Igrice za zdravlje ili konačno dokaz da kompjuterske igrice nisu baš toliko štetne?

Konačno je neko proučavao stereotip da li su igrice štetne i da li imaju ikakav povoljan efekat na razvoj i zdravlje ljudi koji ih upražnjavaju. Najnovija istraživanja dovela su u pitanje ovaj stav. Ono što me je posebno zainteresovalo su novi časopisi, od kojih se jedan zove „Games for Health“.

Autori teksta o dejstvu igrica na kariovaskularni sistem i dalje ne zaobilaze činjenicu da igrice popularizuju pre svega sedenterni način života, ali navode i potencijalne prednosti za mozak. Oni ukazuju na to da "aktivne video igre" mogu pomoći ljudima da redovnije vežbaju, pa čak mogu biti jednako efikasni kao trčanje, jer ljudsko telo ne pravi razliku kako dolazi do potrošnje kalorija.

Igranje sa aktivnim igricama može da bude jednako korisno kao i vreme provedeno u teretani. Istraživači navode da aktivne video igre imaju slične zdravstvene koristi kao i tradicionalni oblici vežbanja, poput treninga na traci za trčanje.

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije Foto: Privatna arhiva

Ključna reč je „aktivna video igra“ jer te igre prate pokrete igrača preko kamere, koje se koriste za kontrolu igre i bodovanje, itd. Preciznije, ovo istraživanje je sprovedeno korišćenjem igre „Kinect Adventures“ sa sistemom „Kinect system“ na „Xbox-u“. Istraživački tim je napravio randomizirano ispitivanje koje je upoređivalo fiziološke efekte trčanja na traci sa igranjem nekoliko rundi uz aktivnu video igru. Svi učesnici uključeni u ovu studiju bili su dijabetičari tipa 1.

Pacijenti sa dijabetesom su izabrani jer je vežbanje posebno važno za takve osobe kako bi se upravljalo njihovim zdravstvenim stanjem. Broj srčanih otkucaja, krvni pritisak, efikasnost potrošnje kiseonika i endotelna funkcija (ćelije u unutrašnjosti krvnih sudova) su mereni pre i nakon igranja aktivnih video igri ili trčanja na tredmilu umerenim intenzitetom.

Tačnije podaci su prikupljani u tri navrata: neposredno nakon aktivnosti, 30 minuta nakon toga i 24 sata nakon vežbanja, tokom tri nedelje. Na kraju su rezultati bili vrlo slični u pogledu koristi za zdravlje između dve vrste vežbanja (aktivne video igre naspram trčanja na tredmilu). Nivo glukoze u krvi među ispitanicima opao je na normalan nivo nakon obe vrste aktivnosti.

Foto: Unsplash

Suštinski najveća prijavljena razlika između ova dva tipa vežbanja nema veze sa fizičkim prednostima jednog ili drugog vida vežbanja. Ispitanici koji su igrali igricu su uživali dok su se igrali, što nije bilo slučaj kod onih kojih su trčali na tredmilu. Očigledno da su elementi video igre poput bodovanja podstakli učesnike da nastave da igraju i vežbaju duže nego oni koji su trčali na traci. To je važno jer iako svi dijabetičari znaju da im vežbanje pomaže, većini je teško da se dugoročno pridržavaju rutine. Opet je ključna reč vezana za igru, a to je „uživanje“. Niko od autora ne kaže da bi samo video igre trebale da čine vežbanje, nadaju se da će njihovi nalazi ohrabriti ljude da isprobaju nov, inovativan način da se oznoje. Ispostavilo se da igranje ne samo da pomaže u relaksaciji, već privlači ljude da se takmiče sa prijateljima, motiviše ih da se stalno vraćaju i da se takmiče i dalje.

Ako se tome doda učenje, unapređenje kognitivnih funkcija, objavljenih u radu onda rezultati sugerišu da bi igranje video igara moglo poboljšati proces učenja. Za razliku od trkača, video igrači su pokazali da se bolje snalaze u nepoznatim situacijama i inteligentnije su rešavali probleme.

Foto: Unsplash

Ipak na kraju najveći problem je u razumevanju, jer većina ljudi i danas doživljava igrice kao štetne za zdravlje, što možda nije tačno. Jednostavno igrice su nova realnost i umesto neprihvatanja roditelji bi morali da upotrebe više vremena da ih prouče i prezentuju svojoj deci, a ne da se deklarativno bez razmišljanja izjašnjavaju protiv njih.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)