Koliko je u Jugoslaviji moralo da se radi za nov auto: Dve i po godine za Yugo, 102 za "mečku"!

Ilustracija / Foto: Wikimedia/Starie

Ulicama i putevima nekadašnje Jugoslavije, tokom poslednje decenije njenog postojanja, kretalo se nekoliko miliona vozila sa znakom Crvene Zastave, najrazličitijih klasa i godišta, dok je ponuda modela drugih proizvođača na tržištu bila znatno oskudnija.

Preporučujemo

Kada je 1990. godine ponuda stranih automobila iz uvoza postala veća nego ranije, kragujevačka Crvena Zastava je pokrivala skoro 78 odsto tržišta. A za najjeftiniji model u ponudi - Yugo Koral 45, prosečan Jugosloven je, tokom druge polovine osamdesetih, morao da radi 30 meseci.

Međutim, osnovni "jugić" nije bio najjeftiniji automobil na tržištu. Pristupačniji od njega bio je Fiat 126, popularna "peglica", koja je mogla da se pazari za "samo" 19 prosečnih plata.

Samo jedan mesec više nego za Yuga, radnik sa prosečnom platom, morao je da se "strpi" da bi ispred svoje zgrade mogao da parkira čuvenu češku limuzinu - Škodu 120L.

A onaj ko želeo (i mogao da priušti) nešto "zapadnijeg" četvorotočkaša, za Renault 4, iz fabrike IMV u slovnačkom Novom Mestu, morao je da izdvoji ukupno 35 prosečnih "ličnih dohodaka".

Stojadin, "Rusi" i Golf dvojka

Najdostupniji i najomiljeniji kompaktni porodični automobil u Jugoslaviji bila je Zastava 101. Za "Stojadina" je prosačan Jugosloven morao da radi 3 godine i 2 meseca.

U segmentu porodičnih automobila, posle "keca" je sledila "ruska škola". Veliki prostrani hečbek Moskvič Aleko mogao se dobiti za 42, a nešto "sofisticiranija" Lada Samara za 54 plate.

Foto: Wikimedia/order_242

Srednja klasa "samoupravljača" je, ipak, želela nešto više od osnovne kragujevačko-čehoslovačko-sovjetske ponude, pa bi se tako opredeljivala za Yugo Floridu, za koju je u proseku trebalo raditi 75 meseci.

Za automobil koji i danas u svim delovima bivše Jugoslavije prati kult neprikosnovene "legende na četiri točka" Volkswagen Golf druge generacije, sa čuvenim 1,6 dizel motorom, koji se proizvodio u pogonima u Vogošći, kraj Sarajeva, bilo je potrebno raditi 96 meseci, odnosno punih osam godina.

Printscreen: YouTube/erclassicsholland

Za još nekoliko plata skuplji, ali i prestižniji, od omiljenog automobila Dragana Torbice iz "Državnog posla", bili su modeli sa "hot heč" šmekom - Fiat Tipo i Renault 19.

Za "dugove odozgo" i "guzonjine sinove"

Na samom vrhu ponude u salonima velikih jugoslovenskih firmi koje su se bavile spoljnom trgovinom, nalazili su se automobili koje nisu baš tako često mogli da se viđaju na putevima jugoslovenskih republika.

Među najpristupačnijim predstavnicima visoke klase bila je italijanska lepotica - Alfa Romeo 164 sa fantastičnim V6 motorom i cenom od 322 prosečne plate radnika "samoupravljača ".

Foto: Wikimedia/Mic

Ipak, ona je bila nekako više "šminkerski" auto, dok su prave direktorske limuzine bile skuplje i ekskluzivnije. Tako su cene luksuzne Opel Omege, kao i Renaulta 25 (koga je u to vreme koristio i predsednik Francuske), sa takođe čuvenim V6 agregatom, u prosečnim jugoslovenskim platama iznosile gotovo ceo jedan radni staž, odnosno 404 - odnosno nekih 33 godine rada. Međutim, već početkom devedesetih, 25-ica je značajno izgubila na ceni.

Nemački luksuz

Na samom vrhu našli su se, ko drugi, nego - Nemci. Dve luksuzne nemačke krstarice predstavljale su sam vrh automobilske ponude u Jugoslaviji osamdesetih godina prošlog veka.

Za jedan tadašnji BMW 750iL, produženu verziju najluksuznije bavarske direktorske limuzine sa V12 motorom, bilo je potrebno izdvojiti 912 prosečnih plata, što je jednako tačno 76 godina radnog staža.

Ipak, drugovi direktori i ostali "drugovi odozgo" više su voleli limuzine iz Štutgarta nego iz Minhena, pa su zato rado stotine i hiljade prosečnih "ličnih dohodaka" radničke klase izdvajali za "crni Mercedes sa registracijom malom" (kako je to jednom opisao Bora Čorba).

Foto: Wikimedia/Jeremy

Najskuplji luksuzni automobil koji se osamdesetih godina mogao kupiti na jugoslovenskom tržištu bio je Mercedes-Benz 560 SEL. Dugačka luksuzna limuzina, preteča savremene S klase, mogla je da kupi po ceni koja je tada iznosila 1.231 prosečnu mesečnu platu. To je značilo da je taj (statistički) prosečni jugoslovenski radnik za jednu takvu "mečku" hipotetički trebalo da radi 102 godine i još koji mesec preko.

A koliko je to tada iznosilo u prosečnim platama direktora socijalističkih privrednih giganata i ostalih "drugova odozgo"… To, najverovatnije, nikada nećemo saznati.

(Telegraf.rs)