Ispovest Igora Duljaja o Partizanovoj frci pred penale u Njukaslu i tragičnom derbiju: Čuvao sam igrača Zvezde koji je poginuo, pobedu nisam slavio zbog smrti navijača (FOTO)

Prva asocijacija na Igora Duljaja sigurno su neverovatna borba, rad i požrtvovanost kakvi se retko viđaju u fudbalu danas i treniranje iznad granica mogućnosti, zbog kojih je uvek bio najspremniji u ekipi godinama, gde god da je igrao.

I sada, kada je ugrabio malo vremena da odmori i dođe u Beograd, tokom prvenstvene pauze u Ukrajini, gde obavlja funkciju pomoćnog trenera Šahtjora, Duljaj redovno trenira, čak i pod prehladom.

Saznavši da je u Beogradu, iskoristili smo priliku da opširnije porazgovaramo o njegovom trenutnom životu u Ukrajini, koji nije lak u ratom razorenoj zemlji, a podsetili smo se i nekih legendarnih trenutaka njegove karijere, gde je izneo neke detalje koji dosad nisu bili poznati.

Direktno sa trčanja stigao je na dogovoreno mesto, a naše čuđenje da i pod prehladom trenira, jednostavno je objasnio ''To je nešto što ti uđe u krv, ništa to ne može da spreči. Ne bih znao šta da radim sa sobom ako ne istreniram kao svaki dan''.

Sa legendom Partizana, Šahtjora i reprezentacije Srbije pričali smo o mnogim temama, prisetili se nekih legendarnih utakmica u dresu crno-belih, duela koje je imao sa Zidanom, Ronaldom, Dekom... Otkrio nam je kako je na fudbalera Partizana delovao Mateusov govor pred Njukasl i kako su posle toga dobili veru i samopouzdanje da mogu do istorijskog uspeha i preokreta. Otkrio nam je i kakva je frka vladala među trojicom igrača pred penal seriju i kako je Milivoje Ćirković golom prekratio muke i sprečio dramu.

Duljaj je bio miljenik navijača, ali i trenera. Upravo zbog neverovatne borbe, skromnosti i spremnosti da uradi bilo koji zadatak koji se stavi pred njega, a po pravilu su to bili oni najteži - da čuva najopasnije protivničke igrače.

Takav je slučaj bio i na njegovom prvom  Večitom derbiju u kom je Partizan pobedio Zvezdu sa 2:0, ali ga se ipak nerado nerado seća zbog dve tragedije koje ga asociraju na taj duel.

Jedna je to što je tada bio zadužen da čuva Jovana Gojkovića, koji je tragično nastradao dve godine kasnije, a druga je da se upravo na tom derbiju dogodila velika tragedija, kada je na tribinama ubijen navijač Zvezde, Aca Radović.

Bez dlake na jeziku ispričao nam je i šta misli o reprezentaciji Srbije sada, smeni Muslina i odluci Krstajića da preuzme odgovornost i klupu Orlova kao trener početnik.

Bliže nam je objasnio i kakva je situacija u Ukrajini, gde njegov Šahtjor živi i igra van matičnog grada Donjecka, u kome je i dalje ratno stanje. Prethodne sezone imali su neverovatnih 109 letova, što najbolje pokazuje koliko je to naporan život i koliku žrtvu podnose svi igrači i članovi Šahtjora, samo da bi klub nastavio da živi.

IMAM NEGATIVNO SEĆANJE NA MOJ PRVI DERBI, PODSEĆA ME NA POKOJNOG IGRAČA ZVEZDE I IZGUBLJEN ŽIVOT ACE RADOVIĆA

Pitanje sećanjima na njega prvi derbi izazvalo je buru emocija kod Igora Duljaja. Iako je Partizan pobedio sa 2:0, ostao mu je u negativnom sećanju zbog ubistva navijača Zvezde, Aleksandra Radovića, a podseća ga i na duel sa Jovanom Gojkovićem iz Zvezde, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći dve godine kasnije.

- Uf, imao sam tremu celu noć, nisam mogao da spavam. Bilo je na JNA i dobili smo 2:0. Bilo je to kod Ješića, imao sam zadatak da čuvam pokojnog igrača Zvezde, Jovana Gojkovića, koji je nesrećnim slučajem kasnije izgubio život.

- Bio je fantastičan igrač i divna ličnost. I nažalost, ta ista utakmica će ostati u mom sećanju i po tome. Pozitivno je samo zbog pobede, jer je na toj utakmici tragično izgubljen mladi život. Navijač Zvezde koji je imao 17 godina je preminuo na tom derbiju, Aca Radović.

• Da li ste primetili da se nešto dešava na tribinama dok ste igrali?

- Videli smo da se nešto dešava, ali mi igramo fudbal, ne možemo da gledamo da li neko baca rakete. Možeš da čuješ povike i mnoge stvari, ali ti si skoncentrisan. Tek posle kada se završila utakmica smo saznali šta se desilo. Bilo je mučno i teško posle meča kada smo čuli za to.

- Kako možete da se osećate kada čujete tako nešto. Ljudski život je ljudski život. Meni je to, ne znam... Video sam u Ukrajini da ljudi navijaju i za Dinamo i za Šahtjor i za Metalist, da bi imali što bolji rejting. Kod nas je drugačije, ''daj samo da mi dobijemo, ovi neka izgube''. I kada neko izgubi život neko kaže ''nema veze, on nije naš''. To su za mene neke strašne stvari. Ljudski život je ljudski život, bez obzira na to kojem klubu pripada. Ja tu ne želim da pravim razliku.

Pogledajte ispovest oca Ace Radovića, koga smo slučajno sreli pred 148. Večiti derbi:

Na pitanje o tome kako rešiti probleme sa huliganima, i da li je video sukobe na 156. Večitom derbiju, Duljaj je odgovorio kratko, ali efektno.

- Nažalost, video sam i sukobe na 156. Večitom derbiju. To su neke neverovatne stvari, ali nadležni organi to mogu da reše bez problema. To je jedino što mogu da kažem. To u Ukrajini ne postoji. Ukrajinci imaju dosta drugačiji mentalitet od nas. Imao sam priliku da kada igraju Šahtjor i Dinamo, na tribinama bude 50.000 ljudi, oni su izmešani međusobno, prolaze jedni pored drugih i nikakvih problema nema.

Osvrnuo se na i na to koliko bi najavljena podela među Grobarima na frakcije sa Juga i Istoka već na prvom meču u Evropi mogla da bude problem za Partizan.

- Čim ima neke podele, to svaki igrač oseća. Klub oseća tu podelu, jer jako je teško igrati utakmicu, a da se ne čuju ti povici sa tribina, nesuglasice i svađe. Fudbal treba da spaja, a ne da razdvaja ljude. Niti ja treba da određujem politiku kluba ili ko će kako da navija i šta će da radi. Ako me pitate da li je normalno da idete na utakmicu i da gleda da li će izgubiti glavu, verujte da nije normalno. Svako ko je tamo ne bi voleo sutra da njegovo dete neko prebije, da mu pocepa glavu ili da ga ubije. Nemam taj problem da kažem.

- I u Evropi ima problema i sukoba, ali ljudi moji sport treba da bude nešto zdravo i čisto. Ne mogu da trošim energiju na nešto na šta ne mogu da utičem. Da li bi mi bilo lepše kao sportisti da je na tribinama sve lepo - naravno! Bilo bi više ljudi, roditelji bi dolazili sa decom. U Ukrajini ne mogu da se setim da li sam čuo neke povike i psovke. Naravno, nije to ni pozorište, ali nažalost živimo u nekom vremenu u kome živimo.

On lično nikada nije imao problem sa protivničkim navijačima, i smatra da je to najnormalnije i da ukoliko ne provociraš nikoga, nećeš imati problem.

- Nikada ovde nisam imao problem. Bio sam i na mestima na kojima su bili Zvezdini navijači, uvek bi me pozdravili. Zavisi kako se ponašaš. Ne treba da ideš ulicom i da se kriješ. Za mene to nije normalna stvar. Ukoliko se ti normalno ponašaš, ne provociraš nikoga, nikada nećeš imati problem. Mislim da mogu da prođem pored bilo kog navijača, neću imati problem, ne vidim razlog zašto bih imao.

IZ PEKARE OTIŠAO NA PARTIZANOV MEČ, GDE JE SA 11 GODINA ODUŠEVIO ČELNIKE IZ HUMSKE

Dolazak Partizanovih klinaca na meč u Topoli promenio mu je život, kao i komšija koji je došao u pekaru, gde je trebalo da radi u vreme utakmice, i ubedio njegovog oca da ga pusti da ode na meč. Nakon toga je oduševio čelnike crno-belih, koji su potražili Duljajeve roditelje i zatražili od njih da ga puste da trenera u Partizanu.

Punih pet godina je putovao iz Topole za Beograd, odricao se svega, samo da bi došao na trening, a čak je jednom i putovao pešice 12 kilometara, kada je karta poskupela, a on nije želeo da se švercuje.  Svega toga se i danas seća.

- To je bila ta generacija, pokojni Blagoje Paunović, Miša Radaković i vodili su tu generaciju 77. Ne mogu da zaboravim taj dan. Bio sam tada u pekari, nisam ja mesio naravno, ali uvek je morao da bude neko ko će da prodaje, da li brat, sestra ili ja, dok otac i majka mese. Sabereš koliko su dve kifle i hleb, nije bilo teško. Znalo se da dolazi Partizan, ali nije bilo nikoga da prodaje i morao sam ja da budem u pekari. Znam da je komšija došao i rekao ''Ajde Nikola, pusti dete da gleda Partizan''. I tata mi kaže ''Ajde, idi'' i ja odem na utakmicu.

- Tu je bio jedan momak, njega je nešto zaboleo stomak i nije mogao da igra. Trener mi kaže, ''Igore, hoćeš da igraš?''. Kažem kako neću. Imaš li opremu? Nemam. Uzmem od njega patike sa kramponima, bile su 2-3 broja veća. Izgubili smo sa 8:0, a za Partizan su tada igrali Saša Ilić, Veljko Paunović i još dosta momaka kojih se sećam. Posle utakmice neki ljudi iz Partizana pitaju ''Ko je ovaj mali?''. Rekli su im on je sin pekara. ''Gde je taj pekar, nađite ga''. Došli su do oca i rekli ''Da vam sin dođe u Partizan''. Neki su govorili gde će sada, kako će da putuje i on je rekao to je moj problem, samo recite kada da dođe.

- Bio je utorak na stadionu Partizana u 9, svlačionica 79, pokojni Blagoje Paunović me video, doneo dres i šorc i uveo u svlačionicu i tako je počelo 1990. godine. Pet godina sam putovao na treninge iz Topole, kasnio sam na treninge zbog autobusa, jer je tada išao u drugo vreme. Onda sam dolazio tačno da budem 15 minuta sa svojom generacijom, pa sam ostajao posle igračima koji su bili tri godine stariji od mene. Oni su tada radili tehniku kod pokojnog Čika Conje (Vladice Kovačevića prim. aut.), i onda kada treba da igraju fudbal kažu Igore, ti si slobodan, treba da ideš na autobus.

- Kad sam se preselio u Beograd bilo mi je teško. Prijatelji su bili u Topoli, Beograd je veliki grad. Posle osnovne škole sam došao ovamo. Posle godinu-dve dana su me polako priključivali prvom timu, išao sam na pripreme, i posle je sve istorija. Prvi tim i to je to, od 97 sam bio u prvom timu.

MATEUSOV GOVOR DAO NAM JE VERU DA PROLAZIMO NJUKASL, BILA JE FRKA PRED PENALE KO ĆE POSLEDNJI DA ŠUTIRA, ZIDAN ME GLEDAO U ČUDU DOK SAM GA ČUVAO

Partizanova sezona 2003/04 bila je Duljajeva poslednja u crno-belom dresu, koji je kasnije zamenio dresom ukrajinskog velikana Šahtjora. Upravo u toj sezoni odigrao je neke legendarne mečeve, prvo protiv Njukasla u plej-ofu Lige šampiona, a zatim i u grupnoj fazi, gde se posebno pamte dueli protiv Real Madrida u kojima je bio zadužen za Zidana.

No, počnimo od Njukasla i toga kako je Mateus podigao samopouzdanje igračima govorom u svlačionici, kao i kakva se drama odvijala oko toga ko će poslednji da šutne penal...

- Mateus je čovek koji je nama dao nešto što nismo imali prethodnih godina, a to je da verujemo u sebe i da se ne plašimo drugih. Retko ko od nas je verovao da možemo da napravimo nešto posle poraza u Beogradu. Odeš gore, stadion, atmosfera, igraš protiv tako ozbiljnih igrača, a treba da pobediš i ne primiš gol. Ali opet, imali smo Lotara, Tariba Vesta, Nađa... nismo se plašili i verovali smo.

- Mateus nam je dao neverovatno samopouzdanje govorom pre meča. To je ono kada slušaš trenera i ti kao igrač osetiš da on to stvarno misli i da veruje u ono što ti priča. Imaš trenere kod kojih vidiš da ne veruju u to što pričaju, ali Lotar je zaista verovao i dao nam je veliko samopouzdanje.

Reči komentatora ''Ajmo, Milivoje'', pred poslednji penal verovatno je u sebi izgovarao i Duljaj, koji ističe da bi bila frka između njega, Đorđevića i Tariba Vesta ko bi poslednji šutirao penal, da se serija odužila.

- Nije to bilo određeno ko će kada da šutira. Svako od igrača se sam prijavljivao. Bila bi frka između mene, Đorđevića i Tariba Vesta ko bi šutnuo poslednji. (smeh). Milivoje nam je svima nama prekratio muke.

ZIDAN MI JE DOK SAM GA ČUVAO POKAZAO RUKOM I REKAO "LOPTA JE TAMO"

Nakon pobede u Njukaslu usledili su dueli protiv Reala i Zinedina Zidana, gde je ''stavio u džep'' tada najboljeg fudbalera sveta i jednog od najboljih svih vremena, posle čega je Zidan izjavio da je to igrač koji ga je najbolje čuvao tokom karijere. Duljaj se zalepio za njega i pratio ga je kao osica, bez obzira na to gde je lopta, što je izazvalo zanimljiv dijalog tokom duela na terenu.

- Tako je pisalo, da li je izjavio ne znam, verovatno jeste, s obzirom na to da je zamenjen u Madridu. Mateus mi inače nikada nije davao neke specijalne zadatke, da markiram nekoga, već su kod njega svi igrali na svojoj poziciji. Ali tada mi je rekao ''Igore, ovo je utakmica gde od tebe tražim da budeš samo pored Zidana''. Onda sam imao neke sugestije pomoćnih trenera, pričali su mi da je Radomir Antić rekao da ga treba čuvati na određeni način. Sad može neko da ti kaže kako da ga čuvaš, ali to je majstor i ti ćeš da kreneš levo za njim, on će da ode desno.

- Imao sam tu priliku samo njega da markiram i interesanta situacija, malo je smešno iz ovog ugla, tada me je Zidan pogledao i rekao ''Lopta je tamo'' i pokazao rukama. Ja sam mu samo rekao ''Izvini, trener je rekao samo tebe''. Naravno, da je otišao u tunel, ne bih išao za njim (smeh), ali on je igrao na toj poziciji gde sam ja igrao i moj zadatak je bio da markiram samo njega.

Iako je čuvao i Ronalda i mnoge druge velikane, Zidana smatra najvećim igračem protiv koga je igrao i kojeg je čuvao.

- Zidan je najveći. On je najveći gospodin. Ne znam šta se nalazi u njihovim glavama i kakav pritisak imaju, ali on je bio najveći gospodin. Sećam se da su mu igrači tražili dres, on skine dres, uzme njihov dres i obuče onako znojav.

- Imao sam mnogo prilike da igram protiv Portugalca Deka. Pet puta dok sam igrao protiv njega u Partizanu i Šahtjoru i u reprezentaciji. Kada me je video na jednoj utakmici kaže mi ''opet ti?''. Opet ja! Posle sam imao priliku da ga vidim kada smo gledali utakmicu Porto - Šahtjor. On je počeo da se bavi menadžerskim poslom, a ja sam počinjao kao trener u B timu Šahtjora i bilo mi je drago kada me je prepoznao i malo smo se ispričali tom prilikom.

• Ni Kristijano Ronaldo se nije video u duelu protiv tebe kad si ga čuvao na Marakani na utakmici reprezentacije...

- Da li se video ili nije... Znam da mi je došao Klemente pre utakmice na treningu rekao ''Kristijano Ronaldo, šta misliš da igraš na desnom beku''? Rekao sam mu, ako vi mislite da treba tu da igram nema problema. Da li možeš sam? Uz pomoć saigrača verujem da mogu da ga zaustavim. Nisam gledao iskreno utakmicu.

- Nisam nijednu utakmicu gledao posle koju sam igrao. Sad me neko pita, mogu da se setim nekih detalja, ali ne u potpunosti. Ljudi kada mi priđu sada uglavnom pominju te duele sa Zidanom i Kristijanom Ronaldom. Očigledno su im te utakmice ostale u sećanju i to me raduje.

FUDBAL NIJE ZA SLABE LJUDE! OSETIŠ TREMU PRED DERBI U TUNELU, ALI TO TE SAMO MOTIVIŠE

- Tenzija postoji uvek. Fudbal nije za slabe ljude. Moraš uvek da imaš neku pozitivnu tremu, još naročito ako si mlad. Ti ako igraš u Zvezdi ili Partizanu, to samo po sebi nosi odgovornost i ne možeš da igraš za takve klubove ako se plašiš.

Bile su priče da se nekim igračima oduzmu noge još u tunelu kada gostuju na derbiju...

- Kao klinac imaš tremu dok izlaziš na teren, ali kada sudija da znak to se sve zaboravlja. Bile su tu neke negativne serije protiv Zvezde, isto je bilo i sa Partizanom koji je skorije imao veliku seriju pobeda u derbijima. Na stadionu Partizana nema neki veliki tunel, da bi oni imali neki strah. Znamo da su Portugalci imali neku emisiju o stadionu Zvezde da je na Marakani najduži tunel koji postoji. Stvarno dok dođeš do terena i vratiš se, naročito na poluvremenu, imaš samo nekoliko minuta u svlačionici. Čuje se navijanje u tunelu, ali to ti samo daje dodatni adrenalin. Voleo sam ja tu atmosferu. Naši navijači stvarno znaju da naprave atmosferu na derbijima, bez obzira da li su za tebe ili protiv tebe, atmosfera je stvarno fenomenalna.

• Čujete li uopšte te povike sa tribina?

- Da bude 20 ljudi ti čuješ. Još naročito ako te neko prozove. Ali zamislite da se neki igrač obazire na to. Nekada nije prijatno to slušati, ali svako ko plati kartu, da li je to njegovo pravo ili nije, naravno ružno je da te neko vređa, ali navijač je navijač.

• I ti si bio na meti nekih ružnih skandiranja dok si igrao u dresu Partizana od strane protivničkih navijača, kako si reagovao na to?

- Ja to nikada nisam uzimao za zlo. Jeste, bilo je. Možda je neprijatno, ali nisam se preterano obazirao na to.

ZVEZDA I PARTIZAN SU TOLIKO ULOŽILI DA JE OVAJ USPEH U EVROPI NORMALAN

Partizan je gledao u Kijevu uživo, a pratio je i domaće prvenstvo. Uspehe večitih rivala u Evropi smatra normalnim s obzirom na ulaganja, za koja kaže da nisu mala ni na evropskom nivou.

- Partizan? S obzirom na to koliko su uložili... Moramo da budemo iskreni i Zvezda i Partizan, to su stvarno velika ulaganja. Može da priča ko šta hoće, to su veliki ugovori. U ovoj situaciji, imati te velike ugovore, što se mene tiče kao sportiste, to je za svaku pohvalu. Kada vidite da neko u Srbiji ima 400.000 - 500.000 evra, to vam je milion bruto u Evropi. To su izuzetno veliki veliki ugovori. Samim tim i Zvezda i Partizan sami sebi nameću obavezu, da pored tih ulaganja koja imaju, moraju da imaju i rezultate u Evropi. Niko od njih ne traži da osvoje Ligu šampiona ili Ligu Evrope, ali s obzirom na ulaganja, za mene ovo mora da bude normalna situacija kakva je trenutno, da prođu grupu.

• Ovde se to predstavlja kao istorijski uspeh?

- Jeste uspeh kada pogledamo koliko dugi niz godina nismo uradili ništa, ali s obzirom na ulaganja Zvezde i Partizana ovo bi trebalo da bude normalna pojava. Naravno, desi se nekada da imate lošiji tim, a da napravite rezultate, i obrnuto. Nekada zavisi kako se stvari slože, ali ponavljam još jednom - s obzirom na ova ulaganja, ove ugovore i transfere, to njima treba da bude normalno. Ne bismo mogli da poredimo to sa Šahtjorom, koji je veliki klub, veliki su to igrači i transferi, ali uzmite za poređenje neke srednje klubove u Španiji i Italiji, tu su ugovori 500.000 - 600.000 evra. A sve su to dobre ekipe u tom prvenstvu. kada me neko pita koliko naš igrač vredi, kolika je njegova cena - ona je onoliko koliko je neko spreman da te plati. Može da se piše da ga želi ovaj, onaj, koliko je neko spreman da plati za igrača, to je njegova cena.

• Ima li sada igrača Partizana za koje bi neko platio ozbiljan novac?

- Ako pogledamo prošlost i vidimo gde su otišli igrači Zvezde i Partizana, to su uglavnom bili veliki klubovi, ali su odlazili uglavnom mladi igrači. Nažalost, sada ne stignu ni da odigraju sezonu i već odlaze. Videćemo gde će sada da odu stranci iz Zvezde i Partizana i za koji novac. Ko je imao neki kontinuitet u Partizanu - Tavamba, Sumu nismo imali priliku da vidimo. Evertona sam video... Šta znam. Što se tiče Evertona, može neko da shvati kao kritiku, ja bih lično voleo da sam mogao više da ga vidim u fazi napada. Da učestvuje više u građenju neke igre. Ništa više. Ostalo ne može da mu se oduzme, borbenost i želja da da svoj maksimum. U Evropi i velikim klubovima, i u Partzanu, uvek su na toj poziciji bili školovani igrači.

STRANCI IMAJU OSEĆAJ DA SU NEDODIRLJIVI, NEKO IM JE DAO STATUS ZVEZDE I NE DOLAZE NA PRIPREME, VOLEO BIH DA SE PONAŠAJU KAO KADA ODU U DRUGI KLUB

Pitanje o tome da li će odlazak Evertona poremetiti igru Partizana izazvalo je reakciju Duljaja vezanu za nepoštovanje koje strani igrači pokazuju nedolaskom na pripreme i smatra da se to lako rešava potpisivanjem ugovora za plaćanje penala u slučaju kašenjenja.

- Iz Zvezde i Partizana su odlazili toliki igrači, tako da koga nema bez njega se može. Meni je žao kao nekom ko je bio u Partizanu koliko smo voleli i poštovali taj klub. Jer onaj ko te doveo i ispunjava obaveze prema tebi, ti moraš da poštuješ taj klub, ti živiš od toga. Imaš gostoprimstvo, jer i Zvezda i Partizan, to znam, retko koji klub ima takvo gostoprimstvo kada neko dođe kod njih. Još te poštuju navijači, klub i toliko si plaćen... Izini molim te, ti moraš da budeš primer, bez obzira na to što si stranac. Voleo bih da se i oni isto tako ponašaju. Onako kako će se i ponašati i kako se ponašaju kada odu u druge klubove.

• Šta je razlog takvog ponašanja stranaca u Zvezdi i Partizanu. Imamo najnoviji primer Evertona, ali i u prošlosti je bilo mnogo takvih problema u oba kluba?

- Imaju osećaj da su ovde nedodirljivi, neko im je dao status neke zvezde. Takvog kašnjenja kod nas nije bilo, jer svako kašnjenje u Evropi se rešava lako. Niko ga ne tera na silu da dođe na pripreme, ali nema nikakvih problema... to će da te košta 20-30% od mesečne plate, pa ti nemoj da dođeš. Tako su i u nekim mojim klubovima ranije neki igrači kasnili, ali su platili penale. To je jednostavno tako. Uvek će se neko naći da kasni, ali nema problema, ti potpiši koliko će da košta to što ćeš da zakasniš.

• Da li se tebi desilo nekada da zakasniš?

- Ne volim tu priču ja pa ja, ali daću jedan primer. Jednom prilikom sam zakasnio na avion. Leteo sam iz Beograda za Beč, a onda sam u Beču zakasnio i čekao sam ceo dan drugi let za Minhen, pa onda iz Minhena za Kijev, pa sam odatle išao taksijem po onom snegu 12 sati do Donjecka i direktno sam otišao do stana, presvukao se i otišao na trening. Posle 20 i nešto sati puta sam otišao na trening, a mogao sam da kažem bez problema treneru, niko mi ne bi uzeo za zlo.

- Ali opet to sve zavisi od čoveka. Neko kada voli to, a još je i plaćen za to, onda mora da bude fer prema fudbalu. Bez odricanja toga nema. Ne može da bude samo med i mleko, moraš da budeš pošten prema fudbalu, jer lopta je okrugla, uvek ti se to vrati ako nisi pošten, to je neki moj način razmišljanja i time se vodim celog života.

RAZLIKA OD 9 BODOVA IZMEĐU ZVEZDE I PARTIZANA JE VEROVATNO REALNA

- Pratim naš fudbal. Zvezda ima 9 bodova prednosti, gledao sam, mislim da Milojević, na osnovu onoga što sam video, ima veliku disciplinu u igri u svojoj ekipi. Dobro je što i Zvezda i Partizan gube bodove, iako se kod nas uvek digne frka oko toga. I uvek kada dobiješ, treba da vidiš na koji način si dobio tu utakmicu. Zavisi, gledao sam i Partizan protiv Vojvodine, Spartaka, Zvezde...

Navijači su iskazali nezadovoljstvo Partizanovom igrom i skandirali protiv Đukića?

- Sve zavisi od toga šta trener želi od ekipe. Ja sam to naučio, moj trener je rekao ''želim da imam igrače onakve kakva želim da mi bude igra''. Svaki trener ima svoju neku filozofiju. Sa ove tačke gledišta je lako kritikovati trenera i reći da nije to to. Ja ne znam njegov način rada. Mogu da pričam kao navijač i trener. Zvezda i Partizan imaju najbolje igrače. Tu su i Čukarički, sad se pojavio i Voždovac, ali Zvezda i Partizan imaju najbolje igrače i oni moraju da pokazuju najbolji fudbal. Nekome je lepše, nekome manje lepše. S obzirom na igre koje su pružili i jedni i drugi, razlika je verovatno realna. Gledao sam i ovaj derbi, mogao je i Partizan da dobije, da smanji bodovnu prednost, ali nije.

• Da li su te možda pitali za savet vezano za pripreme, jer Šahtjor godinama igra Evropu i u proleće ulazi direktno iz priprema kao sada Zvezda i Partizan?

- Nisu me pitali. Svaki trener ima svoj neki sistem rada. Đuka ima više iskustva, nema on šta mene da pita.

• Kakav odnos imate sa Đukićem?

- Kada sam ja ulazio u reprezentaciju, on je tada završavao karijeru. Bio je u Valensiji u to vreme. Jednom sam ga video u životu i igrao sa njim i nikada više ga nisam video. Sad sam bio u Kijevu u hotelu u kojem su bili i oni. Nisam imao priliku da se sretnem sa njim, ali video sam se sa njegovim pomoćnicima.

• S kim iz Partizana ste ostali u kontaktu?

- Sale Ilić, Zvonimir Vukić, sad sam se video sa Ivicom Ilievim... To su igrači sa kojima sam igrao i sa kojima sam ostao u kontaktu. Sada kad smo bili u Kijevu pričao sam sa Ivicom i pitao me za mišljenje o nekim igračima i ja sam mu rekao šta mislim. Raspitivao se za neke strane igrače i kako mu se čini igra Partizana posle meča sa Dinamom. Svako ima neko mišljenje, pa tako imam i ja.

• Sećaš li se svog debija za Partizan?

- Da, bilo je u Zemunu i pobedili smo sa 3:2. Druga je bila protiv Rada, igrao sam oko 60 minuta. Treća utakmica protiv Čukaričkog i dao sam gol, koji je izbacio Čukarički iz lige. Bili smo te sezone treći i uzeli Kup. Obilić je tada bio šampion. Bilo je teško, to su sve bili jaki iskusni igrači.

Zanimljiva je činjenica da je Duljaj još u vreme dok je igrao za Partizan trenirao privatno kod Mihajla Bate Radulovića, legendarnog Zvezdinog kondicionog trenera. To je radio krišom, jer je u to vreme bilo nezgodno trenirati negde sa strane.

- Zasluge za to ima moj prijatelj Arnaut, koji je sada u Partizanu kao skaut. On je tada trenirao kod Bate i kaže ajmo kod njega. Bilo je to nezgodno vreme da treniraš u Partizanu, a istovremeno radiš i negde sa strane posebno. Išao sam krišom kod Bate da treniram i to baš u vreme kada je trener bio Lotar Mateus. Bilo mi je mnogo teško kod Bate, ali isplatilo se. Pokazivao sam i neke vežbe igračima Šahtjora kako radi, prate i oni sve po društvenim mrežama i kažem da to što radi 50% igrača ne može. Čovek je neverovatan. Ima takvu volju, čovek se jednostavno rodi sa tim. On je moj veliki prijatelj i ono što je učinio za mene ne mogu nikada da mu zaboravim.

REPREZENTACIJA SRBIJE

• Kako je izgledao tvoj debi za rerpezentaciju Srbije, kako si se osećao?

- Pored onih igrača, majko moja, nisam ni znao kako da se ponašam. Mihajlović, Mijatović, Milošević, a ja klinac, šta sam imao 19 godina protiv Rumunije. Dođeš u situaciju da igraš sa svojim idolima. Gledao sam Peđu Mijatovića kao televizor u boji. Nisam znao da li da se rukujemo, on me izljubio. Oni su bili prvenstveno divni ljudi, velike patriote i stvarno su prave zvezde. Toliko dugi niz godina su bili na tako velikom nivou. Ilija Petković je tada bio selektor. Izgubili smo od Rumuna 1:0 ili 2:0 u Bukureštu. To je bio moj debi.

• Pamtiš li posebno neku utakmicu?

- Svaka po sebi je bila posebna. Možda ona protiv Španije kada smo igrali 0:0, protiv Portugalije 1:1, kada je Boško Janković dao gol, i ona protiv Bosne kada smo se plasirali na Svetsko prvenstvo.

Šta se desilo na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. godine. Priča se da je poziv za Dušana Petkovića poremetio situaciju?

- Ljudi tu mnogo treše. Sve je bilo fenomenalno dok se nije doigrala prva utakmica. Posle te prve utakmice krenuo je naš čuvani mentalitet. Do te utakmice je sve bilo fenomenalno. Ne mogu da pričam o trenerskim kvalitetima Ilije Petkovića, a da prethodno ne spomenem ljudske. To je divan čovek i to što se dogodilo, može da me neko osuđuje, ali on to nije zaslužio. Onda se desila i povreda Vidića, Krstajića, Gavrančića. Svi su nam se povredili pozadi.

- Ja sam morao da igram beka. I onda je krenulo drvlje i kamenje posle poraza od Holandije, posle je proradila neka sujeta i taj mentalitet. Niti želim da pričam ko je kriv, nismo to zaslužili, niti ljudi koji su došli da nas gledaju i da nas podržavaju. Upirati prstom u Iliju Petkovića nije korektno.

• Da li je zaista postojao sukob Vidića i Kežmana na treningu?

- Ma kakav sukob... Na treningu svuda ima neki duel gde neko uđe jače, bude neka reč i ljudi od toga prave napumpane priče. To se svuda dešava. Uopšte nije bilo ničega. Nije to bila mesna zajednica da može da radi ko šta hoće.

• Kakva je atmosfera potrebnija reprezentaciji na velikom takmičenju, stroga disciplina i karantin ili neka opuštenija varijanta?

- Zavisi sve. Neko je za to da ga zatvoriš mesec dana, da nema kontakt sa spoljnim svetom, a neko zna kad mu je dosta poseta, kada treba da legne na vreme, zna da treba nekoga da sluša ili ne. Sve je to individualno. Neki naprave izlaske, sve im je dozvoljeno pa naprave rezultat. Za sve treba da postoji neki balans, ja sam za to.

• Kako je bilo igrati protiv Mesija?

- Nije bio samo on, Tevez, Rikelme, Veron su isto bili tu. Pa onda protiv Obale Slonovače vodimo 2:0, pa izgubimo 3:2, dva gola iz penala zbog ruke. To kada krenu kola nizbrdo nema nazad. I Brazil je sada izgubio od Nemačke sa 7:1, a mogli su 10 golova da prime.

NE BIH SMEO DA URADIM ISTO ŠTO I KRSTAJIĆ, MUSLIN JE ISPUNIO CILJ

- Nisam stigao da gledam sve utakmice, gledao sam neke. Oni su ispunili svoj cilj. Plasirali su se u Rusiju. Ne znam koja je pozadina smenjivanja selektora, čitao sam iz štampe, ali ne trošim energiju na nešto na šta ne mogu da utičem. Ljudi su se plasirali, odradili su zadatak, Muslin je odradio svoj posao i plasirao se. Sada će Krstajić imati veliku odgovornost.

• Da li ste se čuli sa Krstajićem kada je postao selektor, imate li neku predstavu kakav može biti kao trener na osnovu njegovog karaktera?

- Nismo se čuli. Kada postaneš selektor svi te zovu. Mislim da je njemu toga preko glave, još samo ja treba da ga zovem da mu čestitam i da ga pitam nešto. Imao sam svojih prečih obaveza. Inače smo mi u dobrim odnosima, da ne bude zabune.

- Niko ga ne zna kao trenera. Ni on sebe ne zna kao trenera. On ima odličan karakter. Da to nema, ne bi napravio takvu igračku karijeru. Kao trener uvek negde treba da počneš. Gde god da počneš, nikada nećeš imati iskustva. Ovo je prvi slučaj da imaš selektora koji nema iskustva. Može da bude dobro, može da bude loše. Sud možemo da damo tek kada se odigraju te tri utakmice.

• Da li bi ti smeo da prihvatiš da ti prvi trenerski posao bude mesto selektora?

- Ne! Ne bih smeo! Postoji ne bih želeo i ne bih smeo, ja u ovom slučaju ne bih smeo. Krstajić ima veliku hrabrost da to uradi. Bio je tamo, veruje u to. Bio je pomoćnik i osetio je atmosferu. Ja lično ne bih sebi dozvolio da se učim na reprezentaciji.

• Kako ti se čini grupa za Svetsko prvenstvo u Rusiji sa Brazilom, Švajcarskom i Kostarikom?

- Teška grupa, koja god reprezentacija da je u pitanju. Ono ''Svi danas igraju fudbal'' je tačno i ranije kada su samo trčali, a sada trče i igraju fudbal. Ali, uloga trenera i selektora se razlikuje. Krstajić je bio u tom sistemu sa Muslinom i gledajući njega video je kako šta funkcioniše. Bio je tu i zna atmosferu i šta treba i ne treba. Kao selektor ti treba da sklopiš kockice.

- Ja kao trener isto nemam iskustva. Imam verovatno veće iskustvo. Kada sam pitao svog trenera koja je razlika između trenera i selektora, rekao mi je da kao selektor ne treba mnogo da pričaš i da više treba da posložiš kockice. Trener sa njima radi svaki dan, a kao selektor treba da radi malo stvari, da se ne bi pogubio. Neki put igrači mogu da igraju i bez trenera ako su dobri i ako je atmosfera dobra. Videćemo kako će to Krstajić da obavi.

UKRAJINA

Ima malo slobodnog vremena, jer u Ukrajini živi u Kijevu i na nedeljnom nivou ima čak četiri leta. Jedino iskoristi pauzu u prvenstvu ili tokom reprezentativnih utakmica da dođe u Srbiju i obiđe porodicu.

- Uglavnom kada dođem u Srbiju viđem se sa klincima, sada sam malo na odmoru, viđam se sa prijateljima i treniram svaki dan. Topola-Beograd i to je to. Porodica mi živi ovde. Dolazim samo kada je pauza i kada je termin za reprezentaciju od dve nedelje, pa nam trener da tri dana. Mučenje je da dolazim na jedan dan. Nije jednostavno, ali tamo i naši igrači i ljudi koji tamo žive, kojima su tu i porodice, retko ih viđaju, jer su non-stop u avionu. Imamo prvenstvo, Ligu šampiona i Kup. To je faktički svake nedelje po dve utakmice, to su četiri leta nedeljno. Dešava nam se da dođemo, igramo Ligi šampiona i završimo utakmicu 21.45 po ukrajinskom vremenu, dođemo ujutru u 4, trening je isti taj dan posle podne i odmah sledeći dan putujemo. To je strahovit tempo. Šta da se radi, tako je. Isplati se u sportskom smislu. Mnogi bi platili da budu u tom klubu, da možeš da se pokažeš. Da te vidi Evropa. Pričam i za igrače, ali i za trenere. Šahtjor ipak nama više pruži nego što mi pružimo Šahtjoru.

Pre tri godine je završio karijeru i odmah uplovio u trenerske vode, gde je prvo ''učio zanat'' u B timu Šahtjora, da bi sada postao i pomoćnik glavnog trenera Paula Fonseke, kome nekada pomaže i kao igrač na treningu, kada zafali neki igrač.

- Ovo mi je druga godina u prvom timu, godinu dana pre toga sam bio u B timu Šahtjora. Sve je ovo novo za mene, jer kada završiš karijeru, imaš sasvim drugu ulogu koja se totalno razlikuje od one dok si bio igrač. Tada radiš ono što trener traži od tebe, a sada imaš ulogu da upravljaš sa 25 igrača, što je prilično teško. Naravno, to je uloga glavnog trenera, ja sam samo jedan od pomoćnika glavnog trenera Paula Fonseke, koji je takođe drugu godinu u klubu. Ja sam ovo shvatio kao mogućnost da naučim mnoge stvari od njega, svakim danom skupljam veliko iskustvo i to je velika škola za mene.

- Bez obzira na to što sam završio karijeru pre tri godine, dešava se mnogo puta da mu je potrebna pomoć na terenu, pa sam dosta puta učestvovao i kao igrač na treninzima, tako da imam podeljenu ulogu trener/trening-igrač. Ima tu mnogo igrača sa kojima sam igrao i protiv kojih sam igrao. Znamo se, Šahtjor je veliki klub. Nije lako, jer mnogo puta gledaš igrače i opet gledaš u neka vremena dok si ti bio igrač i vuče te. Kako vreme odmiče, tako shvatam koliko je velika uloga trenera u timu. Ni malo laka, ali za onog ko voli time da se bavi i zna šta hoće, to je divna stvar.

Iako je tokom karijere bio defanzivno orijentisan igrač, sada kao trener ima napadačku viziju fudbala.

- Svi želimo da igramo napadački fudbal, ali sve zavisi od toga koji tim vodite i kakve igrače imate. Šahtjor uvek kada bira trenera, traži trenera koji igra napadački, jer je to stil kluba. Svaki trener koji dođe u Šahtjor, mora da se prilagodi Šahtjoru i stilu kluba, jer Šahjor zbog igrača koje ima traži da igraš napadački fudbal. Kod nas su faktički sve Brazilci koji igraju u fazi napadu, sa druge strane su Ukrajinci, plus Srna koji čine odbranu. I naši bekovi su u napadu, tako da u zavisnosti od igrača koje imate, tako se i ponašate. I svako kao navijač želi ekipu koja igra napadački. Ja sam takođe pristalica toga. Mi imamo igrače koji mogu da odgovore zahtevima trenera.

- Jednog dana kada budem bio glavni negde, tražiću ono što sam naučio kod ovih trenera. Ovaj trener isto traži i da bude disciplina u fazi odbrane. Kako igramo kada imamo loptu, kako kada se branimo. Svaki igrač zna šta mu je činiti. Ne obraćamo pažnju samo na napad, jer igra koju traži naš trener je izuzetno teška. On traži od igrača da misle i veoma je teško. U početku smo imali mnogo problema, on je detaljista, svaki segment mu je važan, metar levo-desno, taktički... Igrači su posle nekog vremena shvatili šta želi. On nije mnogo toga menjao što se tiče igre, samo je usavršio ono što je Šahtjor već imao. Prošle godine smo osvojili prvenstvo, Kup i Superkup. Ove godine smo prošli grupu u Ligi šampiona, sada igramo protiv Rome i možemo da budemo zadovoljni.

Svestan je da će duel protiv Rome biti težak za Šahtjor, jer dolazi iz priprema, ali ukrajinski klub godinama ima takvu situaciju i zna na koji način da se spremi za takve duele.

- Teže će nam biti jer dolazimo iz priprema. Ali Šahtjor godinama ima iskustva sa tim. Imaćemo samo jednu utakmicu do Rome. Što se tiče fizičke pripreme, oni će biti u prednosti, od toga ne možemo da pobegnemo. Da ekipa uđe u formu, treba ti jedno 4-5 utakmica, ali takmičarskih, ne prijateljskih, da bi ušao u neku optimalnu formu. Ali mi se susrećemo sa tim godinama, igrači imaju iskustva. Što se tiče kvaliteta, igrali smo protiv Napolija i Mančester Sitija i pokazali smo da smo dobra ekipa. Jedino treba da napravimo dobar tajming i da se spremimo za tu utakmicu. Po nekom iskustvu veoma je teško, jer se mi ne pripremamo za Romu, već za celu sezonu. Videćemo, mislim da su šanse 50/50.

KAD SE ŠAHTJOR VRATIU DONJECK, TADA ĆEMO ZNATI DA JE RAT U UKRAJINI ZAVRŠEN

Rat u Ukrajini razorio je zemlju, a to je osetio i Šahtjor, kome je bombardovan stadion u Donjecku. Klub sada preživljava tako što je iseljen van matičnog grada. Igrači i stručni štab žive u Kijevu, a utakmice igraju u Harkovu, što je veoma naporan način života, ali predsednik kluba Rinat Ahmetov ulaže poslednje napore da klub preživi najteži period.

- Veliku ulogu u opstanku Šahtjora ima naš predsednik Rinat Ahmetov, koji je zadržao ekipu u najtežim trenucima u kojima se klub nalazi, gde živimo u Kijevu, nemamo svoj stadion, putujemo svuda... Prost primer je 109 letova koje smo imali za jednu sezonu. Podelite to sa danima u godini, i faktički smo svaka tri dana u avionu.

- Oseća se rat, jer i u Kijevu i u Harkovu, gde igramo, ima mnogo izbeglih lica koja su se sklonila iz te ratne zone Donbasa. Mi smo u nekoj situaciji kao igrači i treneri, igramo u velikom klubu i osećamo strah od toga što ne igramo tamo gde treba da igramo i ne živimo tamo gde bi trebalo da igramo. Sa druge strane, predsednik nam je omogućio sve uslove da ostane ekipa na okupu, jer je veoma teško zadržati ih pored mnogo ponuda koje naši igrači imaju. Ali opet, gazda zna šta želi, šta hoće, 99% drugih bi na njegovom mestu digli ruke od kluba. On to nije uradio. Mogu samo da mu skinem kapu jer dosta ljudi živi od njega, samim tim živi i klub.

Duljaj u Donjeck nije išao od kako je počeo rat, koji u tom gradu i dalje traje. Da bi otišao u Donjeck, treba ti specijalna pozivnica, a neki od članova Šahtjora to rade tokom pauze u prvenstvu, jer su im porodice ostale tamo. Ipak, svi članovi Šahtjora, na čelu sa predsednikom Rinatom Ahmetovim, veruju da će se klub jednog dana vratiti u Donjeck.

- Ne može da se ide dole. Treba ti specijalna propusnica. Ljudi ne shvataju, dole je rat. Ovde se čak i ne piše o tome više, u Donjecku je ratno stanje, ratna dejstva su svaki dan. U početku se pisalo, ali sada više ne. Sad sam se čuo za vreme novogodišnjih praznika sa ljudima iz kluba, koji su po završetku sezone otišli u Donjeck, pošto su im tamo porodice i pitam ih kakvo je stanje u gradu. Kažu sada je dosta punije, vratili su se ljudi. Čuju se bombe i artiljerija, puškaranje... Nažalost, ljudi su se navikli na to.

- Mnogo mi nedostaje Donjeck, grad je prirastao za srce svima nama. Gazda isto veruje, tako i mi - Šahtjor pripada Donjecku i jednog dana, kao što je i Ahmetov rekao, kada Šahtjor bude u Donjecku, automatski to znači da nema rata, da život počinje da se vraća u normalu. Nažalost, mi tu ništa ne možemo da menjamo. Možemo kroz Šahtjor da održavamo to sećanje da je klub iz Donjecka. 100% sam siguran da bi se svaki drugi klub na mestu Šahtjora ugasio. Imamo dosta primera, Metalurg Donjeck koji se fuzionisao. Olimpik Donjeck je isto u Kijevu. Dosta klubova bi se ugasilo u ovakvoj situaciji.

Logično, Šahtjor kao ''klub u izbeglištvu'' ima manje navijača, jer igra u drugom gradu. Ipak, na derbiju protiv Šahtjora bude i do 40.000 ljudi.

- Dolaze samo ljudi koji su izbegli. Sada igramo u Harkovu, gde je nekada bio Metalist. Sada taj klub ne postoji i tu igra Šahtjor. Ljudi svakako vole da vide dobar fudbal. U principu nemamo veliku podršku, ali imamo neku. Nadam se jer u tom regionu ima oko 250.000 - 400.000 izbeglih iz Donjecka, pa očekuju ako dođe bar 10% njih imaćemo 25.000 navijača. Sada protiv Dinama iz Kijeva je bilo 40.000 na stadionu. Izuzetno je teško, ali funkcionišemo. Ne znam kako će se dalje odvijati situacija. Teško je reći. Ne znam ni kako je igračima. Avion, lete, umorni se vrate dva dana kući, pa ponovo avion i let. Ali sve se izdržava zahvaljujući predsedniku kluba.

• Kakav odnos imaš sa Ahmetovim?

- Bio sam jedan od igrača koji je dugo bio u klubu i ostavio neki trag. Neću reći da imamo poseban odnos, ali je to izuzetno korektan odnos, na relaciji predsednik-igrač, predsednik-trener. To znači samo sportska pitanja. Da ne shvate ljudi da on i ja pijemo kafu ili čaj. Pričamo o igračima, atmosferi u ekipi i to je to. Naravno da imam slobodu, ako postoji u Srbiji neki mlad i talentovan igrač, a da može da dođe u klub, da mogu da ga preporučim klubu.

A takvih igrača je bilo...

- Bilo je u prošlosti, ali oni su otišli nekim drugim putem. Bilo je interesovanja za Jovetića, bio je interesantan i Lazar Marković. Gazda ima fantastičan osećaj za mlade igrače. Pokazatelji su Vilijan koji je došao sa 19 godina. Daglas Košta i Fernandinjo takođe sa 19 godina. Gledajte gde oni sada igraju. Šahtjor ima odličan skauting, jer je pokrivena cela Evropa i Južna Amerika. Sada smo doveli novog igrača, ima 18 godina i zove se Dodo, videćemo... Gazda ima princip uvek kada dovodi igrača, da ga ne dovodi da odmah igra, on kao neka alternativa, da ima neko vreme da shvati šta se traži od njega i da ima adaptaciju kao i svi Brazilci koji su bili u Šahtjoru.

- Zato što ih ima dosta i treba naći pravi profil igrača. Šahtjor je veliki klub. I posle ove situacije. Imamo primer Eduarda koji je bio u Arsenalu i Šahjoru. Iz njegovog ugla što se tiče organizacije, Šahtjor je daleko ispred. I mnogi igrači koji su otišli, izrazili su želju da se vrate u Šahtjor, nevezano za finansijski momenat. Jer Šahtjor je stvarno poseban klub, tamo vlada drugačija atmosfera u odnosu na ostale klubove.

I njegov poslednji klub u karijeri, Sevastopolj, susreo se sa sličnom situacijom kao Šahtjor, jer je Krim postao deo Rusije i sada klub više ne postoji.

- Sevastopolj sada više ne postoji. Nije više tamo gde je bio. Imam kontakt sa ljudima iz kluba. Oni imaju dozvolu samo da igraju Krimsko prvenstvo. Krim je mali, ima malo klubova, to je sve blizu. Dok smo mi bili tamo, bila je ideja da Sevastopolj bude jedan od klubova koji će konkurisati za prvih pet. Išlo je u tom pravcu, ali desilo se to što se desilo i Sevastopolj u kome sam ja bio više ne postoji.

SRNA NIJE KRIV ZA DOPING, ON JE NEVEROVATNA OSOBA, BIO SAM NA SAHRANI NJEGOVOG OCA, TO SU STRAŠNE STVARI

Darijo Srna je Duljejev veliki prijatelj. Igor je bio s njim kada mu je bilo najteže u životu, kada mu je preminuo otac, da mu pruži podršku. I sada Srna ima problem jer mu je pronađena nedozvoljna supstanca, koju su mu greškom dali kada mu je bio potreban lek, zbog čega je odlučio da se povuče iz svih takmičenja dok se proces ne završi. Za njega Duljaj ima samo reči hvale i ističe da je u pitanju divna osoba i prava institucija Šahtjora.

- To je osoba koja me je mnogo zadužila u životu. On je prvenstveno divan čovek, smatram ga članom svoje porodice, znam da i on isto misli za mene. Družimo se godinama. Ono što je Toti u Romi, to je Srna u Šahtjoru. Ono što je on učinio u ovom klubu i šta je postigao, ne može da se opiše... ne znam kako je biti igrač Reala ili Barselone, ali Srna je institucija prava! Automatski kada tražite sada u ovom trenutku Šahtjor, šta vam je prava asocijacija - Ahmetov, Srna, stadion, pre toga je bio Lučesku. Ali toliko se dugo zadržati na jednom tako visokom nivou, to je nešto neverovatno.

- Ima neki problem koji će se rešiti u narednom periodu. Vezano je za neki doping za neki lek. To nije njegova krivica, ali sam je rešio da ne igra jer nije žeeo da nanosi sebi i klubu negativnu sliku. Ostavio je to institucijama da reše. On strada, stradamo i mi zbog toga, ali doneo je najlogičnije rešenje.

• Koliko je i tebi bilo teško da gledaš onu situaciju kada mu se desila porodična tragedija, a kada je išao da igra za Hrvatsku da bi ispunio očevu poslednju želju?

- To su strašne stvari. Pričali smo o tome, išao sam na sahranu. Nisam bio prisutan, ali znam šta mu je otac rekao. Kao da je znao da umire, rekao mu je ''moraš da ideš da igraš''. I on je otišao u avion da ispuni očevu želju. Mnogo je bio vezan za oca. Svi smo mi vezani, ali oni su imali poseban odnos. Bio sam kući kod njega tada, mnogo je teško kada izgubite člana svoje porodice. To je još teže izaći na teren, nespavanje, misliš na oca, suze... samo njegova duša zna kako mu je bilo. Mi smo tu, ne možemo da mu ublažimo bol, ali tu smo da mu budemo podrška.

(Dušan Uštević)