Žene češće trpe hroničan bol u odnosu na muškarce: Zašto im se onda manje veruje na reč?

Dobile smo pravo glasa, pravo razvoda, jednake plate i razne druge zaslužene beneficije, ali za najbitniju stavku se i dalje nismo izborile a to je validacija naših osećaja, što fizičkih, što emotivnih

Iako su žene, kako naučnici istražuju, čak dva puta podložnije hroničnom bolu u odnosu na "jači pol" - kada ušetaju u doktorsku ordinaciju shvaćene su manje ozbiljno. Nameće se pitanje, zbog čega je to slučaj?

U istraživanju u kojem je učestovalo 5000 ljudi, čak 50 odsto žena je prijavilo "nerazumevanje" od strane svog ordinirajućeg doktora, dok su muškarci iznosili manjih 36 odsto; 63 odsto žena se izjasnilo kako smatra da je njihov bol "manje prihvaćen", a 56 odsto je reklo kako su ih "otpustili" kući uz navode da im je verovatno sve to "u glavi" i "nije im ništa".

Preporučujemo

Da li diskriminacija bola podeljena po polu zaista postoji u zdravstvu ili je to samo subjektivan doživljaj?

Disbalansu u tretiranju bola izmedju dva pola najbolje svedoči činjenica da, iako žene više pate od hroničnih stanja poput migrena, fibromijalgije, osteoartritisa, lupusa, multiple skleroze, reumatidnog artritisa i dr, manje su šanse da prime terapiju u odnosu na muški pol.

Profesorica Hofman govorila je kako je "yentl sindrom", sindrom koji označava da su žene misdijagnostifikovane i lošije lečene u odnosu na muškarce - i dalje prisutan, te da jaz nije znatno manji u odnosu na prošle decenije; one i dalje moraju da "dokazuju" svoju bolest i da se "bore" da ih doktori "čuju".

Istraživanja takođe pokazuju da se ženama ređe pišu preporuke za psihijatra i antidepresive čak i onda kada pokazuju iste simptome patnje kao muškarci.

Kejti Tejlor, 43-godišnjakinja koja je godinama trpela agoniju, kada je prvi put iskusila užasan bol u leđima zbog kog nije mogla da hoda, otišla je kod doktora u nadi pronalaska rešenja, a umesto dijagnostike i terapije dobila savet da "izgubi koju kilu", iako je bila samo blago gojazna za svoju visinu i da počne s treninzima, a kako smo napomenuli - Kejti se jedva kretala po kući.

- Bol je bio toliko jak da nisam mogla da se popnem uz stepenice, a kamoli da radim bilo šta drugo - navodi ona.

Tokom naredne četiri godine bol joj se proširio na noge i stopala, a počele su i migrene, insomnie, svrab kože i tahikardije, tada je Kejti bila primorana da da otkaz na poslu.

Ona je opet otišla kod doktora koji joj je sugerisaoo da je hipohondar i da je sve to stvarno "u njenoj glavi", kao i da možda pati od depresije, te da je odlazak psihijatru u cilju prepisivanja antidepresiva - najbolje rešenje.

- Tek na inicijativu mog oca, hirurga po zanimanju, otišla sam kod privatnika i tada mi je dijagnostifikovana perimenopauza - stanje pred menopauzu i ekstremno nizak nivo estrogena.

Prepisana joj je hormonska terapija i u okviru od četiri nedelje simptomi su se polako povukli.

Kejti kaže kako se smeje "po prvi put" posle četiri duge, teške godine.

(Ona.rs)