Veselin Jevrosimović o tome kako je Comtrade preživeo svetsku ekonomsku krizu: Zabranio sam otpuštanje, ako brod tone, svi ćemo potonuti zajedno (FOTO)

Veselin Jevrosimović, predsednik Comtrade grupacije, dao je intervju za slovenački list "Delo". U intervjuu je bilo reči o tome kako je najveća IT kompanija u ovom delu Evrope izašla iz svetske ekonomske krize, ali i šta Veselin Jevrosimović nikako nije želeo da uradi u tom periodu.

VESELIN JEVROSIMOVIĆ: Sa kompjuterima ćemo pričati i upravljati mislima!

Preporučujemo

Intervju vam u nastavku prenosimo u celosti.

• Prošlo je deset godina od kada ste preuzeli kompaniju Hermes Softlab. Da li ste znali tada u šta se upuštate i da li ste zadovoljni ovim preuzimanjem?

Tada je neko možda pomislio da kupujemo "mačku u džaku", ali to nije tačno. Uvek sam znao tačno šta kupujem i šta me interesuje. Sve ovo smo platili pošteno, a samo jednom prodajom Citrix softverskog rešenja prošle godine, investicija je isplaćena u potpunosti i dobili smo čak i više nego što smo uložili.

• Recite nam nešto više o ovom poslu i gde je Hermes Softlab danas?

Ne znam da li znate da smo Citrixu prodali tehnologiju za "backup" i "recovery".

Foto: Aleksandra Kostić

Citrix je velika američka kompanija na berzi. Hermes Softlab tada i Comtrade danas su dve potpuno različite kompanije. Transformisana kompanija prilagođena je modernom vremenu i savremenom okruženju, ali smo uspeli da sačuvamo stub znanja, koje je kompanija imala pre našeg dolaska.

Hermes Softlab je danas u okviru Comtrade grupe najprofitabilnija kompanija. Ponosan sam na nju. Tokom ekonomske krize, pokazala je izuzetno visok stepen stabilnosti, što je za nas bilo ključno.

• Comtrade je dobro prevazišao krizu. Kako ste to uspeli?

Kriza nas je pogodila kao i sve druge kompanije. Razlika je u tome što je nas uhvatila kada još nismo mogli da spojimo dva velika sistema.

Došla je odjednom, odmah po preuzimanju, a prvo je udarila Sloveniju i sve naše kupce na tržištu na koje smo najviše računali. Za nas nije bilo lako, prihod je brzo pao, a troškovi ostali visoki.

Sećam se da smo imali mesečni trošak za plate od pet miliona evra, a niko od zaposlenih nije pitao da li imamo taj novac.

• Šta ste uradili?

Verovatno bi neko drugi u mom položaju posegao za određenim merama. Bukvalno sam postupio suprotno od svega što su mi savetovali. Suprotno savetu banaka, finansijskih stručnjaka. Da sam ih slušao, danas verovatno ne bismo bili toliko veliki.

Foto: Aleksandra Kostić

Prvo, zabranio sam otpuštanje ljudi. Jedina mera koju sam preduzeo u vreme krize bilo je smanjenje plata od pet odsto. Ponašao sam se po principu, ako brod krene da tone, svi ćemo potonuti zajedno na njemu.

Sledeći korak bio je da se pozovu svi koji žele dobrovoljno da odu i da se ne ubeđuju da ostanu. Bili su nam potrebni motivisani ljudi koji veruju da plovimo u pravom smeru.

• Da li je neko otišao?

Naravno, bilo je dosta ljudi koji su otišli. Kriza mi je odnela prvu liniju menadžmenta i shvatio sam da ga je potrebno zameniti. Činjenica je da su ovi ljudi mogli da rade samo u situacijama u kojima kompanija raste. Doveo sam krizne menadžere, profesionalce koji su svakodnevno pratili poziciju kompanije. Imali smo takozvani "war room", gde smo se svakodnevno susretali i pregovarali o određenim situacijama koje su se pojavile pred nama.

• Da li to znači da ste postali fleksibilniji?

Veliki sistemi su često otežavajući, to je njihov ključni problem. U današnjem vremenu lakše preživljavaju brži, od većih i jačih. Doneli smo nivo fleksibilnosti i efikasnosti u Comtrade, koji je tada imao više od 2.500 zaposlenih, do nivoa koji ima kompanija sa 50 zaposlenih. Informacije nisu putovale do naših zaposlenih danima, već su do svakog stizale za nekoliko minuta.

• Kako ste to uradili?

Ugledao sam se na menadžerske pristupe u dnevnim novinama. Ako se menadžment i zaposleni u dnevnom listu ne sastanu svakodnevno, novine ne izlaze.

Foto: Aleksandra Kostić

• To je bio rizičan potez, ni novinama nisu cvetale ruže, teško ih je pratiti.

Znao sam da će nam biti teško. Troškovi nam se nisu smanjili, izgubili smo. Bukvalno smo svakodnevno "krvarili" za gotovinom. Onda sam odlučio da, ako smo već ovde, barem radimo i sami završimo poslove, čak i ako nemamo kupce.

Iz krize smo izašli sa gotovim proizvodima. Tada smo završili neke od proizvoda zbog kojih smo danas vodeći svetski proizvođač istih.

Kada smo završili naše proizvode, bacili smo kuku i čekali da uhvatimo jednog velikog kupca i upravo to nam se dogodilo. U 2011. godini smo zaradili sav novac koji smo izgubili tokom krize i mislim da smo danas među najprofitabilnijim kompanijama u ovom delu Evrope.

• Vraćamo se na vašu odluku da slušate savete. Niko ne zna sve, imate savetnike koji vas savetuju. Kako ste znali da će to dobro funkcionisati?

Znao sam da u kriznoj situaciji ne bi trebalo donositi brzoplete odluke, ključ je očuvanje intelekta u prvom redu. Iako u tim trenucima nije lako za vas, panika je najgora. Imao sam osećaj da je to bolje. U to vreme, banke su nam naredile da odmah otpustimo 30 do 40 posto naših zaposlenih.

To sam odlučno odbio, jer ako ostanem bez ljudi, ostajem sam bez svega. Ljudi i njihovo znanje su naša najveća vrednost, bez njih smo mnogo manje vredni. Rekli su mi da se fokusiramo na region, ali sam se ja fokusirao na svet. Za ovaj kraj smo apsolutno previše jaki. Zato što smo u to vreme delovali tako, danas smo najjači u našem regionu. Pošto je 90% naših kupaca van našeg regiona, ispalo je dobro što smo se okrenuli svetu.

Foto: Aleksandra Kostić

• Da li ste aktivni širom sveta?

Imamo kompanije u Bostonu, San Francisku, Irskoj, Dubaiju, često sam u Njujorku, gde takođe radimo mnogo. Sredinom prošle godine otvorili smo kompaniju u Manili na Filipinima, tamo imamo 200 ljudi.

• Ko je vlasnik?

Unicredit Investicioni fond sa 21% i ja.

• Čim se velika kompanija u našem regionu izdvaja od proseka, postaje zanimljiva za kupce sa Zapada. Da li imate ponude za preuzimanje?

Dobijamo ponude praktično svaki dan. Imamo ponude od kojih se čoveku zavrti u glavi. Međutim, još nisam spreman da prodam kompaniju, jer sam uveren da još uvek nismo dostigli najviše moguće vrednosti. Sada se pripremamo za kupovinu drugih kompanija.

• Gde?

U Americi se spremamo za akvizicije. Imamo nekoliko kompanija na umu, a kada će se zaključiti posao, još ne znam. Comtrade je kompanija koja nema zajmove, imamo dovoljno novca za ulaganje i lakše se diše.

• Kupili ste Hermes Softlab jer ste računali na dobijanje posla za Slovenačku poresku upravu, ali danas kupujete po Americi.

Svako ko zna moju istoriju zna da me region uopšte ne zanima ili da sam zainteresovan da tu bude mesto za testiranje. U prošlosti sam imao kompaniju za distribuciju računara, koja je bila druga po veličini na svetu. To je bila akcionarska kompanija koja je imala 12,5 milijardi dolara godišnji prihod. 1995. godine prodao sam ovu kompaniju i povukao se iz nje. Ne mogu da radim u regionu, ovde se ne osećam udobno, kao mačka sam u mišjoj rupi.

Foto: Aleksandra Kostić

Da vam kažem istinu, ne znam koliko radimo sa Poreskom upravom Slovenije. Sigurno znam da sa slovenačkim godišnjim prihodom ne možemo pokriti ni 15 dana naših troškova.

• Šta mislite da ne možete prodati u regionu?

Znam region i znam da još uvek nije zreo za pravi profesionalni softver. Znam koliko košta naš inženjer i znam koliko ovde kompanije imaju novca za softver. Ovde nemam klijente. Ako bi neko ovde prodao ozbiljno softversko rešenje, kupac bi odmah postao meta spekulacija da se iza tako velikih transakcija sigurno krije nešto sumnjivo. Zbog toga smo jednostavno ciljali samo na velike "blue chip" kompanije koje prepoznaju kvalitet i spremne su da plate.

• Vaši proizvodi nisu jeftini, kome ste ih prodali?

Manje je poznato da Comtrade upravlja bazom podataka Cerna. Mi smo jedna od deset tehnoloških kompanija koje imaju ugovor sa Cernom. Ryanair u potpunosti radi na našoj platformi. Napravili smo revoluciju u vazduhoplovstvu, u transportnim sistemima za prtljag, sada smo ušli u drugu avio-kompaniju. Citrix, Hewlett-Packard, roboti u amazonskim skladištima, iza svega ovoga je naš softver.

Ovo je naš teren, ne ciljamo jeftine poslove.

• Nakon izlaska iz krize, zemlje su voljnije da ulažu u IT rešenja, bar u Sloveniji. Da li u tome vidite posao?

Slovenija ulaže mnogo više od bilo koje druge zemlje u regionu u IT, to je činjenica. Kad je reč o softveru, insistiram da ne morate da uvezete softver, ako to možete uraditi sami, a zatim da ga izvezete. Tako Amerika radi.

U praksi, sve što se novo uradi, država odmah kupuje. Niko ne čeka da vidi da li određeni proizvod funkcioniše. Naš problem u ovom regionu je taj što čekamo previše.

Foto: Aleksandra Kostić

• Da li se to odnosi na sve oblasti?

Tako je, čekamo previše. Tehnološka revolucija još nije završena, mi smo samo pet procenata IT revolucije. 99,9 procenata domaće javnosti čak ni ne zna šta radimo. Naša rešenja su suviše složena i velika da ih neko shvati.

Svako koga bi u Beogradu pitali šta Comtrade radi, reći će vam da mi prodajemo računare, tablete, Teslu i nešto radimo s softverom. Za nas je softver 90% ugovora. Ljudi to ne znaju, a mi čak imamo i najveći tim za veštačku inteligenciju u regionu i šire.

• Naš deo Evrope veoma zavisi od poljoprivrede, kada će poljoprivrednici shvatiti čemu služi veštačka inteligencija?

Trend na razvijenom Zapadu je što vam bogati i pametni ljudi beže iz gradova. Plodna zemlja je naše veliko bogatstvo i u budućnosti će je biti sve manje. Nažalost, Balkan više nije region seljaka, ja sam seljačko dete i zaboravljamo da seljaci rade, da su pošteni i racionalni ljudi.

• Koliko ste rustični, vi ste radničko dete?

Rođen sam u Beogradu u radničkoj porodici, ali sam sa svojim roditeljima proveo veliki deo detinjstva i mladosti na selu. Srećan sam što su moderna vremena takođe pomogla u smanjivanju jaza između života u gradu i na selu kroz tehnologiju. Jedan od segmenata našeg rada je razvoj rešenja za inteligentnu, ekološku i efikasniju poljoprivrednu proizvodnju.

Foto: Aleksandra Kostić

• Znanje će biti ključno u svim oblastima. Vi takođe imate i svoju školu?

Da, imam svoju srednju školu i fakultet. Moja škola je najveća škola za informatiku u Srbiji, svake godine se upisuje oko 200 đaka i više od tri hiljade studenata. Škola se plaća, školarina je oko 4.500 evra.

• Sami školujete kadar?

Neprestano nam manjkaju inženjeri, sada ih imamo oko 2.800 i nedostaje nam oko 200 u zavisnosti od trenutnih potreba. U Srbiji nedostaje 30.000 inženjera, ne moramo ih uvoziti iz susednih zemalja.

• Kako to radite?

Između ostalog, postoje i kursevi za obučavanje inženjera. Ljudi sa visokim obrazovanjem koji ne mogu da nađu posao u svojoj profesiji mogu naučiti rad u Java-i i Android-u na našim veoma intenzivnim kursevima u roku od četiri meseca. U ovom trenutku, svi naši inženjeri su potpuno okupirani, nema praznog hoda.

• Gde je Slovenija u Vašim planovima?

Slovenija, Slovenci i njihovo znanje je izuzetno važno za nas. Nedavno smo otvorili novi centar u Mariboru, a u Ljubljani imamo jedan od najvećih "cloud" centara. Bilo je zabavno kada smo počeli, pola Ljubljane je ostalo bez struje na kratko.

• Gde najviše ostvarujete prihod?

U SAD i Aziji. Mi to shvatamo kao izrazito dobar uspeh, jer kada prodate softver Aziji, to znači da znate nešto.

Foto: Promo

• Vaša platforma za gejming industriju je bila ispred svog vremena. Gde ste sada sa tim?

To je jedna od vodećih platformi na svetu, koristi se u Aziji, Irskoj, Australiji, Austriji, Kanadi.

• Da li ste čuli za slovenački Interblock?

Naravno, to je jedna od ozbiljnijih kompanija za igrice, ali nisam znao da je slovenačka.

• Koji su vaši prihodi, profiti, koju vrstu investicija planirate?

Ove godine će biti više od pola milijarde dolara, tu je i hardver. Dobit će biti oko 20 miliona. Kada prodajete računare, profit je vrlo mali, programiranje je ono što stvara ozbiljan profit. Investicije su prvenstveno usmerene na akvizicije, imamo tri ili četiri kompanije u planu, pa ćemo odlučiti.

• Pretpostavljam da u bankama ne razumeju šta radite?

U pravu ste, srećom, zadovoljni su našim rezultatima. Teško je da ljudima u banci objasnite da s proizvodom koji je danas mali, možete sutra stvarati ozbiljan novac. Ovo nerazumevanje predstavlja veliki problem u našem poslu. Mi ćemo finansirati naše poslovanje u Americi sa lokalnim bankama, jer lokalni ljudi nemaju razumevanje tehnologije.

Foto: Aleksandra Kostić

• U Americi vlada Tramp sa protekcionističkim obećanjima. Kako zamišljate prodor u takvo okruženje?

Verujte mi nemam apsolutno nikakav kontakt s politikom. Takođe, ne zanima me politika, ako želimo da osvojimo svet, moramo imati širinu. Nažalost, istorija čovečanstva nije nas ništa naučila. Zapravo, učimo veoma sporo, ali brzo zaboravljamo. Okolina je ono što jeste i naša odluka je da ćemo raditi ili ne u takvom okruženju.

• Sada dolazimo na pitanje da li vam država pomaže ili odmaže?

Odlučio sam da je moja odgovoronost kao osoba da u ovom okruženju živim što bolje. Ja sam se sam odlučio za privatan posao, odlučio sam da poslujem ovde gde radim. Imam poslovno okruženje, ne mogu da tražim izgovore, moram da zavrnem rukave i da radim, to je moja odgovornost. Političari treba da učine sve od sebe, a ja ću učiniti sve od sebe.

• Učili ste u Americi, tamo sada imate puno posla. Kako se osećate kada odete tamo i kako se vraćate?

Dugo sam živeo u inostranstvu i nije loše, ali mislim da ne postoji bolji prostor za život i rad od Beograda. Ovo je moje lično mišljenje, ali primećujem da i mnogi drugi ljudi to dele sa mnom. Ja sam rođen u Srbiji, volim svoju zemlju, svoje mesto, uživam ovde i ovde je lepo. Stvarno živimo u vrlo problematičnom području, a život ovde nam daje jedinstveno iskustvo koje mi je veoma bitno u poslu.

• Kako?

Foto: Pixabay.com

Proveo sam puno vremena u Njujorku, Majamiju, drugim američkim gradovima, i živeo sam u Nemačkoj osam godina. Imao sam sve živo, fenomenalan standard, osetio sam da imam sve i da u isto vreme nisam imao ništa. Kada sam se vraćao iz Srbije nazad, bilo mi je muka.

• Šta vam je ovaj prostor pružio, što vam koristi u poslu, možda inventivnost?

Dolazim iz radničke porodice, oca železničara, majke domaćice. Odrastao sam na ulici u Voždovcu, inventivnost je bila ključ za opstanak. Mi nismo patili zbog nedostataka i nije bilo većih društvenih razlika. Pa ipak, morali ste biti genijalni na ulici. Bili smo veoma zauzeti sportom. Ja sam išao na atletiku, bio sam uspešan u skoku s motkom i sport mi je puno pružio, disciplinu, istrajnost.

• Vi ste i predsednik Srpske atletske asocijacije.

I meni je veliko zadovoljstvo, ali i to je dobro. Izgradili smo 15 stadiona, imamo dve atletske dvorane, dve se još grade, postali smo zemlja sa najrazvijenijom atletskom infrastrukturom u regionu. Uspeli smo da vratimo atletiku nazad na mesto koje joj pripada.

To radim dobrovoljno deset godina, jer verujem da svojim uticajem mogu doprineti dovoljno, kao i da mogu omogućiti mladima da rade sve što mi nismo imali. Niko ne može reći da nema uslova, uslovi su tu, sada oni jednostavno moraju da rade.

U sportu nemam nikakvog privatnog interesa, svakodnevno mi uzima sat i po ili dva. Ne očekujem ništa za uzvrat. Za mene je to vraćanje duga atletici, koja mi je puno toga dala.

(Telegraf.rs)