Kako sam u Nemačkoj registrovao Alfu iz 2003.

Došao je red na registrovanje automobila. Isto ono tamo gde sam se prethodno raspitivao. Uz auto sam naravno dobio i odgovarajuće papire a oni su se sastojali iz dva lista A4: jedan zeleni kao saobraćajna, a drugi običan beli kao potvrda o izvršenom tehničkom, falilo mi je samo osiguranje. Izbor osiguranja je posebna priča.

Pročitajte i prvi deo priče: Kako izgleda voziti auto sa srpskim tablicama u Nemačkoj?

Najpovoljnije je, kao i sve u Nemačkoj, na internetu. No moje znanje jezika je opet presudilo da odem u najbližu poslovnicu i vežbam „saksiš“ sa ljudima oči u oči. Procedura je takva da se od osiguranja dobije još jedan A4 papir na kome je broj koji će zavesti prilikom registracije, a nakon registrovanja auta se u stvari izdaje polisa osiguranja. Na kraju je to u mom slučaju, jer me nije bilo u sistemu do tada, za stari dizel auto ispalo nekih 140% i rata od 70 evra na mesečnom nivou.

Da li je ovo moguće?

I tako ja sa četiri A4 papira: ugovor, saobraćajna, tehnički, osiguranje idem ponovo u neverici i strahu da registrujem auto. Sve vreme se preispitujem da li je ovo moguće? Da li je ovo istina da ja sa sam, sa samo 4 papira i dva dana nakon kupovine automobila idem da registrujem auto. Kroz glavu mi prolaze sve one procedure koje sam prošao prilikom uvoza i registracije moje prve Alfe, jer sam je lično kupio u Švajcarskoj novembra 2011, a vozila ju je Manuela Markoni pre mene i prešla samo 209.000km.

Gde je ono plaćanje carinika na graničnom prelazu kad nisu hteli da mi vrate papire dok ih ne častim 50 evra? Gde je plaćanje homologacije i tri nedelje ležarine na placu kod špeditera u Novom Sadu, kog sam takođe morao da častim sa 200 evra kako bi mi to prošlo? Gde je ono dvonedeljno grickanje noktiju dok smo jurili već uništenu originalnu saobraćajnu dozvolu iz švajcarske? I na kraju gde je ono smrzavanje i čekanje cele noći u redu ispred SUP-a u Kralja Petra u Novom Sadu?

Ništa od toga. Samo papirić sa brojem iz automata i dolazak na šalter posle 10 min čekanja. Najveća gimnastika je bila preći preko puta zgrade u kojoj je „Kfz-Zulassungsstelle“ i kupiti za 38 evra tablice sa slovima i brojevima koje sam sam izabrao. Po dobijanju tablica vratio sam se da dobijem nalepnicu kao potvrde registracije. Tablice inače izrađuje neka privatna firma, a one su kasnije vlasništvo vlasnika automobila. I to su svi troškovi na tom mestu. Jedino kasnije dođe na naplatu godišnji porez koji iznosi nekih 16 evra po stotini kubnih centimetara, a to je u mom slučaju 1.900 cc pa je matematika 19 x 16 = 304 evra.

Da li je tehnički bauk?

Dve godine je prošlo kao dlanom o dlan. Prvobitni plan je bio da se auto vozi te dve godine dok traje tehnički, a onda ili ide na otpad ili na poklon familiji u Srbiju. Za te dve godine stigla je i porodica u Nemačku. Stil života se ponovo izmenio, a sa njime i potrebe. Supruga je našla posao u obližnjem gradu, a dete treba odvesti u vrtić na putu do posla i pokupiti ga nakon radnog vremena. Sa tim parametrima i najbližim Fiat-ovim servisom na 15km sada nam je i jedan auto malo.

Foto: Polovni automobili/Đorđe Pejković

Sa nazovi novom Alfom smo za dve godine prešli 60.000km i na red je došao taj tehnički pregled u Nemačkoj. Najlakše je bilo odvesti je na otpad, ali obrni okreni sa novim stilom života opet nam treba dva automobila, a i srce nije dozvoljavalo tu opciju posle svih dogodovština, farbanja kod ujaka i ostalih kozmetičkih i tehničkih popravki i prepravki. Polako počinjem da se raspitujem o tom famoznom tehničkom pregledu. Generalno svašta ljudi pričaju i svakakvih informacija na internetu ima.

Poenta je da treba naći najrelevantnije informacije za svoj slučaj, jer kao što to obično biva sve je individualno. Šef pomenutog Fiat-ovog servisa u kom održavam auto mi je na kraju dao najkorisnije informacije i savete.

Ko radi tehnički?

Tehnički pregled obavljaju ADAC (ekvivlent našem AMSS-u) i DEKRA najveća u Nemačkoj i treća po veličini u svetu, firma za tehnički pregled vozila. Procedura je takva da se ljudi iz ovih firmi pojave u servisu i iskontrolišu nekoliko vozila tog dana. Sledećeg dana su u nekom drugom servisu i tako dalje. Servis plaća ovu uslugu izlaska na teren pomenutim firmama, a tehnički pregled ukupno košta oko 116 Evra.

Obučena lica za tehnički pregled iskontrolišu auto što bi se reklo ni po babu ni po stričevima, a servis je na dobrom glasu jer nudi još jednu uslugu svojim mušterijama. Na kraju sam dobio od šefa ovog Fiat-ovog servisa još jedan prijateljski savet koji je bio zlata vredan, jer je uštedeo dosta vremena i novca, a glasio je: “Ne diraj ništa na autu, jer ti je i onako za otpad, već ostavi sve nepravilnosti i kvarove!“

Razlog tome je to što će stručno lice koje vrši pregled to svakako videti i evidentirati. U prevodu sređivao ga ili ne, uvek će ti nešto naći na toj, za Nemačke standarde, starudiji.

Dalje vezano za tehnički. Nakon ovog prvog pregleda, koji nije vezan za konkretan dan već za kalendarski mesec, vlasnik auta ima tačno 30 dana da otkloni sve kvarove i ponovo dođe na pregled, a biće mu pregledano samo ono što je evidentirano kao zamerka u prvom izveštaju i ne plaća ponovo tehnički. Ukoliko je sve otklonjeno dobija se nalepnica za tablice koja se lepi pozadi i pokazuje mesec u kome je potrebno obaviti ponovni tehnički, za dve godine. Sve zvuči logično.

Odluka pada: Ako bude mnogo kvarova ide na otpad, a ako ne, dajemo mu infuziju još dve sezone. Dobijam termin za tehnički 19. decembra. Znači prolazim! Ne zbog svetog Nikole već zbog mog majstora, kome je inače to slava, a koji će mi srediti to očas posla čim odem na prinudni godišnji, koji pada za katolički Božić.

Foto: Polovni automobili/Đorđe Pejković

Dve A4 strane zamerki

I bi tehnički. Onaj ozloglašeni TUV pregled o kom smo se svi naslušali raznoraznih priča. Moja najveća bojazan bila je vezana za izduvne gasove i „Euro 3“ motor, pa sam zbog toga na vreme promenio EGR ventil (naravno da je stari bio blokiran) i filter za vazduh. Prethodni vlasnik mi je pokazao da je DPF filter već menjao kada je on radio pregled auta, a od tada je dosta vode proteklo.

E sad ide ono kako sam znao da je tada „smuvao“ tehnički. Tako što su, verovali ili ne, sve aktivirane lampice za kvarove na instrument tabli, a bilo ih je, bile zabojene crnim permanentnim markerom da ne bi svetlele, dok ostale sijalice na automobilu ili nisu imale kontakt ili nisu mogle da se fiksiraju u svoja ležišta. Sve se to, uz put za ove dve godine, dalo srediti uz više ili manje živaca kod mog omiljenog majstora iz Novog Sada, a koji je bio još jedan veliki faktor prilikom odluke o kupovini ove „Karabinjeri Alfe“

Dolazim po auto i imam šta i da vidim. Otkucane dve A4 strane kojekakvih primedbi i zamerki, a na kraju i par preporuka koje jedino razumem, a počinju sa „bilo bi dobro“. Ukupno 14 stavki koje treba ispraviti. Nekoliko velikih stvari je tu sa moje strane, a po savetu iz servisa, svesno bilo ostavljeno, ali čekaj, stani gde nađoste sve ovo!? Tražim da mi pomognu i prevedu, pošto sam morao da sednem, kad videh koliko teksta ima. Da mi prevedu stavku po stavku, ali „prevedu prstom“ dok je auto na dizalici!

Sve može, jer u Nemačkoj ima izreka "Der Kunde ist König" u prevodu: kupac je kralj, a nije da sam se baš tako osećao. Dok je auto dospeo na dizalicu u meni se probudila znatiželja. Znatiželja o kakvim kvarovima je reč, jer kao vlasnik ovog auta znam da mogu da razlikujem klaparanje gumica na balans štangli od klaparanja spona, a ništa ni od takvih ili bilo kakvih drugih zvukova nisam imao.

Ne valja ovo na osovini napred sa leve strane, ne valja ono na osovini nazad sa desne strane, malo se vidi rđa na podu ovde itd. Naprsla i klimava maglenka, potrošeni diskovi i zimske gume su bili opravdani mamac za opis naširoko i nadugačko. I sve tako redom do stavke broj 13 koja je glasila „porozne su gumice koje drže auspuh“.

Foto: Polovni automobili/Đorđe Pejković

Kad dođoh k’sebi shvatih da taj tehnički nije nikakava babaroga jer u stvari za normalne pojmove i bezbednost u saobraćaju nema velikih kvarova. U prevodu sve vidljive gume i gumice sa donje strane su bile zamerka, uz neizbežnu zaštitu životne sredine, ali opet ništa veliko već neznatno kapanje ulja, kog nije bilo prilikom prethodne zamene filtera u septembru. To je sve imalo smisla pošto je auto i kod mene i kod prethodnog vlasnika stajao napolju. Kada se to sve sabere, ovo mi je ličilo na pokušaj isključivanja starijeg automobila iz saobraćaja, jer u kombinaciji sa radnim satom majstora u Nemačkoj, ovo košta više nego li čitav auto.

Da li je Alfa prošla tehnički?

Sve je ovo moj majstor za jedno pre podne u 2019. sredio i izmenjao. Gastarbajterski odmor je u Srbiji prošao brzo sa dodatnih 2.000km, gde su prolupale gumice na balans štangli i to napred. Sad više nije ni važno, jer to nije evidentirao momak iz DEKRA-e, jer nije ni mogao da vidi pošto treba rasturiti pola auta da bi se došlo do njih. Hrvatski carinik me na granici nije pustio nazad u EU jer mi je istekao TUV. Čovek poznaje pravila, a pravila kažu da sam imao 30 dana da vozim auto i sredim zamerke sa tehničkog, ali u Nemačkoj ne van nje! A ono ulje, inače Selenia WR 5-40, ono kaplje i dalje, ali su mi moji sada već prijatelji, u Fiat-ovom servisu oprali neposredno pre nego što se pojavio ponovo momak iz DEKRA-e da mi overi TUV i zalepi novu nalepnicu. Pozdrav do sledećeg tehničkog u januaru 2022 i neke nove Alfe.

(Telegraf.rs/Polovni automobili)