakon što ga je britanski sudija Ken Aston (drugi zdesna) isključio. Pored njega mu je saigrač i kapiten Mora. Čile je tog 2. juna slavio sa 2-0 pred oko 66.057 svojih navijača, a utakmicu danas zovu „Bitka za Santijago“. Dva Italijana su isključena, iako tada još uvek nisu postojali kartoni; izmisliće ih upravo Ken Eston. Foto: Profimedia

Istina je, međutim, da je organizacija Mundijala od strane Čilea bila bitno otežana jer se zemlja još uvek oporavljala od strašnog Zemljotresa kod Valdivije, poznatog i kao Veliki čileanski zemljotres, koji se desio 22. maja 1960. godine. Bio je to najsnažniji potres ikada zabeležen na kugli zemaljskoj, do dana današnjeg, a epicentar njegov bio je na oko 570 kilometara od Santijaga; stradalo je između 1.000-7.000 ljudi, a izazvao je cunami koji je uništio mesto Hilo na Havajima. To su objektivni problemi sa kojima se tamošnja vlada morala da suoči, ali su takođe i pokazatelj da FIFA nije baš dobro promislila šta radi.

Na to su hteli da ukažu italijanski listovi kao što su „La Nacione“ i „Korijere dela Sera“, koji su davanje domaćinstva Čileu nazivali „čistom ludošću“, ali je to iskorišćeno od strane čileanske štampe da se domaće stanovništvo dodatno zapali besom prema svemu italijanskom. Atmosfera je bila strašna. Već meč između Italije i Zapadne Nemačke britanski je „Dejli ekspres“ opisao sledećim rečima: „Turnir pokazuje sve znake da ponire u nasilno krvoproliće. Izveštaji se čitaju kao depeše sa ratišta. Meč između Italije i Nemačke opisan je kao ’rvanje i ratovanje’“.

Eto, u takvoj je situaciji 2. juna u 15 časova po čileanskom vremenu, engleski sudija Kenet Aston dao znak za početak „Bitke za Santijago“, kako se kolokvijalno zbog brutalnosti naziva taj meč između Čilea i Italije. Prvi faul je načinjen već u 12-oj sekundi. Italijanski igrač Đorđo Ferini isključen je u 12-om minutu nakon faula nad Honoriom Landom, ali je odbio da izađe sa terena, smatrajući to za nepravdu, pa je policija morala da uđe da ga izvede.

Prizor „obračuna“ Čilea i Italije na Svetskom prvenstvu 1962, na Nacionalnom stadionu u Santijagu de Čileu. Levo je italijanski defanzivan David pokušava da se domogne lopte, praćen pogledom čileanskog napadača Leonela Sančeza (desno, br. 11). Čile je tog 2. juna slavio sa 2-0 pred oko 66.057 svojih navijača, a utakmicu danas zovu „Bitka za Santijago“. Dva Italijana su isključena, iako tada još uvek nisu postojali kartoni; izmisliće ih upravo sudija ovog meča Ken Aston. Foto: Profimedia

Nekoliko minuta kasnije Landa je udario pesnicom jednog Italijana, iz odmazde, ali sudija Aston ga nije isključio. Aston je takođe „prevideo“ i situaciju u kojoj je čileanski napadač Leonel Sančez rukom udario Marija Davida, što je bila osveta zbog faula načinjenog nekoliko sekundi ranije. Kada je David kung-fu-udarcem šutnuo u glavu Sančeza par minuta kasnije, Aston ga je isključio iz igre, koja je nastavila da tone u nasilje.

Sančez je levim krošeom slomio nos Umbertu Maskiju, ali je Aston ponovo ostao nem. Stekao se utisak, da nema hrabrosti da isključi nekog čileanskog fudbalera, kojima je tako praktično dao odrešene ruke da „ubijaju“ i lome svoje protivnike. Italijani su nesumnjivo bili mnogo gori, verovatno iziritirani i revoltirani  gomilom događaja van terena, ali svejedno, jer ni Čileanci nisu bili nedužni. Sa šutiranjem, tučama i pljuvanjem u lice se nastavilo do kraja, i policija je morala da ulazi na teren još tri puta da razdvaja igrače.

U takvom situaciji gotovo da je bilo nevažno koji je rezultat bio na kraju. Bilo je 2-0 za Čile, koji je pobedio golovima Ramireza u 73-em i Toroa u 87-om minutu, ali teško da je ijedan objektivni posmatrač sa domaće strane imao čime da bude ponosan.

Prizor „obračuna“ Čilea i Italije na Svetskom prvenstvu 1962, na Nacionalnom stadionu u Santijagu de Čileu. Lekarska ekipa trči da pomogne čileanskom fudbaleru koji leži na zemlji povređen, dok se italijanski defanzivac Roboti (br. 16) i vezista Tumburus (br. 20) prepiru sa engleskim sudijom Kenom Astonom. Čile je tog 2. juna slavio sa 2-0 pred oko 66.057 svojih navijača, a utakmicu danas zovu „Bitka za Santijago“. Dva Italijana su isključena, iako tada još uvek nisu postojali kartoni; izmisliće ih upravo Ken Eston. Foto: Profimedia

Ipak, taj sudija je nekoliko godina kasnije, zajedno sa jednim svojim nemačkim kolegom, promenio istoriju fudbala. Naime, tokom narednog Svetskog prvenstva koje se održavalo u Engleskoj 1966. godine, Aston je kao predsedavajući udruženja mundijalskih sudija, saznao da su Bobi i Džeki Čarlton tokom utakmice sa Argentinom zapisani u beležnicu nemačkog sudije Rudolfa Krajtlajna, koji je takođe isključio argentinskog igrača Antonija Ratina. Krajtlajn svoje odluke nije u potpuno razjasnio tokom meča, pa je engleski selektor Alf Remzi od FIFA-e tražio objašnjenje.

Iste večeri, dok se vozio od Vemblija do londonskog kvarta Lankaster-Gejta u kojem je živeo, Aston je razmišljao o konfuziji koju je sve to izazvalo. Stao je na semaforu, i zamišljeno pogledao u tom pravcu. Najednom, sve mu je postalo jasno: žuto sa značenjem upozorenja, i crveno sa značenjem isključenja, moglo bi da posluži da se prebrode jezičke i sve druge barijere i da igračima kao i gledalištu bude potpuno jasno da li je neko upozoren ili isključen iz igre.

Vratio se kući i ispričao to svojoj ženi. Ona je na nekoliko minuta nestala u drugoj sobi, a onda se vratila sa dva kartona, žutim i crvenim, koje je isekla tako da mogu da stanu u grudni džep košulje. Tako su nastali kartoni, koje su potom prigrlili i mnogi drugi sportovi. Na Mundijalima su prvi put viđeni 1970. godine u Meksiku, ali tada niko nije „pocrveneo“; zapravo, najinteresantnije od svega je to, što je prvi crveni karton u istoriji Mundijala dobio upravo jedan čileanski fudbaler — Karlos Kaseli u Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine.

VIDEO: Čile 2-0 Italija, takozvana „Bitka za Santijago“ na Mundijalu 1962. u Čileu

(O. Š.)