Arkan je u njega gledao kao u Boga: Mirkova ispovest ne može da prođe bez Cece i Muhameda Alija

Ako je neko u samom vrhu u svom poslu onda je to srpski harmonikaš Mirko Kodić. Zapravo, verujemo da bi se on sada duboko uvredio kada bismo to što više od pola veka radi nazvali poslom. Harmonika je za njega ljubav, prva i najveća, a imao je tu sreću da to prepoznaju pravi ljudi, u pravo vreme.

Preporučujemo

Ovo je životna priča čuvenog harmonikaša.

• Više je od 100 godina tradicije kada je muzika u vašoj porodici. Vaš deda, vaš otac, pa na kraju vi. Sa koliko godina ste počeli da se bavite muzikom i da li ste odmah znali da ćete se baviti time, ili su neki drugi ljudi hteli da vas bace u neke druge vode, a da nije muzika i harmonika?

- Sećam se da sam imao šest, sedam godina. Tu je bila neka očeva harmonika, s obzirom da sam rođen na selu negde tamo oko Ivanče, Jasenovo. Nisam imao neke igračke, harmonika je bila moja prva igračka. Ja sam je tako razvlačio... Harmonika je bila velika, a ja mali. I, tako sam ja probao nešto, malo mi je i ćale pokazivao ono "Druže Tito mi ti se kunemo".

Foto: Marko Jovanović

• Da li je to bilo prvo što ste probali?

- Da. Sećam se, to je bila jako popularna pesma u to vreme.

• U svakom intervjuu koji ste dali isticali ste ko je zaslužan za vaše početke i uvek ste pominjali ime Šabana Šaulića, ali vas su ljudi slušali i cenili i pre toga. Zašto mislite da je to vaš veliki pocetak svega?

- Prvo ću reći kako sam stigao do Šabana Šaulića. Pre svega je zaslužan gospodin Bog, onda moj otac koji se bavio muzikom. Onda moj majstor Vitomir Životić, onda je zaslužan Boki Milošević koji me je primio u RTV Beograd. Bilo je jako teško tada pored Branimira Đokića i Ljubiše Pavkovića, onda Tihomir Paunović naš čuveni fluraš.... A, ko je zaslužan.... Ja sam puno radio na sebi. Ja sam vežbao po 10, 12 sati dnevno. Jednostavno, zaslužna je volja moja. Snimio sam prvu ploču sa 16.godina otišao u vojsku, i Šaban je čuo da postoji neki dečko suv, visok, mršav koji štrašno svira harmoniku. Stigao mi je telegram na salu da se javim hitno u Šumatovac, preko puta Radio Beograda, u potpisu Šaban Šaulić.

Foto: Marko Jovanović

• Kako su izgledali vojnički dani jednog talentovanog harmonikaša?

- Na svu sreću, ja sam snimio prvu mali singl ploču sa 17.godina dva kola koja su i dan danas popularna u narodu. To je "Resavski vez". Ja sam tu ploču poneo sa sobom u vojsku, svi u stroju i pitaju ko se čime bavi. Ja kažem sviram harmoniku, a imam i ploču. Aj tu ploču ovamo, kakva muzika u stroj. Posle tri dana došao jedan vojnik, kaže zove te komadant moraš hitno kući po harmoniku. Ja došao kući, moji su mislili da sam pobegao iz vojske. Neće da me prime u kuću, dvorište dok im nisam pokazao onu objavu, ostao sam kući jedan dan i vratio se u vojsku. Onda sam ja osnivao hor, folklornu grupu, muzičku grupu. Ja sam vodio to, osvojili smo mnogo nagrada na raznim manifestacijama, bilo je teško ali bilo je i lepo... Da ne zaboravim, sa mnom u vojsci je bio i Boris Bizetić, član grupe "Rokeri s moravu".

• Jeste li znali tada šta ćete da budete?

- Da li sam znao? Ne. Pa ja dugo nisam bio svestan u zenitu moje popularnosti, ko sam ja i šta sam. Kada smo snimili 5 i 6 LP ploču kada sam video po 20, 30 hiljada ljudi na stadionu Marakana, u Splitu, Ljubljani, Sarajevu... Kad sam doživljavao ovacije, nisam bio svestan šta je to. Nisam bio opterećen, sam sobom. To je za mene bilo tako normalno. Kasnije sam shvatio postigao sam nešto u životu. Evo spremio sam jednu knjigu. Ona se zove „Svetska muzika“, na svu sreću, ja nisam ni znao za ovu knjigu, ona je izdata u Londonu na engleskom, 96, 97 neki gospodin on se zove Norton. U njoj ima jedan pasaž, ovde su svi svetski priznati muzičari iz svoje države ovde piše Srbija-Mirko Kodić. Ja sam otišao na turneju u Kanadu, u Toronto, prišao mi je jedan dečko mladić neki koji se bavi muzikom, svira bubnjeve. Kaže mi goospoine Kodiću morama da se upoznam sa vama, ima jedna knjiga o vama, izdata je u Londonu, mogu da vam poklonim. Baš sam bio prijatno iznenađen. Ja sam kupio još tri knjige. U knjizi je još i Lepa Brena, moja velika prijateljica. I moj dragi kolega, čovek kojeg jako volim Ljubiša Pavković. Njima sam poklonio po jednu knjigu, u jednoj emisiji kod Minimaksa. Ja sam puno srećan zbog te knjige, jer je neko čuo i van granica za mene.

Foto: Marko Jovanović

• Kako je izgledao put od malog dečaka iz okoline Svilajnca, do čoveka kojeg su svi slušali sa velikim poštovanjem?

- To je najteže pitanje. Težak. Došao sam u Beograd... Sećam se, moja majka je bila poljoprivrednik, otac je radio, svirao po Novom Sadu, nije bilo puno para. Majka mi je dala neku kiflu i još nešto što je bilo u kući, nešto para... Sećam se, prvu noć sam spavao na klupi u Beogradu. I to baš u parku gde je Skupština. Bilo je mnogo klupa, ali ne znam kako sam izabrao da tu spavam. Ona sam otišao u KUD "Đoka Pavlović" i tamo sam počeo da sviram. Dok sam spavao u pošti nisam imao za hranu, tu sam se hranio sa poštarima nekoliko meseci, ali sam upoznao neke jako bitne ljude u mojoj karijeri, za tih nekoliko meseci. Bio sam po njihovom mišljenju, veliki talenat. Oni su me na neki način zgrabili, hteli da mi pomognu. A ja sam njima značio puno, jer sam svirao novi melos u nardonoj muzici. Nešto novo, kao danas u fudbalu imate puno fudbalera, ali jedan je Mesi, Ronaldo... Ja sam tako našao jednu putanju... I tako...

Foto: Nikola Tomić

• Od spavanja na klupi do zvezda je bila vaša realnost. Ko su ti ljudi koji su vas, kako kažete, zgrabili i pomogli vam da nađete svoje mesto?

- Boki Milošević. Čim me je čuo rekao je: "Mali, šta ti radiš?" Rekoh: "Ništa". "A gde sviraš?" - Nigde. Ja bio dete... "Pa šta radiš?" - Pa vežbam. "Koliko vežbaš?" - Deset, dvanest sati... "Šta radiš prekosutra?" - Ništa, vežbam. "Prekosutra da budeŠ na probi orkestra RTV Beograd, a uveče snimaš televizijsku emisiju." Ta emisija je bila pred dnevnik. Tada su postojale samo TV Beograd, drugi program i treći. Nijedna televizija nije postojala. Tada me je cela Jugoslavija gledala. Ja sam svirao 15minuta sa orkestrom, na čelu sa Bokijem Miloševićem. Ja sam mu celog života zahvalan. A, ako me pitaš ko mi je idol... U svemu tome mi je bio pokojni Jovica Petrović šef narodnog orkestra RTV Sarajevo. Od njega sam puno caka krao, nešto je bilo od mog majstora, a nešto sam ja izmislio iz moje glave. A ona je nastao taj čuveni melos, kako oni kažu, Mirka Kodića.

• I, kako je sve to teklo dalje?

- Pa jako brzo. Čim sam se pojavio na televiziji, novine sutradan, tada je bio Sabor, Novosti... "Novo lice, virtouz Mirko Kodić." Ja sam to pročitao kao u školskoj svesci. I onda me je Šaban zvao. Ja sam prihvatio njegov poziv, a on je tada bio kralj narodne muzike. On je tada snimio pesmu "Dođi da ostarimo zajedno", koja je prodata u više milionskom tiražu. Meni je bilo neshvatljivo da jedan takav lik koji je popoularnosti bio na drugom mestu, prvi je bio Tito, drugi je bio Šaban Šaulić, treći je bio Dragan Džajić inače moj veliki prijatelj i Vlaimir Cvetković. I onda sam ja krenuo sa Šabanom 25.godina. Tu se svašta izdešavalo.

• Šta konkretno? Kako su izgledali ti dani? Kako ste postali prijatelji?

- Pa za tih 25, 30 godina svašta se izdešavalo. Prijatelji smo teško postali... Ja samkod njega bio šegrt, dugo godina. Moje se znalo, gde sedim ja i orkestar, a on sedi tamo gde se pije "Dom Perinjon", a mi pijemo sokove od pomorandže. Nije to kao danas... Tada nije bilo. Mi smo sedeli na drugom kraju stola. Znalo se posle koncerta - sendvič, soba i spavanje. Prijatelji smo postali tek posle 15 godina. Ali. za tih 15 godina ja sam naučio puno toga. Snimio razne ploče, albume. Nije mi dozvoljavao da radim sa puno pevača, osim sa Safetom Isovićem, sa Cunetom, sa Tozovcem, Neđom Biljkićem... Sa pevačima koji su bili njegovi prijatelji. Ja sam bio lično njegov harmonikaš. Sa Lepom Lukić mi je dozvoljavao. Ali, ja sam bio spreman, ne znam otkud mi toliko moći... Čitavog života sam razmišljao da napišem knjigu o svemu tome, međutim nikad nisam bio spreman na tako nešto. Ali, u ovom mom intervjuu sa tobom ja pričam moju istinu. Bio sam jako puno spreman u datom momentu - da li je to sevdah, da li je to srpska narodna muzika, da li je to slavonska muzika, da li je makedonska... Pored toga sviram ja i argentinske, polke, italijansku muziku... Bio sam spreman, sve je to bilo spontano da ja moram da učim, ja sam to voleo. Crnogorsku muziku jako volim, pozdravljam mog velikog prijatelja Zorana Kalezića.

Foto: Marko Jovanović

• Kada mi kažete da ste posle 15 godina postali prijatelji sa nekim čiji ste bili lični harmonikaš, zvuči prilično čudno?

- Da nije bilo tako ja ne bih bio danas ovde sa vama da pričam. Možda bih bio negde na poljoprivredi, ili bi se bavio nekim drugim poslom, ili u penziji. Meni je to puno značilo, to me je dovelo u red nekog poštovanja, to mi je pomoglo da cenim da poštujem moje kolege, da cenim moj posao. Za to vreme sam upoznao puno slikara, glumaca... Moj najbolji prijatelj je bio Dragan Nikolić kojeg sam mnogo voleo. Rekao sam već Cveleta, Džaju... Ima puno njih. Ja sam čovek nemirnog duha. Voleo sam da se upoznajem sa ljudima. Nisam ja tražio, tako je išlo. Jednom sam otišao na kafu, pošto je to moja druga kuća, Interkontinental, i ušao sam na recepciju i vidim ja jednu poznatu facu, a bio je rat u Bosni u najvećem jeku. Ja pogledam malo bolje, i odem ja tamo. Ja pogledam - jeste, i s obzirom na to da sam putovao puno sa Šabanom, pa sam malo naučio zlu ne trebalo engleskog jezika da ne moram sve rukama da pričam, i ja kažem "Da! To je Muhamed Ali!" Spontano priđem, kažem "haj", on kaže "haj". "Moje ime je Mirko Kodić, da li mogu da vas upoznam?" On sedi, ruka mu drhti, pošto je patio od Parkinsonove bolesti... Žao mi je, imam jednu sliku sa njim, ne mogu da prebolim što ne mogu nigde da je nađem. Imao sam priliku da sedim sa njih nekih 10-15 minuta, da upoznam jednog takvog divnog čoveka. On je došao u neku mirovnu misiju u Beogradu, neka konferencija UN. I slučajno sam upoznao i njega.

• Da li je moglo nešto da se nauči u nekoliko minuta razgovora sa takvim čovekom?

- Kako nije! Biti veliki i biti normalan... Sličan se sličnom raduje.

• Čini da ste vi tako u životu birali ljude sa kojima ćete da se družite i budete prijatelji - Dragan Nikolić, Šaban, Dragan Džajić...

-  Nisu oni bili slični meni. Čovek ne može da bude balansero, uvek smo našli zajednički jezik. Veliki ljudi brzo stiču prijateljstva, brzo se zbližavaju. To su ljudi bez kompleksa. Ja sretnem čoveka na ulici - ja ga ne poznajem, ali ispričam se sa njim. Ja sam sreo moje kolege, koji kažu "Nemoj ovom ulicom da me ne prepoznaju!" Zašto? Ja idem na pijacu i dan danas, bioskop... Kao svaki normalan čovek, znam ko sam i šta sam. Normalan čovek.

• Mnogo se zna i mnogo se pričalo o Draganu Nikoliću. Ali, moram i vas da pitam... Kakav je bio Dragan?

- On je bio genije. Bio je jedan čovek od kojeg si mogao da naučiš puno stvari u životu. Bio je šmeker, voleo je život. On i ja sednemo u avion - ja sam išao za Pariz na koncert, on je išao povodom filma. Sedeli smo u prvoj klasi, u priči popijemo celu flašu viskija sa ledom za dva sata. Nismo bili pijani, nego, tako, u priči spontano, laganica. On me pita kako ide u muzici, ima li para šta se dešava, ima li posla... Ja pitam njega onda o kući, porodici. Voleo sam kod njega što je bio otmen. Bio je svoj. Nije bio pun sebe. Njega više nema, ali ja gledam neke emisije... Neka emisija u kojoj on ima neki monolog Duška Kovačevića. Ja to volim da slušam, jer on je bio takav kao što priča. On je bio meraklija, svetska glumčina! Žao mi je, možda bi ja bio svetski harmonikaš, ali ja živim u zemlji u kojoj volim da živim. Svuda sam bio, u Americi, Kanadi, Evropi... Svakog meseca. Ali, ja volim moju Srbiju.

Foto: Marko Jovanović

• Kada uporedite danas i sebe, i Šabana, i sve te ljude, sa tim kakvi su nekada bili... Kakve priče su se vodile nekad, a kakve danas?

- Drastična razlika. Danas, da mi ne zamere mlade kolege, nemaju poštovanja, svi su u nekoj frci u nekom fazonu. Zbog toga sam se obukao ovako, da bih bio u fazonu. (smeh) Šalim se... Pa, ima pametnih. Recimo Aca Lukas, moj prijatelj. On je najpopularniji pevač Balkana. On je divan, njegove glasovne mogućnosti znam i ja, ali i on. On to donosi na svoj način, i on zna, brate! Ima još jena koleginica koja isto tako mogu da osporavaju kako hoće, a to je Jelena Karleuša. Isto fura svoj fazon. Ona je popularna, ona je seksepilna, izgleda dobro, zna da se oblači... Kažu "oblači se jer ima love", ali nije to tačno. Ja se nekad oblačim kod Kineza pa mi stoji. Možda tako i ona. Šta je važno za nju. Kupi krpicu od 200 dinara i... Stižemo do jedne treće osobe.

• Moraću da vas prekinem i da vas pitam... Da li vi možete da razumete, kao veliki prijatelj treće osobe i poštovalac druge osobe. Ja ću to nazvati "ratom", uslovono rečeno, koji se među njima vodi prilično dugi niz godina?

- Dobro, ja se sećam--. Ja sam bio mlad, tada bio je rat između Lepe Lukić i Silvane Armenulić. To je neko rivalstvo. Verovatno misliš na Cecu Ražnatović i Jelenu Karleušu. Ne bih rekao ja da je to neki rat. Obe su jako pametne. Nešto se dešava... Ali, nisam o tome pričao, priao sam o mlađoj generaciji. Ceca je neprekosnovena! Ne zato što je to moj proizvod... Ja sam je prvi sreo na plaži jednoj u Utjehi, dole. Ima tamo knjiga, pa neka čitaoci pročitaju. Imala je 16 godina, pevala je prelepo! Pevala je neke Šemsine pesme... I, pozovem ja nju za Beograd, i njenog oca. Oni su došli. Joca Ranković i ja smo napravili pesmu "Cvetak zanovetak" i pobedi ona u Sarajevu! Sutradan, postade Ceca najveća zvezda.

• Vi ste je doveli u PGP i tada su vam rekli "Mirko, pa ovo nije vrtić..."

- Da. Odakle znaš to? Rekao mi je bivši urednik, pokojni Mića Đorđević: "Šta je ovo Mićo? Nije ovo vrtić!" Kažem ja: "Devojčica zaslužuje da snimi ploču za PGP, ona je budućnost naše muzike." On me je pitao da li ja stojim iza toga. Ja sam rekao: "Stojim!" I, na moju reč, drugi muzički urednik Joca Ranković poslušao je nju, napisao je tekst, napravio muziku, krenuli smo u projekat i napravio sam najveću jugoslovensku balkansku zvezdu, koja traje i dan danas. Ona je čudo! Sviđa mi se kod nje što je napravila takav stil života... Ima manire, ima ponašanje, zna da se oblači... Prava je dama. Voli je narod, šta joj još treba više?

• Šta je ono što se ne zna o Cecinim počecima?

- Pa, ima puno toga... Da ispričam ja?

Foto: Marko Jovanović

• Ako je neko kompetentan, onda ste to vi.

- Pa, recimo, da je ta ista Ceca rasla u siromašnoj porodici. Majka joj je bila učiteljica, otac joj je isto u školi radio. Nisu imali, bili su siromašni. Svi smo pomagali na neki način da Ceca bude to što je danas. Takav sam bio i ja. Ja sam odelo pozajmio od mog jednog starijeg brata za tu prvu emisiju sa Bokijem Miloševićem. Pomagali smo se, takvo je vreme bilo. Danas kad bi nekom tražio sako za emisiju, on bi rekao "vidi ovaj, slepac, nemaš pare da kupiš sako!". Sećam se, Ceca tada dolazi sa tatom, on mi donosi flašu rakije i kafu. To je za mene bilo ko da mi je doneo auto na poklon. Jer, to je poštovanje. Tada se nije gledalo u finansije. Ja Ceci nisam naplatio ni za prvu, ni za drugu ploču. Ni za jednu. Nikad u životu. Sve pesme što smo joj radili, izdavanje ploča i kaseta niko nije naplatio od porodice Veličković. Sve smo to uradili jer je ona zaslužila onim glasićem njenim, što je posle dokazala i postala to što jeste.

• Na koju pesmu, koju ste uradili za nju, ste najponosniji?

- "Cvetak zanovetak" je njena lična karta. Pa, "Ludo srce, šta ti je" i "Lepotan". U "Lepotanu" sam radio jako lep uvod, kako mi kažemo, foršpil, koji je i dan danas jako aktuelan. Aktuelna je pesma uopšte, i ona je dan danas peva. Onda sam ponosan i što sam bio specijalni gost na njenoj svadbi.

• Desilo se to da ste Cecu stvorili, ali se desilo i to da, pre nego što je ona upoznala Željka Ražnatovića, vi njega vrlo dobro znali. Noći ste provodili u tadašnjem klubu hotela Interkontinental. Kako su izgledali ti dani pre nego što su se oni upoznali? U taj klub su dolazili mnogi bitni ljudi cele Jugoslavije?

- U tom klubu smo imali pločice na zidu. Ovde piše Mirko Kodić, Šaban Šaulić, Zdravko Čolić, Davor Popović, Oliver Dragojević, Oliver Mandić, Željko Ražnatović, onda razni glumci, i tako. Pili smo viski, najbolji, "Perinjon", imali lepe žene oko sebe... Imalo se dosta para. Ne samo mi na estradi, imali su svi. Tada su ljudi imali po 3.000 maraka platu, tako da smo imali i mi. Nismo imali razloga da idemo po inostranstvu da pravimo koncerte. Nama je bila dovoljna jedna turneja da obiđemo Ljubljanu, Split, Sarajevo, Mostar, Banja Luku, Podgoricu, Skoplje, Niš, Novi Sad. To su bile turneje od po 25 dana, na svakom koncertu je bilo od deset do šezdeset hiljada gledalaca. I onda dođemo sa turneje i svi odemo u "Dugu". Kada završimo to idemo na kocku. Tu je, normalno, bio Željko, da nas vodi. On je bio glavni, on je bio naš vođa. On je bio dobar momak, ja ne ulazim u njegov biznis čime se on bavio, niti sam ikada ulazio, ali u privatnom životu on je bio moj prijatelj. Imao sam tu sreću da mu sviram i na svadbi.

Foto: Vican Vicanović / Privatna arhiva Jovana Milivojević

• - Zašto vas je toliko voleo?

- Možda zato što sam ja njega voleo. Mislim da je video u meni čoveka, možda je voleo zvuk moje harmonike... Možda je slušao zvuk moje harmonike i mislio da sam takav čovek... Ako je tako mislio, nije se prevario.

• Sve te silne noći koje ste proveli u tom klubu... Šta se sve dešavalo?

- Dešavalo se upoznavanje sa raznim ljudima iz drugih gradova tadašnje Jugoslavije, sportistima... Tada nisu postojale starlete da se razumemo. Aktuelne pevačice, glumice su dolazile, političari... Krem Jugoslavije! Andrija Beneš, Ante Josipović, Aca Ruševski. Dolazili su bokseri sa Kosova, mi smo se družili sa njima. Moj prijatelj je i dan danas Azis Aliku. Izađemo iz "Duge" u 8-9 sati i pravo u pekaru, ako nismo otišli u kazino ili u krevet.

• Željko je jeo sa vama u pekari?

- Zašto mislite da nije?

• Ja verujem da jeste, ali me zanima kako je to tada izgledalo. Nije postavljao razlike među ljudima u bio kom smislu i obliku?

- Nije, on je bio jednostavan momak. On je imao prijatelje širom Jugoslavije. Da li su to muslimani, Hrvati... On je bio jednostavan momak do zadnjeg dana njegovog života.

• Mnogi važni ljudi i velika imena tada su dolazili u pomenuti klub i mnogo novca su vam davali, ali kao izraz poštovanja, ne da bi vas "kupili".

- Ja se sećam, ali ne znam odakle se ti sećaš tako mlada da me pitaš takva pitanja... Jesmo, mi smo se takmičili ko će da baci više para, jer je bilo novca. Mi nismo krali, mi smo zarađivali, svako na svoj način. Mi smo imali i za kuću, i za oko kuće i da ostavimo nešto na stranu.

• Možete li da se setite koliko ste novca najviše dobili?

- Pa najviše što znam, za jednu pesmu, bilo je po 10-15 hiljada maraka. Mi to delimo svi... Ali, ako mene pitaš koliko sam sam dobio kao jedinka... Bilo je tu 20-30 hiljada. Ali, toga više nema.

• Onda je došlo do upoznavanja dvoje vaših prijatelja i do svadbe veka. Sa svadbe, postoji jedan snimak koji je jako gledan, i to je jedini snimak sa te svadbe na kojem se vidite vi, Ceca i Arkan, a na kom vi svirate "Vranjanku" dok vam Ceca drži mikrofon, a Arkan sluša i ne pomera se. Kažu da je vrlo pažljivo slušao svaku vašu notu?

- Tom prilikom, sećam se, stavio mi je na harmoniku 200.000 šilinga. Dve one ne presavijene po 100.000. I, kako sam ja svirao pukla je ona veza, a deca su jurila i skupljala... Mislim, haos opšti. Zašto? Zato što me je poštovao, voleo da me sluša, voleo je mene da gleda, voleo je sa mnom da priča, kao što sam ja voleo sa njim. Voleo je mene kao ličnost, kao kompletnu osobu, kao harmonikaša, kao čoveka. Ne znam, uživao je u mom izvođenju... Ja ništa to nisam radio da bih folirao nekim mojim gestovima i trikovima na harmonici. To sam ja. To izlazi iz moje duše, ja i dan danas tako sviram. Ja ne znam da foliram. Ja kad vidim da mi treba odmor, ja spuštam harmoniku, i uzimam sebi pola sata odmora. Niko meni ne kaže "Mirko, zašto drugi sviraju?" Svi oni razumeju. Ja više energije potrošim za pola sata, nego moje kolege za dva dana. Možda ta moja energija ga je privukla, koliko imam energije u svemu tome, koliko ja dajem energije toj umetnosti, toj numeri, koliko ja posvećujem pažnju. Ne mislim samo na njega, na svakog.  To su odnosi duše, nisam ja baš spretan u tome da objasnim. Ja ti dajem dušu, i ti meni... I dan danas tu svadbu nazivaju svadbom veka.

• Prenosila se na CNN-u, kao i to vaše izvođenje.

- Jeste, zato što je pravio jedan veliki čovek, udala se jedna velika žena, tada devojka. Sastali smo se spontano, bilo je puno mojih kolega, moj kum Kemiš, Zorica Brunclik, Biljana Jeftić, Aca Ilić. Bilo je pola estrade, Džej, društvo... Ali, on je izabrao mene da ja budem pored njegove supruge. Spontano se sve to desilo.

• Često ste išli u kazino, i sa Arkanom, ali nije vas on naučio da kockate nego neki drugi ljudi. Kockali ste sa Marinkom Rokvićem, Halidom Bešlićem, Lepom Lukić... Da li je Lepa bila ta koja vas je naučila da kockate?

- Nije bila Lepa.

• Halid? Toma Zdravković?

- Nisam kockao sa Tomom, on je bio opasan čovek. On je bio poseban tip. On je voleo mene, ali on je svakog svog kolegu gledao sa nekom rezervom. Mislim da je suviše voleo sebe, ali ja najviše volim da slušam i sviram njegove pesme. Mislim da nije znao puno da se uklopi u to naše društvo, on je malo južna pruga. Leskovac i to sve, imao je drugačiji način ponašanja. On je sebi dao za pravo da vređa neke moje kolege poput Bokija Miloševića... Svi smo mi njemu oprostili jer je bio veliki pevač, veliki umetnik, pevao je svetsku muziku. On je bio veliki umetnik, i slušaće ga još deset generacija, garantujem.

Da li se i danas viđa sa Šabanom Šaulićem, kakve probleme je imao zbog druženja sa Arkanom, o vezi sa Zlatom Petrović... Ekskluzivne detalje pogledajte u našem videu na početku teksta.

(Ivana Cicović/i.cicovic@telegraf.rs)

VIDEO: Pogledajte prvi meč Arkanovog naslednika: