Veselin Jevrosimović: Prilagodljivi ekrani

Živimo u trodimenzionalnom svetu. Naša čula prilagođena su za funkcionisanje u prostoru, za procenu udaljenosti, za prepoznavanje oblika na dodir i razumevanje ponašanja predmeta kada smo u interakciji sa njima.

Sa druge strane, imamo digitalni svet u koji gledamo kroz dvodimenzionalno staklo ekrana na telefonima i računarima. Sa izazovom približavanja virtuelnog prostora korisnicima naviknutim na zakonitosti stvarnog sveta, programeri i dizajneri suočavaju se još od pojave prvih računara.

Preporučujemo

Međutim, tek sa masovnom upotrebom pametnih telefona ovaj problem postaje od presudne važnosti za uspeh rešenja koja se nude tržištu.

Ljudi uče na osnovu prethodnih iskustava i prepoznavanja šablona i pravila. Nove pojave i ponašanja najlakše će usvojiti ako postoji sličnost sa nečim što je već ustaljena praksa. Zbog toga su na prvim Eplovim modelima aplikacije koristile oblike i teksture iz stvarnog sveta. Čak i kada je ova „moda“ nestala, stručnjaci za korisničko iskustvo nastavili su da koriste okvire, senke i druge efekte koji korisniku treba da dočaraju prostor i elemente korisničkog okruženja smeste u odgovarajući kontekst.

I pored toga, ostaje ravna površina ekrana kao problem. Najbolji primer je virtuelna tastatura. Bez obzira što uređaj vibrira kada tapnemo ekran, to nije dovoljno da zameni osećaj pomeranja fizičkih tastera. Već više od decenije, kompanije poput Majkrosofta, Nokije, Diznija i drugih rade na posebnim ekranima koji bi dizajn aplikacija mogli da pretoče u stvarni reljef na ekranu.

Foto: Marko Jovanović

Radi se o posebnim tehnologijama koje omogućuju da materijal ekrana prepozna elemente slike i dinamički kreira fizička ispupčenja i udubljenja na površini. Zamislite virtuelnu tastaturu na telefonu koja se stvarno ugiba pod pritiskom. Koliko smo daleko od masovne primene još uvek je teško proceniti, ali nije isključeno da će u budućnosti ravni ekrani uređaja „oživeti“.

E sad, koliko god pametan ekran inženjeri da osmisle, korisnici će u aplikacijama i dalje imati osećaj susreta sa svetom koji im je na neki način stran. Otuda ubrzani razvoj inovacija vezanih za proširenu i virtuelnu realnost. Krajnji cilj je da digitalne informacije postanu deo naše realnosti.

Umesto jednog uređaja kao što je mobilni telefon, imaćemo „internet stvari“. Kroz interakciju sa bezmalo svim predmetima u našoj okolini, moći ćemo da razmenjujemo informacije iz digitalnog sveta. Više ovo ovome pisaću nekom drugom prilikom.

(Telegraf.rs)