Kako smo 1. januara 2000. u 00.00 časova bili na ivici globalne kataklizme, pa se ništa nije desilo

Foto: PIxabay.com

Kada se tokom druge polovine 1999. godine svetom raširila priča o „milenijumskoj bubi“ na koju su kompjuterski stručnjaci godinama unazad upozoravali, kada je stigla i do nas, sigurno je nemali broj ljudi — još uvek pod uticajem bombardovanja i bez ikakvog kontakta sa računarima, gledajući „Dnevnik“ državne televizije pod čijim je snažnim uticajem bio — likujući uskliknuo: „E ako, ima Boga!“, kao da se to nas nimalo ne tiče, kao da smo mi ostrvo izvan sveta.

„Milenijumska buba“ je bila problem za koji se pretpostavljalo da će se javiti zbog načina na koji su decenijama ranije računari bili programirani. Naime, pošto je memorija nekada bila vrlo ograničena, operativni sistemi su pravljeni tako da čuvaju samo poslednje dve cifre a da za prve dve automatski pretpostavljaju broj „19“. Međutim, 31. decembra 1999. godine nakon 23.59.59 časova satovi će se automatski prebace na 00.00 časova 1. januara — 2000. godine. Da li će kompjuteri znati da posle „1999“ ide „2000“ ili će se resetovati na „1900“? Ili će se desiti nešto drugo?

Veliki broj eksperata smatrao je da će se uređaji toliko zbuniti da će se načisto isključiti, što će doneti ogroman broj problema svetu koji je već tada dosta zavisio od kompjuterskih sistema: banke, elektrodistribucija, aerodromi, čak i semafori, bili su kompjuterizovani, da ne pričamo o tome što se verovalo da će čak i mikrotalasne pećnice i televizori poludeti. Stoga nije bilo malo kataklizmičara koji su predviđali kraj civilizacije kakvom je znamo, pa su ljudi u razvijenijim delovima sveta već bili počeli da skupljaju keš i zalihe hrane.

Foto: Pixabay.com

Ali nekoliko godina pre nego što je velika panika uopšte i počela, naučnici su zasukali rukave i počeli da rade na rešavanju problema, i mnoge važne institucije su počele da preduzimaju neophodne mere. Tako je Britanski institut za standarde razvio novi kompjuterski standard kojeg su svi morali da se drže, a koji je pravilno uvideo da se „buba“ oslanja na dva ključna problema: postojeće dvocifreno predstavljanje datuma (problematično za datumsko procesuiranje), i pogrešno razumevanje kalkulacija za prestupne godine gregorijanskog kalendara (zbog čega je računarima 2000. trebala da bude prosta godina).

Prvi problem je rešen novim programiranjem datuma koji sada moraju da se unose kao četvorocifrene vrednosti, dok je drugi rešen ispravkom algoritma za računanje prestupnih godina: na „godina deljiva sa 100 nije prestupna godina“ dodato je „osim godine deljive sa 400“, čime je kompjuterska 2000. postala prestupna.

Šta se na kraju desilo 1. januara 2000. godine? Na žalost onih koji su se nadali civilizacijskom smaku — ništa. Kada je sat otkucao ponoć tog prvog dana poslednje godine dvadesetog veka, ništa se nije dogodilo, barem ništa specijalno. Bilo je nekih manjih problema tu i tamo, ali to su bili samo ujedi komaraca, a ne buba. Jednostavno, merama predostrožnosti katastrofa je izbegnuta, i samo se nekoliko manjih problema javilo. Daleko od onoga što je moglo da se desi.

(Telegraf.rs)