"Retki su šefovi koji razumeju da njihov radnik mora da dremne": Kako na čoveka utiče narkolepsija?

O ovoj temi pričamo sa prim. dr Slavkom M. Jankovićem, neurologom iz jedne domaće opšte bolnice

Kada nastupi proleće, većina ljudi se "žali" na osećaj pospanosti i manjak energije, a organizam definitivno prolazi kroz razne "faze" kako bi se adaptirao na letnje računanje vremena i povišene temperature.

Ipak, ta sporadična stanja ne treba mešati sa preteranom pospanošću, koja može imati značajne posledice. Naime, najčešći i najbolji "predstavnik" preterane pospanosti je bolest koja se naziva narkolepsija.

Preporučujemo

O tome će nam nešto više reći prim. dr Slavko M. Janković, neurolog iz opšte bolnice Acibadem Bel Medic.

- Bolest narkolepsiju je prvi opisao francuski lekar Dr. Jean Baptiste Edouard Gélineau, 1860. godine. On je, možda, po pravu koje mu daje njegovo drugo ime, bolest nazvao narkolepsia (od grčke reči narkos što znači spavanje i lepsis što znači zgrabiti). Za proteklih 160 godina, bolest je prešla put od teško prepoznatljive i nelečive, do bolesti koja se lako dijagostikuje i za koju postoje lekovi koji je često značajno ublažavaju. S druge, strane to je jedna od retkih bolesti kod kojih je medicina u značajnoj meri

otkrila (patofiziološki) mehanizam nastanka.

Narkolepsiju čini nekoliko elemenata:

1) Preterana dnevna pospanost označava da su ovi bolesnici stalno pospani, a da je pritisak spavanja tako snažan kao da nisu spavali 3 dana i noći;

2) "Napadi spavanja" znače da su ovi ljudi u stanju da zaspu u trenu, u neobičnim situacijama (na primer tokom poslovnog razgovora, ispred semafora tokom vožnje kola ili za obedom (dešava se da tako naglo zaspu da im glava padne u tanjir;

3) Bolesnici imaju "katapleksiju", ili iznenadan, potpun gubitak mišićnog tonusa u svim mišićima (osim u disajnim i mišićima koji pokreću oči), obično izazvan (ne)prijatnim emocijama. Svaka jača emocija (iznenadan ulazak drage osobe, podela dobrih karata pri kockanju ili samo dobra šala) dovodi do iznenadnog pada bolesnika na tlo uz potpuno očuvanu svest (za razliku od epilepsije).

4) "Halucinacije pri usnivanju ili buđenju" znače da bolesnici od narkolepsije pri usnivanju mogu istovremeno da vide snove ali i realnu sredinu koja ih okružuje; slika realnosti i slika sna se preklapaju i mešaju (kao slika kroz sliku na televiziji) i provide jedna kroz drugu, izazivajući zbunjenost bolesnika koji ne zna da li spava ili je budan. Oni u toj delimičnoj budnosti preduzimaju određene radnje kako bi skrenuli pažnju na svoj problem i pozvali nekoga u špomoć, ali se najčešće ispostavi da je sve što su pokušali ili uradili bila fikcija, zapravo san;

5) "Paralize spavanja" predstavljaju oduzetost svih (osim disajnih i očnih) mišića tela koja se javlja obično pri buđenju. Iako budan, bolesnik nije u stanju da se pokrene niti da dozove pomoć ili skrene pažnju članova porodice na sebe. Doživljaj se opisuje kao "jeziv", sa strahom da se ne ostane paralizovan zauvek. Srećom, ovo stanje traje najčešće nekoliko sekundi i prekida se spontano ili običnim dodirom;

6) "Automatsko ponašanje" označava da je bolesnik sa narkolepsijom u stanju da nekuda krene (na primer posao ili u samoposlugu), usput zaspi i spava hodajući, pa se "stvori", na sopstveno čuđenje, u drugom delu grada od onoga kuda je krenuo.

Mentalna i fizička snaga ostaju, ali...

- Zbog stalne pospanosti bolesnici sa narkolepsijom nisu u stanju da odgovore na svakodnevne zahteve života. Retki su poslodavci koji imaju razumevanja da njihov radnik mora oko podne, usred posla, da odspava oko jedan sat, kako bi mogao da nastavi da radi. Ova bolest isključuje svoje žrtve iz svakodnevnog života i utakmice koju ona nameće, bilo zbog depresije koja ih osvaja, bilo zbog poruge koju

doživljavaju u svojoj okolini. Iako su im mentalna i fizička sposobnost potpuno očuvani, ovi ljudi nisu u stanju da na poslu ili u školi zbog pospanosti napreduju u skladu sa svojim realnim sposobnostima - priča sagovornik Telegrafa i dodaje da su zbog toga ove osobe introvertne, teško se adaptiraju, imaju poremećaje ličnosti, što sve može dovesti do alkoholizma i depresije.

- Stalni izvor frustracije je i stalna potreba i nastojanje da se bude jednako sposoban, kao i zdravi vršnjaci. Sdruge strane, psiho-socijalna stigma kojoj je bolesnik izložen je podjednako teška koliko i sama bolest. Pristup lečenju preterane pospanosti/narkolepsije mora da obuhvati sve aspekte kojima je bolesnik pogođen. Socijalni aspekt podrazumeva upoznavanje javnosti sa osobinama ove bolesti (ovaj članak ima i to za cilj), kako bi se izbeglo prećutno ali uporno isključivanje bolesnika iz svih slojeva i aktivnosti društva.

Takođe, prim. dr Slavko M. Janković se osvrće i na poslovni aspekt, koji obezbeđuje odgovarajući status bolesnika na radnom mestu, uz prethodni dogovor sa poslodavcem kome se mora objasniti da je narkolepsija bolest koja uz malo razumevanja može da poštedi bolesnika socijalne osude.

Nefarmakološki pristup lečenju, priča nam ovaj stručnjak iz Acibadem Bel Medica, označava adekvatnu psihološku pomoć, najčešće od strane psihologa ili psihijatra. Farmakološko lečenje podrazumeva redovnu primenu lekova za razbuđivanje (grupa "eugeroika"), koji su delotvorni u oko 80% slučajeva.

- Najčešći lekovi za lečenje preterane pospanosti u Evropi su: Modafinil, Solriamfetol, Pitolisant i Xyrem (verovatno svi stimulišu hipokretin-oreksinski sistem koji je zadužen za održavanje ili povećanje budnosti). Ovih lekova nema na našem tržištu pa je problem narkolepsije kod nas dodatno veliki. Saobraćajne nesreće predstavljaju tek jedan (socijalni) aspekt-posledicu poremećaja spavanja. Nespavanje ili nesanica svakako dovode do posledica kako po bolesnika (brojni "prelasci na levu stranu kolovoza, bez jasnog uzroka, obično u jutarnjim satima"), tako i po okolinu (nedavno je poznati košarkaš zaspao za volanom i uleteo u gomilu ljudi) - kaže dr Janković.

Koje vrste nesanica postoje i kako se leče?

Nesanica ili insomnija је klinički entitet sa neadekvatnom količinom ili kvalitetom spavanja čiji simptome najčešće predstavljaju otežano uspavljivanje, otežano održavanje spavanja (najčešće učestala buđenja i razbuđivanja), kratko trajanje spavanja ili spavanje koje ne donosi "naspavanost" (nerestorativno spavanje) i pored prisustva svih uslova za dobro spavanje.

- Prvalenca "čiste" insomnije nije poznata (možda 11-30%), preko 80% ljudi tokom života iskusi epizodu insomnije; 35% populacije je zadnjih godinu dana imalo neku insomniju; od toga, 17% navodi da je to bio "ozbiljan problem"; od toga 47% je imalo psihičke probleme (stres, anksioznost, depresiju, bolest). Prema brzini nastupa se nesanice dele na: 1) Akutna insomnija, vezana za očigledan uzrok ("životna kriza", hospitalizacija, hirurško lečenje, putovanje); 2) Hronična insomnija počinje kao akutan problem, a nastavlja se dugo pošto su inicijalni uzroci prestali; 3) Hereditarna insomnija (nasledna nesanica nastala zbog postojanja degenerativne bolesti centranog nervnog sistema kao što je autozomno dominantna Fatalna familijarna insomnia) - objašnjava nam dalje neurolog iz Beograda.

Upućuje i na drugu podelu insomnije koja se zasniva na dužini njenog trajanja. Ona podrazumeva:

1) tranzientnu (prolaznu) insomnija – traje nekoliko dana;

2) kratkotrajnu insomniju – traje 1 - 3 nedelje;

3) dugotrajnu insomniju – traje preko 3 nedelje.

Smatra se da od prave (dugotrajne) nesanice boluje, u zavisnosti od definicije bolesti, od 4.4% do 48% populacije, a da su njene posledice praktično teško sagledive, kako u materjalnom tako i u socijalnom smislu.

Koji je rekord u nespavanju?

- Interesantno je da nesanicu i posledice koje ona donosi mogu izazvati i druge bolesti spavanja kao što je prestanak disanja u spavanju (opstruktivna apnea u spavanju), poremećaji cirkadijalnog ritma spavanja, sindrom nemirnih nogu, periodični pokreti udova u spavanju i druge. Posledice koje nesanica donosi su višestruke, kako za samog bolesnika tako i za društvo u najširem smislu. Moguće uštede koje se postižu lečenjem nesanice su poseban aspekt ovog problema. Rekord u kontinuiranom nespavanju iznosi 264 sati i 12 minuta (oko 11 dana), a postavio ga je 1964. godine Randy Gardner, 17-godišnjak iz San Dijega - objašnjava prim. dr Slavko M. Janković za Telegraf.

Jedina posledica njegovog nespavanja je, kaže, bila pospanost koju je lako nadoknadio. Tokom ovog perioda ovaj mladi čovek je iskusio sve posledice nesanice, a to su: dekoncentracija, nervoza,uznemirenost, halucinacije. Međutim, kod čoveka, nijedan organski sistem ne trpi direktne posledice nesanice, već se javlja samo poremećaj funkcije, za razliku od životinja (pacovi lišeni spavanja umiru).

- Savremna istraživanja, ipak, povezuju nesanicu sa nekim sistemskim bolestima. Međutim, u tim slučajevima sistemska bolest je uzrok, a ne posledica nesanice. Tačno je da neke bolesti spavanja (na primer opstruktivna apnea u spavanju , tj. prestanci disanja u spavanju) mogu dovesti do nekih organskih poremećaja (npr. povišen sistemski i plućni pritisak, aritmije, ishemije i infarkti srca, infarkt mozga, šećerna bolest). Tačno je da žene češće oboljevaju od nesanice, a druge bolesti su mahom raspoređene isto između polova. Saobraćajne nesreće predstavljaju tek jedan (socijalni) aspekt poremećaja spavanja. Nespavanje ili nesanica svakako dovode do posledica kako po bolesnika (brojni "prelasci na levu stranu kolovoza, bez jasnog uzroka, obično u jutarnjim satima"), tako i po okolinu (nedavno je poznati košarkaš zaspao za volanom i uleteo u gomilu ljudi).

Nesanice dovode do: zamora/slabosti; poremećaja pažnje, koncentracije ili pamćenja; smanjenog socijalnog/poslovnog funkcionisanja; poremećaja raspoloženja/iritabilnosti; dnevne pospanosti; smanjenja motivacije/energije/inicijative; sklonosti ka greškama/incidentima na poslu ili u vožnji; tenzije, glavobolje i /ili GI simptoma zbog manjeg spavanja.

- Lečenje nesanice (insomnije) je moguće i manje podrazumeva upotrebu lekova (farmakoterapiju), a više primenu psihološko-psihijatrijskih tehnika (kognitivno-bihejvioralna terapija) koje su uspešnije. U suštini, treba lečiti uzrok koji je doveo do nesanice (najčešće depresija), a kod esencijalne insomnije on, na žalost, nije poznat pa je taj oblik insomnije i najteži za lečenje. Kod poremećaja spavanja uslovljenih psihogenim faktorima superiorna je psihijatrijsko-psihološka terapija, ali kod organskih bolest (npr patološka pospanost, narkolepsija, poremećaj ponašanja u REM spavanju ili sindrom nemirnih nogu) farmakoterapija dominira. Farmakološko lečenje nesanica danas podrazumeva primenu tri vrste lekova: 1) antagonisti hipokretin-oreksinskog sitema kao što su

Daridorexant, Suvorexant; 2) sedativni antidepresivi (Calixta); 3) "tablete za spavanje" ili "z-grupa" lekova, kao što je zolpidem - zaključuje ovaj neurolog za naš portal.

(Telegraf.rs)