Ovo je medicina budućnosti dostupna svakom: Gvožđe zapakovano u lopticu koja se zove lipozom

Lipozomalni lekovi nude nekoliko prednosti u odnosu na tradicionalne načine za davanje lekova, uključujući poboljšanu bioraspoloživost, smanjenu toksičnost i ciljanu isporuku u specifična tkiva

Potpuno sam zatečen novim proizvodom lipozomalnih lekova. Iako se radi o elementarnom gvožđu, iskorišćena tehnologija i način uzimanja spadaju u nešto što nam je prezentirano da će se dešavati u dalekoj budućnosti, kao iskorak u lečenju najozbiljnijih bolesti.

Lipozomalni lekovi su vrsta proizvoda u kome je lek inkapsuliran u malu, sferičnu lopticu sačinjenu od molekula fosfolipida, koja se zove lipozom. Dizajnirani su da poboljšaju efikasnost i bezbednost leka koji dostavljaju određenom tkivu ili organu u telu, a imaju što manje negativnih efekata.

Preporučujemo

Pošto je to već ozbiljnija fiziologija, dovoljno je da shvatimo da je glavna ideja bila da se lipozomalni lekovi iskoriste za lečenje najtežih bolesti, uključujući rak, zarazne bolesti i autoimune poremećaje. Dobar primer je doksorubicin, citostatik koji se koristi za lečenje raka jajnika i dojke i koji se putem lipozomalnog leka isporučuje tačno u tkivo gde je potrebno da deluje, ali ne i u druga tkiva i na taj način se postiže maksimalni efekat i smanju neželjene pojave.

Sve u svemu, lipozomalni lekovi nude nekoliko prednosti u odnosu na tradicionalne načine za davanje lekova, uključujući poboljšanu bioraspoloživost, smanjenu toksičnost i ciljanu isporuku u specifična tkiva. I upravo zato smatram pakovanje gvožđa u lipozomalnu lopticu poduhvatom, jer iako gvožđe nije toksično, na ovaj način se lako apsorbuje, dolazi do koštane srži gde nastaju nova crvena krvna zrnca. Ako znamo da 40 odsto svetske populacije ima problem sa nedostatkom gvožđa, onda je ovo zaista važno.

U trenutku kada pričamo sa veštačkom inteligencijom (AI – artificial intelligence) kao u filmu „2001: Odiseja u svemiru“ (1968) u režiji Stenlija Kjubrika, gde superkompjuter HAL 9000 razgovara sa posadom svemirskog broda i odgovoran je upravljanje svemirskim brodom, možemo da primetimo i druge tehnološke inovacije kao što je lipozomalni lek. Očigledno da će i lečenje ljudi u bliskoj budućnosti preuzeti veštačka inteligencija kao u filmu sa Met Demonom „Elisium“ (2013), gde superkompjuter leči novim tehnologijama privilegovane ljude na satelitu oko zemlje.

Iako lipozomalni lekovi nemaju ništa sa „AI“ ili veštačkom inteligencijom, zajedničko ime je to što predstavljaju proizvode budućnosti i što će promeniti mnoge probleme sa kojima se suočavaju ljudi. Očigledno je da će i „AI“ samostalno koristiti nove tehnologije, uključujući i lipozomalne lekove.

Inače, istorija lipozomalnih lekova datira iz 1960-ih, kada su Bangham i njegove kolege otkrili prvi lipozom. Istraživali su 1970-ih počeli da istražuju upotrebu lipozoma kao sistema za isporuku lekova. Prvi lek inkapsuliran u lipozomima, nazvan lipozomalni citarabin, razvijen je kasnih 1970-ih i koristio se za lečenje leukemije.

Osamdesetih godina prošlog veka, lipozomalni lekovi su počeli da dobijaju veću pažnju i razvijeno je nekoliko lipozomalnih formulacija, uključujući Doksil (doksorubicin), koji je FDA odobrila 1995. godine za lečenje karcinoma jajnika i dojke.

Od tada su lipozomalni lekovi postali važna klasa sistema za isporuku lekova, a razvijene su mnoge lipozomalne formulacije za lečenje različitih bolesti, kao što su gljivične infekcije, virusne infekcije i autoimuni poremećaji. Poslednjih godina, napredak u tehnologiji lipozoma doveo je do razvoja složenijih i sofisticiranijih formulacija lipozoma, uključujući ciljane lipozome koji mogu da isporuče lekove određenim ćelijama ili tkivima u telu.

Iako po mnogima „AI“ vodi kraju sveta koji poznajemo očigledno da ćemo imati prilike da vidimo i druga dostignuća od kojih će neka pomoći ljudima, pa zato treba da ih iskoristimo, dok se mi pitamo, a ne kompjuteri.

Prof. dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum.

(Telegraf.rs)