Nije ostvario poslednju želju na Marakani: Glogovac želeo da napravi predstavu na stadionu! (VIDEO)

Vest o smrti jednog od najboljih srpskih glumaca Nebojše Glogovca (48)potresla je ceo region, a sportska redakcija Telegrafa prisetila se legendarnog intervjua koji je glumac dao pre nekoliko godina za sajt redstarbelgrade.rs.

>>> Ovom rečenicom nas je Nebojša Glogovac naučio kako da budemo šampioni i pobedimo sve (VIDEO)

Najjači momenat intervjua je izjava Nebojše Glogovca da želi da napravi veliku predstavu na Marakani.

>>> Glogovac je voleo uloge o sportu, a mi nikada nećemo zaboraviti onaj njegov čuveni citat za Zvezdu i Lučane (VIDEO)

U daljem intervjuu možete pročitati šta popularni glumac misli o Delijama i njihovom fanatizmu, kako je video Zvezdu u tom periodu, šta misli o povratku Dragana Džajića u klub, planovima da od Marakane napravi ogromnu pozornicu za glumačku predstavu, kako bi motivisao igrača, sprezi fudbala i glume.

>>> Marko je bio pun života! A onda je pre 2 godine primetio običnu tačkicu na stopalu. Danas se bori za život

Počnimo od jedne od najakutelnijih tema poslednje nedelje, recite nam da li ste gledali večiti derbi prošle subote?

– Imali smo predstavu, pa smo ovde na ekranu gledali, prvo poluvreme celo, a onda drugo pomalo. Ali, drago mi je da smo se izvukli posle 1-2 na poluvremenu, to se retko dešava, da se izdignu tako.

ZORAN ZESTC

Da li ste primetili možda natpis na Severu?

– Ne, koji?

Upravo vaše reči iz „Nebeske udice“, „Znaš kako se postaje pravi šampion – izađeš na teren kad je najteže, i pobediš“.

– Super, fenomenalno, baš mi je drago!

NA FILMU JE NOSIO DRES PARTIZANA PA SE PLAŠIO DA ĆE MU IZAĆI OSIP

Kakav je bio osećaj da baš u tom filmu glumite grobara, kao i u Artiljeru kada oblačite dres Partizana?

– Kao što sam rekao u Artiljeru, izaći će mi osip (smeh). Glup je osećaj, bilo je mnogo zajebancije na tu temu, ali to je profesionalna stvar i nema tu mnogo dileme. A u „Udici“ to nisam ja, to je Kaja (smeh).

Foto: ATA Images

Bili ste jedan od kandidata za Skupštinu kluba, što je izazvalo dosta pozitivnih reakcija među zvezdašima u javnosti. Kako je došlo do toga, ko Vas je kontaktirao?

– Ljudi iz Zvezde, što sam ja prihvatio sa zadovoljstvom. Doduše, nisam bio na prvoj Skupštini jer sam imao poslovne obaveze, ali to je neka vrsta zadovoljstva i časti, da su me pozvali. Ne znam koliko bih mogao da doprinesem, ne bih voleo da budemo tamo samo manekeni, nego da pokušamo nešto da dobrim idejama razmrdamo.

- Da razmrdamo Zvezdu kao klub i neke dobre kontakte sa publikom ostvarimo, privučemo neke nove ljude i tako dalje. Videćemo. Moja ideja je da se jedna predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta igra na Marakani. To bi bio veliki projekat, da pored bine tu budu i video-bimovi. Eto, videćemo da li ćemo uspeti.

VIDEO: Ovako je Nebojša Glogovac održao mini predstavu na Marakani

POP*ZDEO SAM KAD SAM VIDEO DA SE POJAVIO KAO NEKI SPISAK NEPOŽELJNIH PRED SKUPŠTINU ZVEZDE

Verujte da Zvezdašima znači podrška ljudi poput vas…

– Bilo je tu nekih malih problema. Pojavio se tada kao neki spisak nepoželjinih pred glasanje, gde sam ja popizdeo i hteo sam da odem da pitam ljude o čemu se radi.

-Pa su me neki prijatelji zamolili da to ne radim, već da oni to istraže, pa su to istražili i ispalo je da je to neka glupost i da sam ipak poželjan (smeh). Bilo je to objavljeno u skoro svim novinama, kao neki spisak poželjnih i nepoželjnih, ali dobro, to je prošlo, i ispostavilo se kao netačno.

Koliko ste stigli da ispratite aktuelna dešavanja u klubu?

– Uglavnom po novinama, ali novinama ne verujem baš previše, a teško je tu biti zaista dobro obavešten. Lukić ovamo-tamo, Baš mi je drago što se Džajić vratio. Ostalo ne bih mogao previše da komentarišem jer nemam prave podatke.

Kako se Vama čini mešanje države u sport, što se dešavalo i u kulturi?

– Naravno, to se dešavalo na sve strane, otprilike dođeš u nekim godinama do zaključka da mnoge stvari na koje si se ložio postaju farsa. Da su neke utakmice u prošlosti prodate, neke kupljene, da su neki političari dali pare da bi zaradili, biznismeni, i tako dalje. Sve to ostavlja gorak ukus u ustima, jer to nije ono na šta se ložiš – na igru, na fudbal, da tvoj klub pobeđuje. To postaje igra ustvari neke love, ulagača i deoničara. To je ružno i vremenom shvatiš da su mnoge sfere društva time prekrivene i dolazi do rušenja nekih mladalačkih iluzija.

U sportu se odavno okreću pozivima političarima, a videli smo i da u kulturi postoje slične tendencije. Zar je sve stvarno došlo na taj nivo u kulturi i sportu da nema drugog izlaza?

– Mi u kulturi imamo najjadniji budžet u regionu. To je 0,3 posto, poređenja radi, Hrvati imaju pet puta više, iako nas je sedam miliona… Sve to govori da ovoj vlasti nije stalo do kulture i finih stvari. Onda, boreći se za svoj i život pozorišta moramo nekom da se obratimo. Stavljaju na silu upravnike koje oni hoće, ponašaju se prema kulturi i pozorišta kao da su fabrika ležajeva. Oni u kulturu ne ulaze, samo izlaze i ne daju nikakav doprinos niti pomoć.

SEĆAM SE KAD JE NA MARAKANU DOLAZIO REAL MADRID, A SADA NAM JE SMEŠNA LIGA I FUDBAL I BEZ OBZIRA NA LJUBAV NIJE NI ZA GLEDANJE

Koliko Vam obaveze dozvoljavaju da ispratite utakmice?

– Retko u poslednje vreme, nisam ostrašćen navijač, na derbije sam najviše išao, i na neke velike utakmice. Ne mogu reći da sam redovan posetilac, na Severu sam bio na početku, gledao sam Real Madrid, Galatasaraj, pre 15-20 godina, tako nešto, već je 20 godina proletelo jebote… Ovako preko televizije, ali smešna nam je ta liga i fudbal, bez obzira na ljubav, vrlo često nije za gledanje. Čim mi u pet godina takvog fudbala ne možemo titulu da uzmemo. Postoji prodaja, trgovina igračima, ne postoji zajedništvo, ne postoji tim koji se navikao, jedni na druge, uvežban, sinhronizovan. Taman se nešto uigra, ode ovaj, ode onaj, menja se uprava, i onda ispočetka.

Foto: Jupiters Rings Studios

Pamtite Zvezdu koja je bila prvak Evrope, a sada je u teškoj situaciji. Kako Vama izgleda podatak da i sada Zvezdu više ljudi prati u prvenstvenim utakmicama nego tada?

– To je fanatičan entuzijazam koji je za svako poštovanje. Svaka čast ljudima koji Zvezdu prate uvek i pored loše igre, to cenim, a sa druge strane od Zvezde očekujem da im uzvrati.

Videli smo i sliku vas i vaših sinova u Zvezdinim dresovima. Da li ih vaspitavate u tom duhu da prate klub?

– Ja sam pokušavao da ih vaspitavam tako, ali mi Zvezda nije uzvratila dobrim primerom. Ne mogu da gajim kod njih gubitnička osećanja, ložimo se, idemo na utakmicu i pucamo od OFK Beograda… Potrebno je da Zvezda malo ojača kako bi mogao kod klinca da se gaji pobednički mentalitet. Teško je detetu reći kad se ceo svet divi vrhunskom fudbalu za ovo domaće „e znaš, ovo je pravo“…

Da li ste došli u situaciju da gledajući Zvezdinu utakmicu proživljavate Živca iz Kengura?

– Pa skoro na svakoj utakmici Živac izleti iz mene (smeh) žaleći za propuštenom šansom, glupim potezom, ali uvek se nadam do 90. minuta, do samog kraja najboljem, kao u Kenguru.

Nekada je Dejan Stanković sa 18 godina sam rešavao najvažnije utakmice, dok danas igrači od 22-23 godine ne mogu da dostignu ni približan nivo. Da li možda danas postoji neki generacijski jaz, pa su mladi u nekom grču ili strahu pa ne napreduju dovoljno?

– Mislim da je to pitanje selekcije i dobrog trenažnog procesa. To je neka osnova da od mladog čoveka koji ima određene sposobnosti, određen mišićni mentalni sastav, napraviš pravog igrač. Ne može on to sam.

VOLEO SAM DA GLEDAM SAVIĆEVIĆA I NJEGOV NASTUP GENIJALNOSTI, NARAVNO KAD GA NIJE UJELA OSA ILI GA BOLI PRIMICAČ

Da li postoji pobeda koju biste izdvojili kao najdražu?

– Teško, teško, svaka pobeda je draga, možda ipak Zvezda – Bajern… ono u Bariju je bila bezveze utakmica, ali Zvezda – Bajern je stvarno bio fudbalski spektakl.

Jeste li imali omiljenog igrača?

– Voleo sam Savićevića da gledam. Njegove nastupe genijalnosti, kad mu dođe. Kad ga nije ujela osa ili kada mu nije otišao primicač (smeh). Voleo sam ga i zbog duha, i zbog idividualnosti, zbog hrabrosti, zbog svih poteza koje je pravio.

Poreklom ste iz Hercegovine, često ste u detinjstvu išli u selo vašeg dede iz Dramiševa kod Nevesinja. Baš u Nevesinju zvezdaši prave akciju u kojoj oblikuju veliki grb na planini Velež, da li ste upoznati sa time?

– Naravno, naravno, upoznat sam. Oni su ozbiljni fanatici. Moj ujak, Rade Samardžija, je kada sam ja bio mali dolazio redovno na Zvezdine utakmice. Ti pređeš 600-700 kilometara da bi odgledao jednu utakmicu, šta više da komentarišeš. A u Nevesinju je mnogo takvih, vrlo često dolaze na utakmice. Skoro 90 posto naselja navija za Zvezdu, to im je velika duševna hrana.

Kako gledate na taj entuzijazam da se toliko kilometara prelazi zbog 90 minuta, ima li paralela sa nekim drugim sferama?

– Ne znam za nešto slično, to je stvarno za poštovanje. To su ozbiljne pripreme koje se planiraju danima unapred, pa snalaženje za spavanje ako treba, pa povratak, raznorazne prepreke… treba mnogo ljubavi i snage da to izvedeš. Ne možeš to na silu.

Kako vam se čini premijera filma Artiljero, kojoj su prisustvovale i glumačke i sportske zvezde, od Dragana Džajića do Nemanje Vidića?

Foto: ATA Images

– Sve je to bilo lepo, samo da je Sava centar odradio sve kako treba i pustio ton kako treba, ono je bilo bruka… lepo je što su svi došli, zato je projekcija trebalo da bude prava i perfektno urađena, ali zbog tonskih grešaka nije… A trebalo je da bude upravo zbog gostiju. Inače, Nemanja je fin, skroman momak, odličan je tip.

Da li Vam je rekao nešto o filmu?

– Nismo stigli da pričamo posle filma jer su ga svi živi saletali, davao je autograme i slikao se, a nije išao na žurku posle filma. Nismo stigli da pričamo posle filma, ali smo pre same projekcije porazgovarali na obostrano zadovoljstvo.

Da li postoje rivalska peckanja među glumcima?

– Stalno se prozivamo, ali sve na nivou prijateljskog zezanja, ništa preterano.

VIŠE JE ZVEZDAŠA NEGO PARTIZANOVACA MEĐU GLUMCIMA

Ko su najzagriženije kolege navijači?

– Vojin Ćetković, moj kum, navija za Zvezdu, Đuričko takođe, Bane Trifunović, dok je sa druge strane Bjela redovan, često putuje sa Partizanom, za ostale ne znam… grobari se nešto kriju (smeh), ne pokazuju se transparentno baš… Tu je Sergej, ali to je više bila propagandna mašinerija.

Da li postoji nešto po čemu biste uporedili sport i glumu, između ostalog, oba se „igraju“ za publiku?

– Bertold Breht je napisao traktat na oko 30 strana gde analizira odnos fudbalske igre i lopte kao predmeta sukoba, akcije davanja golova… i to poredi sa pozorišnom igrom i dramaturgijom u pozorištu. Postoji ozbiljna veza, to je veza života i sporta, pozorišta i života i sporta.

NEMA VELIKE LJUBAVI BEZ VELIKE RADOSTI, ALI I VELIKE PATNJE, E TO VAM JE CRVENA ZVEZDA

Upravo Velika scena JDP nosi ime po Ljubi Tadiću. Verovatno znate njegove reči „Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali i velike patnje, e to vam je Crvena zvezda“, šta mislite o tome?

– Da, on je bio zagriženi zvezdaš… ozbiljan, svaku utakmicu je posećivao. Lepe reči, Ljuba je imao mnogo toga da kaže, puna mu je bila glava mudrih misli, to je još jedna. Primenjiva i na druge sfere života, univerzalna, za žene, za fudbal, za svašta.

Kako dostići taj Ljubin nivo, on je ostavio veliki trag u pozorištu, ali i Zvezdi. Po njemu je nazvana Velika scena, ali među navijačima postoji mišljenje da i Zvezda treba da mu se oduži…

Foto: FK Crvena zvezda

– Kako ne, kako ne… ima tu još jedan segment, što je živeo u vremenu koje je bilo blagonaklono prema umetnosti i sportu… vidiš, mogla bi Skupština time da se pozabavi, trebalo bi razmisliti malo o tome, videćemo kako.

Vratimo se na Ljubine reči – verujete li u to, u taj krug sreće, i veru da će čvrsta vera pomoći da se prevaziđe patnja?

– To je osnova, da će posle kiše doći Sunce, i moramo u to verovati da se ne bismo sjebali od kiše. Ali potrebni su dokazi, naznake povremeno, pobede, kao što je ova u derbiju. Takve stvari vraćaju veru i publiku. Video sam da se bore, da su smogli snage da posle autogola dođu do preokreta. To je to, skupiš jaja i udri.

DOBAR TRENER JE ĆALE IGRAČIMA, ALI IM JE POTREBAN NEKO KO ĆE PRONAĆI GDE SE KRIJE STRAH

Kako biste ih vi možda motivisali?

– Ne znam, ali već duže vreme mislim da treba da postoji neko ko je završio psihologiju, psihijatriju, hipnotizer, motivator, motivacioni trener ili šta već. Neko ko bi umeo da im objasni, da im probudi prave prekidače kada se pogube. Kada pomisle da je nešto nemoguće, izgubljeno, da im vrati snagu i veru, delovanjem na mozak. To su ipak mladi ljudi i mislim da mnogima od njih treba neka takva figura. Dobro, trener je ćale, ali im je potreban očigledno još neko ko će da zapali tu iskru ponovo. To bi trebalo uvesti, čovek koji zna gde se krije strah, i da ga istera iz tih ljudi, da im vrati hrabrost. Mislim da bi to bilo jako poželjno.

Upravo Al Paćino ima jednu takvu scenu u filmu, u svlačionici tima u Američkom fudbalu… Da li možda možete da zamislite sebe u takvoj ulozi?

– Razumem tu silu i to je jako značajno. Ne znam da li bih ja baš mogao time da se bavim, ali mogao bih da odglumim. Tu je potrebna jaka snaga uma i ozbiljno poverenje igrača, i ozbiljna strategija kako ćeš jednu grupu mladih ljudi da motivišeš, kada su u laganom padu.

Foto: ATA Images

Ima jedna zanimljiva izjava Emira Kusturice na ovu tematiku koja kaže da Nemačke igrače pokreće Kantov kategorički imperativ, dok je našim fudbalerima potrebno šest šamara u svlačionici…

– (Smeh) Ma naravno, sve je to pomešano. Taj čovek (motivacioni trener) bi trebalo da zna toliko mnogo stvari o našem mentalitetu, kao i da ume njima da barata, jer je on takav, čudan i lud, da nekad iz inata umemo da ostavarimo najveće stvari, a nekad neke jednostavne zadatke ne znamo da obavimo kako treba. Čovek koji bi se bavio motivacijom tih ljudi ne bi imao ni malo lak zadatak. Ali smatram da nam je jedan takav neophodan u klubu.

ŽIVAC IZ KENGURA BI BOLJE MOTIVISAO NAŠE FUDBALERE NEGO KAJA IZ NEBESKE UDICE

Da li bi naše fudbalere bolje motivisao Kaja iz “Nebeske udice“ ili Živac iz “Kengura“?

– Mislim da bi Živac bio delotvoriniji, ali ipak, ni jedan ni drugi nisu pravi za to.

Imali smo nesvakidašnji slučaj da protiv Spartaka iz Subotice na početku prolećne polusezone bude preko 40000 ljudi, i umesto da to bude vetar u leđa igračima, njima kao da su se vezale noge…

– Ne znam, tu je onda ili mladost ili neiskustvo, a možda i strah od odgovornosti. Ponavljam, tu bi opet trebalo da bude s njima taj motivacioni trener, koji će tu tremu da im pretvori u polet.

Možete li da uporedite glumu u pozorištu i na tv-u?

– Razlika je samo u izrazu. Kamera te ograničava na krupni, srednji ili široki plan, zavisno od toga da li koristiš različita sredstva izražavanja. Jači ili slabiji glas, jači ili slabiji gest i tako dalje… Dok je u pozorištu sve jedan kadar i publika bira gde će da gleda. Razlika je u širini izraza. Prednost pozorišta je što se dešava tu pred ljudima. Kao živa svirka i ploča, to je ta razlika. U pozorištu si car, gazda scene! U tom trenutku je sve je u tvojim rukama i rukama tvojih kolega, a na na snimanjima za TV može da se desi da pogrešiš, pa da dvadeset puta vrtiš nešto dok ne bude dobro, i to dobro ostane zapisano.

Foto: ATA Images

Glumili ste različite likove do sada. Od opuštenih likova iz kraja, preko oca koji je pred najvećom mogućom moralnom dilemom, do mentalno zaostalih likova… Koliko je teško izvršiti takve transformacije likova?

– To je moj posao. To učiš u školi. Moj posao se umnogome tiče razumevanja drugih ljudi. Treba razumeti nekoga ko je potpuno različit od tebe. Zašto je takav kakav je, zašto postupa tako kako postupa, šta ga je nateralo na to.

- Zamisliti njegovu misao, njegov svakodnevni život… i predstaviti u ta dva sata taj isečak njegovog života na pozornici u odnosu na ono što se desilo u njegovoj biografiji je razlog zašto se dešava to što mi gledamo na predstavi. Zašto je baš takav. Razumeti sve to je jedan od delova mog zanata, a zatim to i odigrati, odnosno propustiti kroz sebe.

Glumili ste u nekoliko filmova koji imaju vezu sa sportom. Je l’ vas privlači ta tematika?

– Kako da nije. Meni su privlačni svi fenomeni i sve ono što utiče na naše živote, sve ono što nas označava, određuje, upućuje… Sve je to jako zanimljivo, pre svega meni, da vidim i iz lične perspektive kako se i šta meni dešava u glavi i koja se vrata otvaraju meni i ljudima oko mene, tako da je sport tu jedna velika stavka i važan činilac društva. Zato nam je i stalo, zato želimo da to bude dobro i kvalitetno, jer na neki način pokreće neke druge stvari i nekim čudnim putevima otvara razna vrata i donosi neko zadovoljstvo koje ti posle donosi i elan. Mnogo stvari je upleteno u sve to.

NA GLUMAČKOJ AKADEMIJI TREBA DA SE PROUČAVA "GLUMA" NEKIH FUDBALERA NA TERENU, TA FOLIRANJA SU NEVEROVATNA

Šta mislite o igračima koji vole da “glume“ na fudbalskom terenu?

– A, to je sjajno! To je zadatak za Akademiju.To treba da se proučava u glumaškoj školi. Ti potezi i ta foliranja su neverovatna. Juče sam baš gledao neki snimak. Golman drekne nešto na igrača i ovaj se uhvati za glavu, i padne. Ali kao da ga je grom pogodio. I ceo život se čudim igračima, igračima kada izbace loptu u aut i obavezno dižu ruku i viču: “Naša“ Isto tako i kada prave faul. Ispada da nikada niko nije kriv za faul i da niko nije izbacio loptu (smeh). To je potpuno neverovatno. Ne znam, valjda u žaru borbe to sami tako rade.

Foto: Tanjug/Zoran Zestic

Pošto na pozornici imate priliku za neposredan kontakt sa publikom, jeste li nekada razmišljali kako je fudbalerima pred 60 000 ljudi?

– Kako da ne. Ima tu jedna vrsta spasa, to što su obuzeti igrom i tempom koji se tu dešava i ta lopta koja mora da se prati i tako dalje. To ti donekle sklanja misli od toga da si pred 60 000 ljudi, imaš drugu zanimaciju. Ali sigurno da nije svejedno U neku ruku te nosi, kad si na svom terenu pa te navijači bodre i dižu, a sa druge strane kada ti zvižde i kada su protiv tebe, sigurno da nije svejedno. To mora da se nauči kako se s tim barata i da na to ne obraćaš pažnju kada ti otežava, a kada te nosi, pustiš ga da te nosi. Aplauzi sigurno da pomažu, kada napraviš dobar potez, bilo na terenu ili na pozornici i to ti daje energiju. U tome je lepota igre.

Koliko vam treba da se pripremite za određene uloge?

– Zavisi od težine uloge i od obimnosti projekta. Neke za 4 nedelje, neke za dva meseca, neke za 6 meseci. Neke predstave se rade po 3-4 meseca, neke po 4 dana. Zavisi od obimnosti projekta i koliko je sve to grandiozno.

Da li se dešava da vas slučajni prolaznici pamte po nekim likovima iz serija ili filmova i po kojim najčešće?

– Da, da, redovno. A u zavisnosti od druge strane su i likovi. Starije gospođe i ljudi iz unutrašnjosti po Zlatku iz “Porodičnog blaga“ neki ljubitelji drugačijih filmova po likovima iz Kengura ili Munja, dok ljubitelji nekog drugog žanra po Klopci ili Hadersfildu. Svako ima nešto svoje i svi me zovu različitim imenima (smeh).

Foto: ATA Images

To je bio slučaj i na premijeri Artiljera, mnogi klinci nisu znali kako se zove Peđa Bjelac i onda su svi pričali kako hoće da se slikaju sa “Baronom“.

– (Smeh) To je to. Tako je u našem poslu.

NISAM ŽELEO DA GLUMIM U JOŠ JEDNOM FILMU O SRBIMA KOLJAČIMA

Jedna od ZAnimljivost u seriji Ravna Gora je da vi kao Zvezdaš glumite Dražu, a partizanovac Bjelogrlić Tita.

– Ha-ha-ha, pa u principu tako su se i odvijala politička dešavanja oko ta dva kluba. Partizan je uvek bio Jugoslovenski orijentisan, a Zvezda srpski. Oni su tako i osnovani, njih su uvek vodili vojni generali.

Koga bi ste od istorijskih ličnosti voleli da igrate?

– Pa evo Draža. Mislim da je on jedan dosta lep zalogaj, pogotovo s obzirom na to da je moj deda bio u četničkom pokretu, i da mi je otac sveštenik. To je cela jedna priča mog odrastanja i mog života, gde se sve to krilo i moralo je da se ćuti o tome, da ne daj Bože ne bi bilo nekih represalija ili da se ja ne bih izlanuo nešto u školi, jer svi smo morali da volimo Tita i tako dalje… To je dugo tako trajalo i tinjalo u nekom zapećku, i ovo mi je u stvari velika satisfakcija, da eto tom dedi koga sam obožavao, koji mi je bio idol i moje obožavano biće, sada mogu na neki način da uzvratim za tu ljubav koju mi je dao.

Foto: Promo, Stefan Gvozdić

Velika medijska pompa se podigla zbog filma Anđeline Džoli i vašeg odbijanja da učestvujete u takvom filmu, možete li nešto više da nam kažete o tome.

– Ja sam pokušavao da se ogradim unapred, da se ne bi radio još jedan film o “Srbima koljačima“ koji idu okolo i biju ko mahniti a da svi ostali sede skrštenih ruku. Evo i dan danas vidimo da to pokušava da se predstavi svetu kao tako. Zato sam se ogradio, ali izgleda da je ta ograda bila isuviše visoka za njih a je nisu preskočili i nisu mi dali scenario na čitanje, što se na kraju ispostavilo kao moja dobra odluka i dobar splet okolnosti po mene.

Koliko se film danas zloupotrebljava u propagandne svrhe?

– To je očigledno. Nema tu šta da pričamo. Ima više filmova ima koji služe nekoj lovi i određenoj ujdurmi ili zbog kreiranja javnog mnjenja nego filmova koji se bave ljudskim i umetničkim pitanjima.

Koliko biste Vi vodili tu neku borbu korz film. Imate li želju da učestvujete u nekom flmu koji bi prikazao Srbe u pozitivnom smislu. Koliko je ta borba uzaludna i ima li svrhe?

– Veliko je pitanje, kada ovako vidiš čemu služi Hag i kako se cela ta mašinerija zahuktala, koja je očigledno protiv nas. Ne znam koliko bi imalo svrhe, ali bi bilo pametno i dobro. Duši bi bilo milo napraviti nešto na tu temu. Nekako je baš suviše očigledno da nas ne vole, ali ne znam zašto. Možda se plaše (smeh).

S obzirom na današnje stanje u državi i društvu, ima li istine u čuvenoj frazi: “Kakvo je stanje u Zvezdi, takvo je i u državi“?

-Apsolutno! Vrlo tačno! Veoma tačna paralela, na neki čudan način, ali je tačna, nažalost.

Imate li neku poruku za Zvezdaše za sam kraj u ovim teškim trenucima za Zvezdu?

– Drž’te se! Ne dajte se, biće bolje!

(Telegraf.rs/Red Star Belgrade Info)