Veselin Jevrosimović: Koliko možemo da verujemo mašinama

Budući da se ne stišava globalna euforija oko novih sistema veštačke inteligencije i najava konkurencije da će na tržište u dogledno vreme izbaciti još naprednija rešenja, primoran sam da ovu temu osvetlim iz jednog drugačijeg ugla.

Naime, koliko god primeri o kojima možemo da čitamo (ili smo ih sami testirali) delovali impozantno, činjenica je da odgovore moramo da prihvatimo sa ozbiljnom zadrškom.

Preporučujemo

Foto: Milena Đorđević

Kao što sam više puta pisao na ovim stranama, bitno je da razumemo kako stvari funkcionišu u svetu tehnologije, makar na najgrubljem laičkom nivou.

Veštačka inteligencija koristi takozvano mašinsko učenje kojim se uspostavljaju i treniraju softverski sistemi. Najpre, potrebno je sakupiti, obraditi i pročistiti ogromne količine podataka relevantnih za oblast koju sistem treba da pokrije.

Zatim se biraju faktori bitni za pronalaženje rešenja ili predviđanje, kao i algoritmi za dolaženje do odgovora. Model se zatim „trenira“ na sakupljenim podacima, uključujući i prepoznavanje šablona.

Tako trenirani model se potom testira na izabranom podskupu podataka kako bi se utvrdila njegova preciznost.

Kod testiranja, ljudi znaju tačan odgovor i očekuju da ga i mašina pogodi. Važno je da znamo da je preciznost uvek procentualna vrednost i da nikada nije stopostotna.

Takođe, uspeh „učenja“ bitno zavisi od kvaliteta ulaznih podataka. Nedavno sam pitao ČetGPT da mi prepriča dramu „Sumnjivo lice“.

Prvi odgovor bio je iscrpan, sveobuhvatan i apsolutno netačan. Kada sam napisao da to nije radnja drame, softver se ispravio i ponovo dao potpuno pogrešan odgovor. Posle šest potpitanja kojima sam pokušao da pomognem i navedem mašinu na tačan odgovor, morao sam da odustanem.

Pri tome ni u jednom slučaju odgovor nije bio „ne znam“, već je delovao veoma ubedljivo i bez zadrške.

Jasno je da svedočimo pionirskim koracima u ovoj oblasti. Zbog toga ne sumnjam da će u budućnosti modeli veštačke inteligencije biti značajno unapređeni, te da će odgovori i rešenja biti neuporedivo precizniji i tačniji.

Ipak, moramo da razumemo da svako znanje podrazumeva i „rupe“, pa samim tim i mogućnost greške. Zbog toga je sigurno da će ljudsko znanje, iskustvo i veštine još dugo ostati relevantni.

Uostalom, zamislite kako bi prošao đak koji bi sastav o Nušićevom „Sumnjivom licu“ bazirao na odgovoru veštačke inteligencije.

(Telegraf.rs/Veselin Jevrosimović)