Izdavač GTA 6 smatra da bi igre trebalo naplaćivati po satu

Štraus Zelnik, izvršni direktor kompanije Take-Two koja je izdavač popularne Grand Theft Auto franšize, izazvao je kontroverze u svetu gejminga svojom nedavnom izjavom. U vreme kada se iščekuje trejler za GTA 6, Zelnik je investitorima predstavio svoju viziju o formiranju cena video igara. Po njegovom mišljenju, koje deli i nekoliko drugih direktora, video igre bi trebalo naplaćivati po satu, jer su trenutno podcenjene, ako se uzmu u obzir njihovi troškovi i dužina igranja.

Zelnik, čija je godišnja zarada za fiskalnu 2023. godinu iznosila impresivnih 42,1 milion dolara, objasnio je svoju filozofiju o cenama igara: "Cena bilo kog zabavnog sadržaja trebalo bi da bude zasnovana na očekivanoj vrednosti zabave. To znači vrednost po satu pomnoženu sa očekivanim brojem sati, plus dodatna vrednost koju kupac dobija posedovanjem igre, umesto iznajmljivanja ili pretplate."

Preporučujemo

Ovaj pristup ne uzima u obzir činjenicu da dužina igre nekada može biti nedostatak. Na primer, igrači mogu više ceniti 12 sati provedenih u Alan Wake 2 nego 150 sati u Assassin’s Creed Valhalla, čak i ako su obe igre iste cene.

Zelnik dalje tvrdi: "Po tom standardu, naše cene su i dalje veoma niske, s obzirom na broj sati angažovanja koje nudimo, kao i na visoku vrednost tog angažovanja. Smatram da industrija u celini nudi izuzetnu priliku kada je u pitanju odnos cene i vrednosti za potrošače."

Zelnik priznaje da bi ovakav model teoretski mogao da bude primenjen, ali zbog prirode tržišta to nije izvodljivo. Nedavno povećanje cena na 70 dolara predstavlja vrhunac onoga što se može očekivati.

Ono što Zelnik nije spomenuo jeste da je ovaj limit od 70 dolara, prethodno 60, razlog zašto mnoge igre uvode različite oblike monetizacije nakon izlaska na tržište. Primer za to je Grand Theft Auto, gde je GTA Online u protekloj deceniji za Take-Two "štampao" milijarde dolara kroz mikrotransakcije. Očekuje se da će GTA 6 imati sličan, ako ne i identičan, model.

Iako se može diskutovati o primenljivosti ideje o ceni po satu igre, u drugim industrijama, poput filmova ili streaming servisa, dužina sadržaja ne utiče direktno na cenu. Na primer, kraći filmovi ne koštaju više od dužih. Netflix, sa bibliotekom koja je 20 puta veća od konkurencije, košta najviše dvostruko više. Ovaj model jednostavno nije primenjiv na bilo koju industriju, a pogotovo ne na video igre, barem ne kada je reč o fizičkim kopijama.

Zelnik definitivno izostavlja brojne igre, uključujući i njegove, koje konstantno izvlače novac od potrošača kroz mikrotransakcije.

(Telegraf.rs)