Avion od 2 milijarde dolara prvi put viđen pre 20 godina na Kosovu: I dalje je san svetskih pilota

Nastao u eri hladnog rata, bombarder „B2 Spirit“ osmišljen je sa prevashodnim ciljem da, uz mogućnost da ponese kako konvencionalno tako i nuklearno oružje, probije sovjetsku vazdušnu odbranu. Ipak, nedugo nakon probnog leta tokom 1989. godine, dogodio se pad Berlinskog zida, a potom i okončanje hladnog rata, te B2 nikada nije dobio priliku da pokuša da zađe u ruski vazdušni prostor.

Prva letelica isporučena je tokom 1993. godine vojnoj bazi Vajtman (Whitenan Air Force Base) u Misuriju, gde je i danas u upotrebi, dok se prva upotreba ovog bombardera dogodila tokom rata na Kosovu, 1999. godine.

Kao jedna od najsofisticiranijih letelica, B2 je u mogućnosti da dosegne bilo koju metu, dopuni gorivo u vazduhu i da se potom vrati u bazu. Uz to, nijedan B2 nikad nije izgubljen tokom borbe sa nekom protivničkom letelicom, hvale se Amerikanci.

- Zaista je jedinstven, nikada nijedan avion pre njega nije ovako revolucionarno dizajniran - hvali se Rebeka Grent (Rebecca Grant), stručnjak za vazduhoplovstvo,u izjavi za CNN.

Prvi dizajn

Međutim, konceptualno rešenje aviona bez klasičnog trupa, krila ili bilo kojih drugih izbočina, odavno je poznato u svetu avijacije i seže u doba pre Prvog svetkog rata kada su se u Nemačkoj i Sovjetskom savezu rađale slične ideje.

Pionirski projekti ovog tipa na tlu Amerike vezani su za vazduhoplovnog dizajnera i industrijalca Džeka Nortropa (Jack Northrop) čije su letelice, preteče „letećeg krila“, sa propelerskim motorima, prvi put poletele tokom 1940. godine.

Nortropov rad kulminirao je izradom modela YB-49 tokom 1947. godine, prvom letelicom na mlazni pogon koja je sledila dizajn „letećeg krila.“ Iako je bio daleko ispred svog vremena, projekat je zbog tehničkih poteškoća ubrzo napušten.  Ipak, nekoliko decenija kasnije, rad na YB-49 poslužio je kao polazna osnova Nortropu da započne novi projekat koji će dovesti do stvaranja B2 modela. Među sličnostima između ovih letelica iz različitih epoha avijacije, naročito se ističe način na koji izvode napad kao i identične dimenzije raspona krila.

Tehnologija „nevidljivosti“

Model B2, jedan je od tri strateška bombardera koji su u upotrebi u Američkom vojnom vazduhoplovstvu, zajedno sa modelom „Rockwell B-1 Lancer“ kao i čuvenom letelicom iz pedesetih godina prošlog veka, „Boeing B-52 Stratofortress“, koja se od tog doba redovno osavremenjuje.

I dok je B-52 bio zasnovan na ideji o bombarderu koji leti toliko visoko da izmiče domašaju protivvazdušmih projektila, model B-1 pokušao je da primeni potpuno suprotnu taktiku niskog i brzog leta kako bi time otežao mogućnost radaru da ga ispravno locira. Kako, sa jedne strane, nijedna od ovih strategija nije davala željene rezultate a kako je, sa druge strane, rast hladnoratovskih tenzija stvarao potrebu za pouzdanim sredstvom nuklearnog odvraćanja, definisan je cilj stvaranja bombardera sposobnog da nosi atomsko oružje  i da istovremeno bude nevidljiv za protivničke vazdušne odbrane.

Ono što je delovalo kao san, postalo je realnost tokom 70-ih godina prošlog veka, otkrićem tehnologije „nevidljivosti“ koja letelicu čini neprimetnom pred protivničkim radarima.

- Misija B2, u vremenu kada je nastao, bila je prevashodno da umakne ruskoj vazdušnoj odbrani i to, kako projektilima zemlja-vazduh, tako i njihovim najboljim borbenim avionima, a to je njegova misija i danas: da može da pobegne najboljoj protivvazdušnoj odbrani gde god je to potrebno - kaže Grent.

Kako bi se postigao taj efekat, izrada ovog aviona uključila je različite tehnološke trikove uz pomoć kojih letelica može da se sakrije u prostoru.

- Za početak, tu je njegov oblik, kojim se izbegava detekcija od strane radara -  nastavlja Grent.

Radar, izum iz perioda Drugog svetskog rata, funkcioniše po principu slanja energetskog impulsa u vazduh i čekanja da se isti odbije o objekat poput aviona, a potom i vrati odakle je poslat.

Intenzitet i ugao pod kojim se talas vraća, otkriva lokaciju i dimenzije mete. Za razliku od drugih letelica, dizajn B2 je takav da ne uključuje veće vertikalne oblike poput avionskog repa, koje bi radarski talasi mogli da uhvate. Zapravo, njegova glatka spoljašnost konstruisana je tako da može da rasprši ove talase u potpunosti, tako da se nijedan ne vrati u radarski sistem, čineći avion jednako upadljivim za radar kao da se radio nekoj ptici. Ironično, ovi principi prvi put su izneti u knjizi ruskog fizičara Pjotra Ufimceva (Pyotr Ufimtsev) iz 1962. godine, koju su sovjetske vlasti smatrale nevažnom za nacionalnu bezbednost.

- Ova letelica izrađena je od materijala i premaza koji su sposobni da apsorbuju radarske zrake, a takođe nije moguće uočiti ni njegov motor koji su konstruktori smestili u zadnji deo bombardera kako ne bi emitovao veću količinu toplote koja predstavlja signal za radar. Uz to, ova letelica je toliko tiha da je čujete tek kada je uveliko preletela prostor iznad vas -  dodaje Grent.

Ovi dodaci, poznatiji kao tehnologija „nevidljivosti“ nisu sve vreme u funkciji, već se aktiviraju u trenucima kada avion treba da postane „nevidljiv“. Da bi se ova opcija aktivirala, potrebno je da pilot pritisne dugme pod oznakom „PEN“ (penetrate enemy defences) iza kojeg se krije komanda za prolazak kroz protivničku vazdušnu odbranu.

Dva dana u vazduhu

Misije B-2 trajale su najduže 44 neprekidna sata - poput one koja je 2001. letela iz Misurija u Avganistan tokom operacije „Trajna sloboda“ - zbog čega iza kokpita postoji prostor gde jedan od dva pilota može da se odmori, zajedno sa odeljcima za čuvanje i grejanje hrane, a tu je i toalet.

Iako u borbi nije izgubljen nijedan B-2, on čak nema ni oružje za odbranu. Jedan avion je uništen tokom nesreće koja se dogodila 2008, kada se vrlo brzo srušio nakon poletanja sa Andersen vazdušne baze u Gvamu, s tim da se pilot katapultirao na vreme i nije bilo ljudskih žrtava. Drugi B-2 je delimino oštećen nakon požara u 2010. godini i pretrpeo je velike popravke pre nego što je vraćen u upotrebu.

Svaki B-2 avion je nazvan po nekoj od američkih država, poput naziva „Duh Misurija“ i spadaju u grupu aviona koji su najskuplji za održavanje, a potrebno je na desetine sati servisiranja za svaki sat leta. Delikatna površina aviona, koja pruža dodatnu nevidljivost, mora da se čuva na hladnoj temperaturi, što zahteva klimatizovane hangare i dodatno povećava visoke operativne troškove.

Na 21 primerak B-2 modela, koliko je do sada napravljeno, treba da rasporede svi troškovi programa istraživanja i razvoja, koji bi bili mnogo manji da je broj letilica veći.

- Ovako njihova cena prelazi 2 milijarde dolara po komadu, što bi bilo mnogo manje da je napravljeno svih 132 planiranih aviona, kaže Grent.

Sledeća generacija

Zbog male flote i stogo poverljive tehnologije, B-2 je avion na kom svi žele da lete, ali samo nekoliko stotina pilota je imalo tu priliku.

- Imaju vrlo strog postupak odabira, a najviše pridaju važnost ličnim osobinama i kompatibilnosti. Morate da budete vrsta osobe koja će moći da leti u 40 satnoj misiji i dvočlanoj posadi - objašnjava Grent.

Kako Grent navodi, avion ima jedinstvene karakteristike. Kada letite, nalazite se na rubu prednje ivice, pa je perspektiva u odnosu na druge avione drugačija i zaista su potrebne prave veštine za točenje goriva i sletanje.

Tokom godina, avionu su nadograđivani sistemi za letenje, komunikaciju i oružja. Ovaj avio je još uvek deo Američkog trojnog sistema nuklearnog odvraćanja, zajedno sa interkontinentalnim balističkim raketama i podmoricama.

Ipak, dani modela B-2 su možda odbrojani jer dolazi naslednik. Nazvan „B-21 Raider“ drži se u tajnosti, a njegovo debitovanje očekuje se nakon 2025. godine. Novi avion će preuzeti ulogu od svog prethodnika, ali će biti dizajniran tako da se u potpunosti implementira tehnološki napredak koji se dogodio od kada je B-2 zamišljen, pre više od 40 godina.

(T.T.)