KO JE BIO ĐUZEPE MEACA: "Genije" pre Deje, voleo žene i šampanjac, iz bordela pravo išao na utakmice (FOTO) (VIDEO)
Preporučujemo
U ovoj staroj kući rađaju se Barsini velikani: Priča o farmi koja je promenila fudbal! (FOTO) (VIDEO)
LEGENDO, NEDOSTAJAĆEŠ! Emotivni oproštaj i poslednji Ibrahimovićev izlazak sa stadiona (VIDEO) (FOTO)
Đuzepe Meaca, od milja zvani Pepino, rođen je 23. avgusta 1910. godine u Milanu. Odgajila ga je majka jer je oca izgubio već 1917. godine u Prvom svetskom ratu.
Detinjstvo je proveo pomažući joj u prodaji voća na mesnoj pijaci, ali je njegova istinska strast bio fudbal: morala je da mu skriva cipele da ne bi "gubio vreme" na livadi.
Nije time ništa postigla, pošto je Pepino u uličnoj ekipi detinjastog naziva "Maestri Kampionezi" naučio da igra bosonog; tek kada je napunio 12 godina dozvolila mu je da počne da trenira u klubu Glorija, gde mu je jedan navijač nedugo potom kupio prvi pravi par kopački.
RANI RADOVI
Iako je kao dete bio pasionirani navijač Milana, ovaj ga je klub odbio kada je imao 13 godina, zato što je bio previše mršav.
Internacionale ga je, sa druge strane, dočekao širom raširenih ruku. Priča o tome kako se obreo u neroazurima je gotovo filmska, i jedna je od onih velikih storija nakon kojih čovek mora da se zapita da li slučajnosti uopšte i postoje, ili se sve dešava po nekom planu: naime, njihov skaut ga je slučajno i nasumice video nasred ulice kako pimpuje loptu i momentalno ga odveo da potpiše ugovor.
Kuriozitet bi mogao da bude podatak da su ga u Interu hranili biftecima da bi ojačao i izrastao (uprkos tome, sa svojih 169 cm nikada neće biti visok). Isprva su ga držali u odbrani, ali je trener mlađih kategorija nešto kasnije ispravio grešku i dopustio mu da ide za svojim napadačkim instinktom.
U leto 1927. godine promovisan je u prvi tim, na veliko čuđenje njegovog starijeg saigrača Leopolda Kontija, koji je cinično primetio da je Inter "sada počeo da uzima igrače i iz dečijeg vrtića".
Možete samo da zamislite Kontijev šok kada je trener Arpad Veis odlučio da za meč u Kupu Volta protiv ekipe Milaneze Unione Sportiva poverenje ukaže Meaci, i to baš na njegovu štetu: on je izleteo iz tima zbog toga. Bez reči je ostao kada je Đuzepe na svom debiju u tom meču 12. septembra postigao dva gola u pobedi od 6-2. "Gazeta delo Sport" ga je nazvao "inteligentnim, svežim, brzim". Bio je to spektakularni uvod u jednu spektakularnu karijeru.
Naredna sezona je bila poslednja pre epohe Serije A i italijansko prvenstvo se igrao podeljeno na dve lige, na Sever i Central-Jug, sa plejofom kao kulminacijom. Meaca je u odigrao 29 utakmica i postigao 38 golova u svojoj 18. godini.
Desilo mu se čak i da je dva puta u toj sezoni postigao pet golova na utakmici: 6. januara 1929. godine protiv Pistojezea i 17. marta protiv Verone. Konačno, protiv Venecije 12. maja postigao je šest golova.
Na prvom meču u istoriji u kojem je Internacionale dočekao Romu u Milanu, Meaca je postigao četiri gola za pobedu od 6-0: od ta četiri gola, tri su postignuta u roku od tri minuta, dakle, minut za minut za minut.
TRIDESETE
Za sezonu 1929/30. oformljena je napokon Serija A, a Meaca je postigao 31 pogodak. Ovo je rekord koji i dalje živi: niko nikada nije u svojoj debitantskoj sezoni u Seriji A (jer, to mu se računa kao debitantska sezona u Seriji A) postigao više golova od Đuzepea Meace; te godine je ponovo ujedno bio i najbolji strelac lige, pošto mu je isto pošlo za rukom i prethodne. A imao je samo 19 godina.
Sa njim na čelu navale, Internacionale - kojeg je fašistički režim naterao da se preimenuje u Ambrozijana Inter - je postao te sezone prvi osvajač Serije A, iako je smatran za autsajdera, imajući u vidu kakve su ekipe imali Bolonja, Torino, Juventus i Đenova. Šta više, Meaca je u odlučujućoj utakmici protiv Đenove postigao het-trik za 3-3, i to u drugom poluvremenu, nakon što su gubili 3-0.
Na meču protiv Barija u drugoj šampionskoj sezoni 1937/38, Meaca je postigao pet golova za pobedu od 9-2, a sledeće nedelje je dao tri gola Lukezeu. 1939. godine osvojio je Kup Italije, nakon što je veći deo te sezone propustio zbog povrede, a poslednju titulu prvaka u dresu Intera uzeo je 1940.
Pored te tri titule, treba reći da je Inter sa njim na čelu u toj deceniji bio i tri puta drugoplasirana ekipa prvenstva.
Sve kad se sabere što se tridesetih godina tiče, Meaca je tri puta bio najbolji strelac Serije A, i tri puta najbolji strelac Mitropa kupa.
SUTON KLUPSKE KARIJERE
28. novembra 1940. godine - nakon 348 utakmica za Inter na kojima je loptu u mrežu ubacio 241 put - čini nezamislivo: prelazi u Milan. 9. februara naredne godine, pred gradski derbi, plakao je u svlačionici ali je svejedno postigao izjednačujući pogodak protiv svojih bivših, za 2-2. Za Milan će na 37 mečeva dati devet golova.
18. oktobra 1942. godine prelazi u Juventus i debituje za bjankonere u meču protiv ljutog gradskog rivala Torina, ali se nije proslavio; delovao je umorno i sporo, i nije čak uspeo da postigne pogodak ni na jedan-na-jedan sa golmanom. Stvari su se nešto popravile kada su ga prebacili u centar navale, pa je umuvao 10 golova na 27 mečeva.
Posle toga je igrao polusezonu u Varezeu, u čijem je dresu na 20 mečeva dao sedam golova, i jednu sezonu u Atlanti u kojoj je na 14 utakmica postigao dva pogotka. 1946. se vratio u Inter kao igrač-trener, odigrao sedamnaest mečeva i postigao svoja poslednja dva gola, čime je spasao Inter od ispadanja.
Sve u svemu, na 463 utakmice u Seriji A postigao je 271 gol, što ga čini četvrtim najboljim golgeterom u istoriji ovog formata italijanskog nacionalnog prvenstva; to četvrto mesto na večnoj top-listi deli sa Hozeom Altafinijem. Što se tiče Kupa Italije, na 21 utakmici postigao je 14 golova, a u prijateljskim još 29 na 27 mečeva. To znači da je postigao ukupno 314 golova na 511 klupskih utakmica.
ZLATNI DEČKO U AZURNOM DRESU
Što se tiče njegove reprezentativne karijere, dva puta je bio prvak sveta, 1934. (kada je u finalu igrao pod povredom koju je vukao iz polufinala, i kada je osvojio Zlatnu loptu kao najbolji igrač šampionata i bio u idealnom timu) i 1938. godine (kada je namestio dva gola u finalu).
Na oba turnira je igrao sve utakmice, a tokom potonjeg je bio i kapiten. Do dana današnjeg je uz Đovanija Ferarija, Gvida Masetija i Eralda Monzelja jedini Evropljanin kojem je pošlo za rukom da osvoji dva uzastopna Svetska prvenstva.
Inače, njegov debi za nacionalni tim se odigrao 9. februara 1930. godine, kada je kao 19-godišnjak dao dva gola Švajcarskoj. Dao je gol i na sledećem meču protiv Nemačke. Zatim je dao tri gola moćnoj Mađarskoj. Pa tri gola Francuskoj. I tako dalje.
Možda su najslađa bila dva gola Englezima na Hajberiju 14. novembra 1934. godine, pet meseci nakon Svetskog prvenstva; Italijani su ostali sa desetoricom jer je Monti slomio nogu u 2. minutu, a Englezi već u 12. minutu vodili sa 3-0; Meaca je postigao dva maestralna gola u 58. i 62. minutu, tako da je obraz nacije spasen i meč okončan samo sa 3-2. Ovaj se meč u istoriji fudbala pamti kao "Bitka na Hajberiju".
Pored dve titule prvaka sveta, sa Italijom je dva puta osvojio i Centralno-evropski internacionalni kup, svojevrsnu preteču Evropskog prvenstva.
Na 53 meča za nacionalni tim postigao je 33 gola. Kada je on nosio dres azura, Italija je izgubila samo šest puta.
U istoriji je drugi najbolji strelac te reprezentacije, iza Luiđija Rive; postoji jedna anegdota vezana za meč protiv Brazila 9. juna 1973. u kojem je Riva prestigao Meacu po broju golova, a ovaj to navodno cinično prokomentarisao rečima: "Taj Riva je dobar, postigao je mnogo golova protiv Kipra i Turske. Sigurno su moji golovi bili mnogo bitniji".
ČUDA SA TERENA
22. februara 1931. godine na stadionu San Siro, koji će kasnije dobiti ime po njemu, postigao je spektakularan pogodak protiv Austrije. Dok je trčao sa loptom ka golu primetio je da ga sustižu protivnički igrači; zato je iznenadno zaustavio loptu đonom, pa su se ova dvojica našli na zemlji. Onda je preševao Jozefa Smistika i Romana Šramsajsa, naterao golmana Rodolfa Hidena da istrči, lažirao udarac, predriblao ga i time naterao da se sudari sa Šramsajsom koji se vratio u igru, i na kraju sproveo rutinski loptu u mrežu.
1933. godine imao je dve interesantne opklade sa ondašnjih golmanom Juventusa i kapitenom italijanske reprezentacije, Đanpjerom Kombijem. Naime, Kombi se kladio sa Meacom, tvrdeći da niko, čak ni on sam, ne bi mogao da ga predribla i da tako postigne pogodak. Druga opklada se ticala gola makazicama koji je Meaca dao na treningu nacionalnog tima, i to upravo Kombiju; Đanpjer je tvrdio da Meaci to nikada neće poći za rukom na zvaničnom meču.
25. maja 1933. godine Inter je dočekao Juventus, a Meaca je postigao dva neverovatna gola. Prvo jedan koji je bio identičan onom sa treninga reprezentacije, makazicama, a zatim i drugi: prvo je preševao celu odbranu a onda i Kombija, i ćušnuo loptu u mrežu. Kombi, koji je zbog te finte završio na zadnjici, digao se za zemlje i momentalno se rukovao sa Meacom, čestitajući mu.
Njegov poslednji gol za reprezentaciju Italije možda najbolje govori o tome kakav je maher i mangup bio, i sa kakvom je ležernošću igrao fudbal.
Naime, desilo se to u polufinalu Svetskog prvenstva 1938. godine, protiv Brazila. Golman "selesaa", Valter, bio je poznat po tome što je "hipnotisao" suparničke igrače tokom izvođenja penala, pa ih je tako branio, a kada je Silvio Piola na tom meču oboren u njegovom šesnaestercu arogantno se hvalio da će sigurno odbraniti kazneni udarac.
Meaca je mirno uzeo loptu i bez žurbe je namestio na belu tačku. A onda se desilo nešto nepredviđeno. Lastiš na njegovom šortsu, koji je načet prilikom jednom duela koji minut ranije, načisto je pukao i Meaca je ostao u gaćama. Svi su počeli da se smeju, ali se Đuzepe nije uznemirio. Jednom rukom je podigao šorts i šutnuo loptu pored zbunjenog Valtera, koji se zacenio od smeha. Italijani su potom okružili Meacu dok mu nije stigla rezervna oprema.
- Gledao sam Pelea. On nikada nije dostigao Meacin elegantni stil igre. Jednog dana, u Areni (milanskom stadionu), prisustvovao sam nečemu zadivljujućem: zaustavio je loptu makazicama, dva metra iznad zemlje. Onda je pao na zemlju sa loptom zalepljenom za svoje noge, digao se, predriblao zaprepašćene defanzivce i postigao gol jednim od svojih karakterističnih udaraca, ciničnim i preciznim u milimetar - sećao se kasnije Luiđi Veroneli, čuveni italijanski intelektualac i gastronom.
Meacin zaštitni znak je bio da uzme loptu na sredini terena, da preševa celu odbranu, da dođe ispred golmana, da ga zatim izazove kao matador, da onda lažira šut i potom ga predribla, i da konačno ležerno plasira loptu u mrežu. U Italiji, "gol ala Meaca" i "finte ala Meaca" je uobičajena fraza za pogodak do kojeg je došlo nakon serije driblinga i varki, a koristi se i izraz "ad invito" za izazivanje golmana.
- Nema ništa gore nego kad ti penal odbrani golman koji nije razumeo varku - rekao je svojevremeno Meaca, kojeg su protivnički igrači na gostovanjima namerno obarali i kršili da bi izbegli poniženje; u Milanu to nisu smeli da rade.
Zbog svega toga nimalo ne čudi što ga je italijanska štampa onog vremena zvala "Genije", kao što će kasnije prozvati i Deju Savićevića. Igrao je s obe noge, bio je agilan, bio je kreativan, pokretljiv, okretan, precizan, lucidan, skakao je izvrsno iako nije bio visok, bio je pravi ofanzivni plejmejker, briljatan u pas-igri, vrhunski asistent, čovek sa neverovatnim pregledom terena. Genije.
- Pepino nikada nije želeo da sluša priču o taktici. Bio je jednostavan čovek koji je postajao kralj kada bi ušao u šesnaesterac, sa tehničkom potkovanošću jednog Pelea - rekao je Bruno Akari IV, koji je s njim igrao u Milanu.
ČUDA VAN TERENA
Đuzepe Meaca je prvi italijanski fudbaler koji je postao svetski poznat i priznat, i bio je prvi igrač kojeg su kompanije lično sponzorisale.
Bio je živopisan i van terena, podjednako kao i na njemu, a njegova ljubav prema ženama, šampanjcu i kabrioletima ga je neprestano dovodila u neprilike. Jedino je njemu u nacionalnom timu bilo dozvoljeno da puši. Spavao je po bordelima u noćima pre utakmica, pa onda sutradan ponižavao protivničke odbrane. Voleo je da pleše tango i fokstrot, što mu je koristilo na terenu. Uvek je bio perfektno zalizan.
- Srećom sam živeo blizu stadiona pa sam žureći uspeo da stignem na vreme. Moji saigrači i trener su me gledali sa neodobravanjem. Ostalo je bilo samo pet minuta do početka meča, pa sam se brzo presvukao i pridružio timu na terenu. U prolazu sam čuo direktore Intera kako pričaju: "Obračunaćemo se s njim nakon meča. Saznaćemo šta je radio". Srećom, postigao sam het-trik tako da mi nakon meča niko ni reč nije rekao - sećao se kasnije Đuzepe Meaca kroz smeh.
1937. godine igrao se derbi sa Juventusom, ostalo je bilo sat vremena da početka utakmice, a od Meace ni traga ni glasa. Direktori su poslali po njega, i nađen je u svom stanu kako spava kao zaklan i hrče.
U kolima na putu do stadiona je ležao pozadi i pričao o ljubavnim poduhvatima prethodne noći, i obznanio da se oseća kao lav. E, pa lav je na toj utakmici postigao dva gola za pobedu od 2-1 i bio najbolji na terenu; ta pobeda će se pokazati kao ključna, jer je Inter osvojio skudeto te sezone sa dva boda više u odnosu na Juve.
Nakon što je pred Svetsko prvenstvo 1938. godine primio telegram od Musolinija koji je glasio "Pobedi ili umri!", Italija je odigrala težak meč protiv Norveške i pobedila jedva u produžecima, 2-1. Meaca je tražio od selektora Vitorija Poca slobodno veče za celu ekipu da bi se malo opustili. On je lično noć proveo u naručju dve zgodne Francuskinje.
- Meaca je bio velik, nepobediv, čak i kada bi povremeno ušao u strašne krize, izazvane intenzivnim seksualnim životom i strašću prema fudbalu. Kada bi na terenu uzeo loptu, činio je stvari zbog kojih bi ceo stadion zinuo razjapljenih usta - pričao je Pepino Prisko, koji je kao potpredsednik Intera osvojio sve što se osvojiti moglo, uključujući i dve titule prvaka Evrope i prvaka sveta.
KRAJ
Nakon završetka profesionalne igračke karijere Meaca se bavio trenerskim zanatom, te je vodio Atalantu, svoj Inter u tri odvojena navrata, Bešiktaš, Pro Patriju, a bio je i pomoćnik selektora Italije početkom pedesetih.
Preminuo je 21. avgusta 1979. godine, dva dana pre svog 69. rođendana; desilo se to u gradiću Rapalo, na obali Ligurskog mora, a sahranjen je na Monumentalnom groblju u Milanu.
3. marta 1980. godine stadion San Siro je zvanično preimenovan i od tada nosi njegovo ime.
Posthumno je proglašen od strane FIFA za drugog najboljeg italijanskog igrača u istoriji, a izabran je i među 25 najboljih fudbalera 20. stoleća.
Mnogi među samim Italijanima se sa takvim ocenama ne slažu.
Za veliki broj njih, Đuzepe Meaca je najbolji italijanski fudbaler svih vremena.
(O. Š.)
Povezane vesti
Arnautović se javio zbog pobede Zvezde i pohvalio jednog igrača, ovaj mu odgovorio: "Hvala, brate moj"
Srbin telo Ane Knežević bacio u šumu u Vićenci? Sumnja se da je imao pomagača, policija češlja svaki pedalj
Lampard u Čempionšipu: Legenda Čelsija preuzela Koventri
<% post.title %>
Čukarički ugostio Branka Radujka i delegaciju opštine Čukarica
Video: Pogledajte doček Nikole Milutinova kod Grobara u Areni
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Miroslav
Legende večno žive !
Podelite komentar
Srbija
Bilo bi lepo da ovaj O.Š. malo češće piše...uživanje je "naleteti" na ovakav članak u odnosu na sve ostalo što nam plasira današnja dnevna štampa.
Podelite komentar
Doktor PFK
Sjajna priča.
Podelite komentar