Čovek će trčati 8 sekundi na 100 metara i skakati 10 metara u dalj: Genetski doping je zakucao na vrata!

Industrija sporta postaje sve jača, jer zarada od sporta prevazilazi normalne okvire ljudske mašte. Zato se iz godine u godinu traže se sve jači, brži, snažniji sportisti.

U nedostatku prirodnih potencijala sportisti, njihovi treneri, menadžeri pribegavaju neprirodnim supstancama kojima poboljšavaju učinak i trenažni kapacitet.

Preporučujemo

>>> AKO NE POBEDIŠ, NE DOLAZI MI KUĆI: Bolesne ambicije roditelja da im deca budu sportisti uništavaju porodice! (VIDEO)

Borba protiv dopinga u sportu je jaka, ali sada su već nekoliko godina na sceni metode koje se ne mogu otkriti normalnim protokolima antidoping agencija. Reč je o GENETSKOM DOPINGU.

Ovaj vid dopinga sprovodi se već neko vreme doduše u eksperimentalnoj i slabijoj fazi, a odnosi se na to da se određenim delovanjem na gene sportiste promeni njihova struktura i uloga.

Delovanje se vrši upotrebom određenih virusa ili specifičnih gena stvorenih u labaratorijskim uslovima.

Suština je da ovakav virus ili neko drugo sredstvo menja postojeći genetski zapis čoveka , koj je svako dobio rođenjem od roditelja i predaka.

Praktično je nemoguće otkriti da li je sportista koristio ove metode, jer bi za to trebalo da se poseduje određena vrsta biološkog pasoša tačnie gen sa rođenja, što je trenutno ne moguće sprovesti.

Foto: Tanjug/AP

Ovaj genetski doping ima za cilj da utiče na one gene koji su najodgovorniji za uspeh u sportu poput gena za brzinu, snagu, eksplozivnost, gen za mišićna vlakna.

Praktično naučnici su za sada izdvojili gen za tri vrste mišićnih vlakana Tip 1 a (spora vlakna najpogodnija za maratonce), Tip 2 a (brza vlakna najpodobnija za srednje prugaše) i Tip 2 b (brza vlakna najpodobnija za sprintere na 100 i 200 metara)

Neki naučnici su došli do zaključaka da postoji gen za četvrti tip mišićnih vlakana i označili su ih sa Tip 2 X, a ta vlakna su karaktetristična kod životinja kojima je brzina velika odlika (Gepard, leopard, )

E sad je fora kako aktivirati, probuditi gen kod čoveka za aktivaciju tih vlakana. Ako bi se to uspelo, čovek bi mogao da trči brže od 8 sekundi na 100 metara ili možda i brže od toga recimo 6 sekundi.

Ili recimo ako bi se moglo uticati na hormon rasta koji se prirodno luči u čoveku (dovodi do bržeg oporavka i veće snage) onda bi čovek možda mogao da podigne i 500 kila iz benč presa?

printskrin: Facebook/Rade Savic

Sa druge strane, niko ne zna koliko bi ova vrsta manipulacije genima donela rizika. Možda bi čovek mogao da trči 7 sekundi na 100 metara, ali bi mu na 70 . metru pukao mišić?

Ovo je još uvek u granicama naučne fantastike, ali zato druge vrste genetskog dopinga su već prisutne poput dizajniranja biosintetičkih materijala za poboljšanje funkcionisanja organizma.

Zna se da je u sportovima izdržljivosti najvažniji transport kiseonika i njegova potrošnja. Tu se može vršiti manipulacija sa genima za sintezu hormona Eritropoetina (EPO) koga inače proizvode bubrezi, ali i mišići i jetra. Ali, ne zna se šta bi se desilo tom sportisti, jer povišen nivo EPO može da izazove teška oštećenja poput porasta gustine krvi koja vodi u moždani udar ili infarkt

Njega najviše koriste biciklisti jer pomaže izdrđljivosti kdo dugačkih napornih trka. Zamislite da se promeni fukcija gena i organizam počne da proizvodi mnogo tog hormona, a sportistaa postane supermen.

Genetski doping je pošast modernog doba i treba se svim silama truditi da se on spreči kako bi se sportska takmićenja bar malo ostala u nivou ljudskih bića.

(Telegraf.rs)