Najradosniji praznik u Crkvi Hristovog rođenja: Božićni post iz dana u dan (40)

Da li je strpljenje put do mira u duši? Božićni post iz dana u dan (39)

Božićni post koji su vernici dočekali s radošću za mene je drugo iskustvo “iskakanja” iz uobičajenog režima ishrane u životu zbog poštovanja pravila koja propisuje Srpska pravoslavna crkva.

Pre 13 godina odlučila sam da postim poslednju nedelju Vaskršnjeg posta koji je, zna se, mnogo stroži od ovog božićnog, i još pamtim kako sam prva četiri dana jedva izdržala - što zbog hrane, što zbog uzdržavanja od reakcija na događaje i situacije koji vam ne dopuštaju da ostanete ravnodušni. Ali, kad je osvanuo peti dan, imala sam osećaj neverovatne lakoće i u glavi i u stomaku.

Inače mi nije nikakav problem da postim petkom, ali kad bi to trebalo sprovesti na duge staze, priznajem da nisam maratonac.

Sad sam odlučila da ponovim iskustvo od pre 13 godina, ali da ono ovoga puta traje 40 dana. Nije neizvodljivo, dokazuju mi to odavno pojedini prijatelji, kolege i rođaci. Oni, doduše, ne dele “na sva zvona” kako neće jesti meso, jaja i mlečne proizvode do Božića, a moj profesionalni zadatak je da prenosim svoja iskustva i na tu temu iz dana u dan.

Ruku na srce, nisam se baš pripremila, pa će mi saveti Ane Todorović, strukovnog specijaliste nutricioniste dijetetičara biti od velike pomoći.

Najradosniji praznik u crkvi Hristovog rođenja: Božićni post iz dana u dan (40)

Četrdeseti dan

Badnje veče i Božić uvek sam proslavljala u krugu porodice. Ove godine najradosniji hrišćanski praznik dočekala sam sa hiljadama ljudi iz celog sveta, u crkvi Hristovog rođenja u Vitlejemu.

Svetinja koja je podignuta na mestu na kom je Bogorodica donela Isusa Hristosa na svet bila je jedan dom za pravoslavne hrišćane iz Vitlejema, Sirije, Egipta, Grčke, Jermenije, Srbije...

Božićnu liturgiju služilo je više sveštenika, a u samoj pećini službu je držao jerusalimski patrijarh i čuvar Hristovog groba Teofil Treći. On je, ujedno, dao i blagoslov da sveštenik Vladimir Rafailović koji je najveći deo radnog veka proveo u Švedskoj, a koji se sa porodicom priključio grupi pokloničke agencije „Dobročinstvo“, takođe održi službu na mestu gde je rođen Isus.

Uprkos ogromnoj gužvi kako ispred crkve, tako i unutar nje, atmosfera je bila veličanstvena. U iščekivanju najradosnijeg praznika u hrišćanstvu, vernici su sa svećama u rukama satima stajali, molili se, čestitali jedni drugima Božić i pričestili se pred zoru, pre nego što je sunce zarudilo na nebu iznad Vitlejema. Strpljenje nisu gubila čak ni mala deca koja su zajedno sa roditeljima barem sedam sati stajala u crkvi.

Najviše vernika bilo je, kao i inače, na vratima koja vode do pećine u kojoj je Isus Hristos rođen. Na mestu gde je došao na svet postavljena je zvezda od 14 krakova koji simbolizuju 14 generacija od praoca do Hrista Spasitelja. Dok se spuštaju na kolena da bi celivali zvezdu, vernici otvaraju srce molitvom i šapuću želju, smatrajući da će ona sigurno biti ispunjena jer je izgovorena na jednom od najvažnijih svetih mesta u hrišćanstvu.

Za Badnje veče i Božić iz Vitlejema je upućeno na hiljade želja, uz čestitku kojom pravoslavni hrišćani jedni druge pozdravljaju do Bogojavljenja:

Mir Božji! Hristos se rodi!

Trideset deveti dan

U prvim danima Božićnog posta ono za čim sam najviše čeznula bio je duševni mir. To je, verovatno, bio i glavni (podsvesni) razlog zbog kog sam prihvatila da postim 40 dana prvi put u životu; želela sam da vidim ima li u meni snage da mirno prihvatim sve što se događa, da ne „merim“ ko je u pravu i ono ključno - da se naučim strpljenju i praštanju. Svesna sam da bez svega toga nema ni mira u duši.

Išla sam „školski“: u početku sam se trudila da naredim sebi da ne reagujem onda kad bih inače „skočila“. I išlo je, donekle i ponekad. Iskušenja su iskrsavala sa svih strana; padala sam, ustajala, opet padala... Osudu sam zamenjivala željom za oproštajem, ali nisam znala kako to da uradim. Svi smo prošli i prolazimo kroz to: kako da oprostimo onima koji su nas namerno ili nenamerno povredili, kako da nikome ne sudimo (jer već sudimo kad procenjujemo da li je uvreda bila nesmotrena ili namerna), kako da pustimo da sve prođe pored nas, a da nas ne uruši...

Iz dana u dan bilo mi je sve jasnije da moram najpre da se naučim strpljenju.

Da li sam se naučila strpljenju za ovih 39 dana?

Bilo bi pretenciozno da kažem kako jesam, ali vredno radim na tome i radosno delim sa vama da vidim prve rezultate.

Danas, na Badnje veče, posle poseta Crkvi Hristovog rođenja u Vitlejemu i više Svetih mesta u Jerusalimu sa vodičima pokloničke agencije Dobročinstvo, svedočim da je takva vrsta promene moguća čak i ako ste početnik u zrelim godinama.

Ne mogu i nije na meni ni da procenjujem šta je najviše uticalo da klica strpljenja nikne i u mom životu – fizički post, pojačane molitve, čitanje „Svetog pisma“, posete Svetim mestima, razgovori sa ljudima koji su utemeljeni u veri i s blagošću i ljubavlju prenose svoja znanja i iskustva...

Ali prvi put posle više decenija osećam se rasterećenije.

Učim da me ne pritiska potreba da „ispravljam krive Drine“. Strpljivo osvešćujem da mogu da ispravljam samo one koje sam sama „iskrivila“.

Učim da ne sudim (o) drugima na osnovu njihovih reči ili dela. Svesna sam da mogu da korigujem samo ono što sama izgovorim ili uradim, strpljivo i s puno iskrenog pokajanja.

Ovaj prvi korak na duhovnom putovanju pokazao mi je koliko je važno gledati iznutra, tamo gde nam je često najteže da zavirimo. Strah da ćemo u sebi naći ono što nam se ne dopada je minijaturan u odnosu na blagodat koju ćemo osetiti svaki put kad pobedimo svoje slabosti.

Srećno Badnje veče!

Trideset osmi dan

Kad sam započinjala Božićni post, nisam mogla ni da zamislim da ću dan Hristovog rođenja dočekati u Svetoj zemlji. Punih 16 godina želela sam da pođem na ovo pokloničko putovanje, ali nisam ulagala dovoljno truda da bi ta želja postala stvarnost.

Objektivno, moj trud bio je na nivou statističke greške u odnosu na nemerljivo veliki duhovni značaj koji u životu pravoslavnih hrišćana imaju Vitlejem, Jerusalim i Nazaret. Ali, kako kaže jedna od mojih saputnica na pokloničkom putovanju u organizaciji pokloničke agencije Srpske pravoslavne crkve „Dobročinstvo“, Bog uvek nađe način da nas vrati na pravi put.

- Dok sam radila u zdravstvu, počela sam da praktikujem makrobiotički način ishrane da bih sačuvala zdravlje, a onda sam shvatila da isti rezultat na fizičkom nivou ima naš pravoslavni post koji pre svega ima ogromnu duhovnu dimenziju – rekla mi je Sneža.

Godinama već radi kao veroučiteljica i u potpunosti je posvećena svom novom pozivu. Na put u Svetu zemlju krenula je sa koleginicom iz prosvete, mladom devojkom koja svedoči da je samo zahvaljujući veri u Boga uspela da preživi niz teških trenutaka u životu.

Motivi za odluku o pokloničkom putovanju u Svetu zemlju su samo na prvi pogled različiti – svaki od njih protkan je zahvalnošću, ljubavlju i verom. Vođeni istim emocijama, hodočasnici su ranije putovali od Srbije do Svete zemlje nedeljama, pa i mesecima. Danas je fizički neuporedivo lakše i brže stići, a blagodat je ista kao i pre 2.000 godina.

Trideset sedmi dan

Većina roditelja decenijama već vezuje svojim novorođenčadima crveni končić oko ruke, uz objašnjenje da to rade „da oteraju uroke dok se dete ne krsti“.

Neretko, i odrasli nose crven končić, najčešće oko zgloba leve ruke, jer veruju da će se tako zaštititi od nevolja.

Pitala sam oca Nenada da li je nošenje crvenog končića sujeverje ili ne.

- Crveni končić ili bilo kakav drugi končić za koji roditelji smatraju da „štiti bebu od uroka“ nije ništa drugo nego paganizam – kaže otac Nenad.

- Isto važi i za starije koji nose končić oko ruke da bi se „zaštitili od zlih sila“. Prava zaštita bebe je krštenje kom prethode čitanje molitve znamenja prvog i osmog dana. Prava zaštita odraslih je život po „Svetom pismu“, a ne nošenje crvenog končića oko ruke.

Prethodnih decenija se, dodaje otac Nenad, krštenje obavljalo kad dete navrši 40 dana.

- Danas se taj čin odlaže, pa roditelji čekaju da dete napuni godinu dana, čekaju da kum dođe iz inostranstva, govore kako su čuli da dete ne bi trebalo krstiti kad je godina prestupna, odlažu krštenje deteta za narednu godinu ako je neko iz familije preminuo... Sve je to sujeverje, baš kao što je sujeverje i nošenje crvenog končića – kaže otac Nenad

Trideset šesti dan

Na liturgiji u poslednjoj nedelji pred Božić u crkvu je došlo mnogo porodica sa malom decom. Ona malo starija, već školarci strpljivo su stajala pokraj roditelja, a mlađa su se s vremena na vreme vrpoljila u roditeljskom naručju, pa su izlazila u portu i vraćala se pred pričešće.

Pitala sam oca Nenada da li bi deca trebalo da poste i da li se njihov post razlikuje od onog kog se pridržavaju odrasli.

- Nema kanona koji propisuje kako bi deca trebalo da poste – kaže otac Nenad.

- Dokle god su sasvim mala i ne mogu da rasude šta je post, do šeste ili sedme godine ona ne moraju da uzimaju hranu spremljenu na vodi ili ulju da bi se pričestila, jer su njihove duše čiste, neukaljane gresima i navikama kakve imamo mi odrasli.

Ali, podseća otac Nenad, roditelji su i zaslužni i odgovorni da uvedu svoje potomstvo u hrišćanski život s puno ljubavi i na ličnom primeru:

- Ako deca sredom i petkom jedu hranu pripremljenu na ulju ili na vodi zajedno sa ostalim članovima porodice, ona će se kasnije lakše privići na telesni post. Takođe, ako sa roditeljima svake nedelje dolaze u crkvu, i kad poodrastu to će im postati navika.

Ima situacija, navodi dalje otac Nenad, i kada roditelji ne prime Svetu tajnu pričesti jer se nisu ispovedili ili nisu postili, a došli su na liturgiju, sami ili sa decom. U tom slučaju roditelji uzimaju antidor (naforu), a njihova deca, ako su mala, mogu da se pričeste ili da, ako nisu bila u crkvi, pojedu antidor koji će im roditelji doneti kući.

Trideset peti dan

Prilikom odlaska u crkvu godinama sam se držala „pravila“ koji sam nekad davno čula – da bi u gornjem delu čiraka trebalo paliti sveće za žive, a u donjem za pokojnike.

Vremenom, čula sam još jedno „pravilo“ – da bi sveće za žive trebalo upaliti na desnoj strani čiraka, a za pokojnike na levoj, te da je to jedino čega bi se trebalo držati.

Pitala sam oca Nenada gde je ispravno upaliti sveće za žive, odnosno za preminule.

- U Hristu su svi živi, zato je svejedno da li ćete upaliti sveće u gornjem ili donjem, desnom ili levom delu čiraka – kaže otac Nenad.

- Važno je da se pre nego što zapalite sveću prekrstite, poljubite sveću i iskreno se pomolite za onog kome ste sveću namenili, za zdravlje živih i za pokoj duše srodnika i prijatelja koji su se upokojili.

Otac Nenad dodaje da su sveće koje kupujemo u crkvi osvećene posebnom molitvom. Zato se i savetuje da sveće za molitvenu upotrebu kupujemo baš u crkvi.

Trideset četvrti dan

Godinama odlazim 2. januara, na dan Svetog Ignjatija Bogonosca kod prijatelja koji slave ovog svetitelja. Prošle jeseni ostali su bez glave porodice kojeg je najteža bolest „odnela“ za nekoliko nedelja. Njegova supruga i deca bili su u dilemi da li bi trebalo da obeleže slavu kao i do sada, sa familijom i prijateljima ili da, zbog toga što su u žalosti, ove godine ne praznuju sveca zaštitnika njihovog doma.

Parohijski sveštenik posavetovao ih je da slavu ne prekidaju.

I sveštenik Branislav Miljković iz Hrama Svete Petke u Ovči za Telegraf.rs kaže da bi porodica uvek trebalo da obeleži krsnu slavu, pa i onda kad član porodice premine.

- Kroz žito, kolač, vino i sveću koji su osveštani u crkvi i kroz molitve činimo dobru stvar za pokoj duše – kaže otac Branislav.

U narodu postoji verovanje da porodica koja je izgubila člana između dve slave u toj godini ne bi trebalo da završava velike poslove kao što je, na primer, izgradnja kuće.

- Na jugu Srbije odvajkada postoji rečenica: “Živi s živima, a mrtvi sa mrtvima” – kaže otac Branislav.

- Ako se neko iz porodice upokojio, a njegova porodica kaže kako neće da završava kuću ili da nastavi sa nekim drugim većim započetim poslom jer je u žalosti, ne bi trebalo to da radi. Žali se na drugi način.

Trideset treći dan

Čitajući komentare ispod bloga, pročitala sam dilemu sa kojom sam se i sama susrela tokom prethodnih nedelja.

„Telesna uzdržanja su lakša nego duhovna u uslovima u kojima živimo... Ko je, na primer, u mogućnosti da se izoluje od ljudi i posti... Duhovno smirenje je neprocenjivo.“

Sticanje duhovnog smirenja u današnje vreme je veliki izazov. Iskušenja vrebaju na svakom koraku.

„Ujedamo“ jedni druge izgovorenim i neizgovorenim, učinjenim i neučinjenim. Kajemo se i opraštamo ili, pak, odemo na onu drugu stranu, pa tvrdoglavo tvrdimo da smo „uvek u pravu“ i da „nikada nećemo oprostiti“, što nas udaljava od duhovnog smirenja (sve i da se na nekoliko sati ili dana izolujemo od drugih ljudi).

Malo je onih kojima životne okolnosti dopuštaju da se tokom verskih postova izoluju od ljudi i posvete molitvama. Živimo u 21. veku, imamo porodice, posao, brojne obaveze i iako su mnogi bar nekad pomislili kako bi izolacija od ljudi i post uz neprekidnu molitvu lakše doneli duhovno smirenje, svesni su da je to gotovo neizvodljivo.

Ali ono što uvek možemo da uradimo jeste da pružimo ruke jedni drugima.

Trideset drugi dan

Kao dete, neretko sam čula rečenicu: „Bolest je Božja poseta“. Tad je nisam razumela, kao što nisam prihvatila ni kad sam i sama „zaradila“ boljke od kojih se, kako lekari kažu, „ne umire, ali se sa njima umire“.

Verujem da se svako od nas zapita „zašto baš meni“ kad se razbolimo, posebno kad je reč o hroničnim ili teškim bolestima koje su izazov i za savremenu medicinu.

U potrazi za odgovorom naišla sam na emisiju u kojoj je učestvovao protođakon dr Ljubomir Ranković, a koji je pričao o tome kako bolest nekada deluje lekovitije za duhovni život i za život uopšte od zdravlja koje može da bude veliko iskušenje.

- Čim čovek oseti slabost tela, ono ga podseća na prolaznost i u njemu se budi potreba za pokajanjem – ispričao je otac Ljubomir.

- Podstiče ga na skrušenost, na smirenje... Gubi se ona umišljenost zdravog čoveka i „bašmebrigizam“ koji prati zdravlje i stvara u duši povoljno raspoloženje za molitve i vapaje Bogu. Bolest opominje čoveka da spusti lestvicu svoje sujete, svoje umišljenosti, da se seti svoje prolaznosti i svog privremenog bivstvovanja u ovom životu.

Trideset prvi dan

Bliži se novogodišnja noć, a mnoge ljude iz mog okruženja već je uhvatila praznična euforija. Željni provoda, opuštanja i zabave, već najavljuju kako će u noći između 31. decembra i 1. januara preterati u hrani i piću, akcentujući rusku salatu kao najvažniju stavku na prazničnoj trpezi.

A kako taj datum izgleda kad postite? Može li da “prođe” novogodišnja trpeza bez ruske salate?

Mnogi će reći “ne”, uz obrazloženje da "ako na prazničnoj trpezi nema ovog gastronomskog simbola obilja, onda ni godina neće krenuti kako valja".

U današnje vreme, kad je toliko namirnica dostupno u posno verziji, pa i onih za rusku salatu, nema razloga da ovo predjelo izostane.

Ali, kako bi rekli i sveštnici i lekari - samo umereno.

Trideseti dan

Pre početka Božićnog posta nisam bila revnosna u molitvi. Iako je uvek bilo iz srca, sad shvatam da je vreme koje sam provodila u molitvi bilo kratko.

A zašto to kažem?

Zato što na ličnom primeru vidim koliko posvećenost molitvi prija da lakše započnem i lakše završim dan. Nekada sam odmah po ustajanju i kratke molitve pratila vesti i, prirodno, davala šansu kortizolu da ode u nebesa, a sada sam daleko smirenija, jer u „Pravoslavnom molitveniku“ takvih uznemirujućih sadržaja nema.

Pitala sam psihoterapeuta Aleksandru Anđelković kako molitva utiče na zdravlje.

- Kad dan započnemo stresno, prebirajući po mislima šta nas sve čeka, bićemo uznemireni i osetićemo tenziju – kaže psihoterapeut Anđelković.

- Ali, kad naš prvi sadržaj po buđenju bude molitva, onda lagano ulazimo u dan, jer su poruke kojima „hranimo“ mozak pozitivne, tople i ohrabrujuće. Postajemo svesni da na ovom svetu nismo sami i da su zadaci tog dana pred nama, ma koliko teški, ipak ostvarivi. Kroz molitve tražimo da budemo sačuvani od iskušenja na koja ćemo naići, pa je i naš mozak tokom dana oprezniji, više obraćamo pažnje na ono što bismo inače prenebregli, a zbog čega bismo se kasnije nervirali.

Isto tako je, kaže psihoterapeut, i sa večernjom molitvom:

- Na spavanje nikada ne bi trebalo otići uznemiren, jer san neće biti lep i lagan, kakav bi trebalo da bude. Kad „nahranimo“ dušu zahvalnošću i lepim porukama, umirujemo se, osećamo spokoj bez obzira na to koliko je bio težak dan koji ispraćamo.

Anđelkovićeva podseća na vanvremensku rečenicu Oca Tadeja: „Kakve su ti misli, takav ti je život.“

- Molitve oplemenjuju, inspirišu nas da razmišljamo drugačije, da se podsetimo onoga što je zaista važno, da osvestimo koliko je vera važna. Čitajući molitve ujutro i uveče hrabrimo sebe da verujemo i posvesno radimo na tome da postanemo bolji – kaže psihoterapeut.

Dvadeset deveti dan

Verovatno nisam jedina koja je na Božićnom postu, a nisam se rešila jedne, najpre po fizičko zdravlje loše navike - cigareta. Ali, svaki pušač zna da cigarete ne stvaraju samo fizičku zavisnost; mnogo je gora ona psihička koja je, uostalom, i glavni kamen spoticanja u nameri da cigarete ostavimo jednom zauvek.

Pitala sam sveštenika Branislava Miljkovića da li bi za vreme posta trebalo ostaviti cigarete.

- Ja bih uvek savetovao svima, ne samo u toku verskih postova nego i inače, da ne konzumiraju cigarete - kaže otac Branislav.

- Ali, uvek će se naći neko ko će pitati: “A gde to piše da tokom posta ne smem da pušim? U kojoj je to knjizi navedeno?”

Kako navodi otac Branislav, duvan se ne pominje u crkvenim knjigama, ali podseća da bi svaka navika koje čovek ne može da se reši, koja je ovladala njime, koja mu je strast i koja mu šteti trebalo da bude iskorenjena.

Dvadeset osmi dan

Prošle su četiri nedelje otkako sam otpočela ovo duhovno putovanje. Oni koji nikada ne poste svakodnevno me zapitkuju kakve promene osećam i da li se čovek zaista smiri kad počne da posti.

Pitala sam kolege sa kojima svakodnevno provodim osam sati u redakciji da li su primetili neku promenu kod mene.

Njihov utisak je da sam postala smirenija, da sam bolje volje i da sam, samim tim, lakša za saradnju. Koleginica Marija je pola u šali, pola u zbilji rekla da bi trebalo da budem na postu ceo život. Bojana, pak, nije primetila nikakvu promenu, a sedi tik do mene.

A šta ja primećujem?

Na prvom mestu, unutrašnju radost. Iako me mnogo toga “lomi”, iskra radosti nekako uvek prevlada i “prebaci” bar “za koplje” više. (Inače sebe svrstavam u iracionalne optimiste, ali ovo je neka druga vrsta radosti.)

Drugo osećanje koje prepoznajem kod sebe je osećanje sigurnosti koje u ovim ludim vremenima, pretpostavljam, kod mnogih izostaje. Nesigurnost rađa strah, pa otud sada kod mene i mnogo manje uobičajenih životnih strahova nego ranije. Verujem da će se sve stvari posložiti onako kako je najbolje za sve, pa i za mene.

Istina, i dalje me muče brojne ovozemaljske dileme, ali se trudim da o njima razgovaram sa sveštenicima i da odgovore potražim u “Bibliji”. Ponešto razumem i usvojim, ali priznajem da mnogo toga još nisam uspela ni da razumem, ni da savladam. Stara “ja” bi digla ruke i rekla samoj sebi da je “nesposobna jer nije sve perfektno”. Nova “ja” upoznaje lepotu (i težinu) učenja strpljenju.

Ima li još iskušenja?

I te kako. Nažalost, još nisam naučila da ih pustim da “prođu pored mene”. Na neka od njih svesno reagujem mirnoćom, ali neka me “izuju iz cipela”. Pre neko veče sam imala veoma burnu reakciju na jednu (ne)namernu provokaciju, posle čega sam se osećala baš loše. Onda sam naredila sebi da ubuduće ne reagujem “na prvu loptu” i da neke stvari iz prošlosti jednostavno pustim, bez želje da ih “popravljam”.

Kroz poruke svetih otaca i duhovnika učim kako da “popravim” sebe, tačnije svoje reakcije na razne događaje, da zagrebem ispod površine i suočim se sa svojim slabostima. I ma koliko da takvo “kopanje” ume da bude bolno, uvek se javi ona unutrašnja radost, kao dar onda kad ustanem posle pada.

Često čujem da postajemo mirniji, spokojniji i staloženiji kad prestanemo da jedemo meso. Što bi rekli tinejdžeri, nije fora (samo) u mesu. Iz dosadašnjeg iskustva, izmene u ishrani su delić onoga što mi je do sada doneo Božićni post. Pre četiri nedelje mislila sam da će mi to biti jedan od težih zadataka. Sada shvatam da je izbegavanje mrsne hrane bio najlaganiji korak.

Onaj mnogo zahtevniji, suštinski važan su vredne pouke i lekcije od kojih sam do sada (ne)svesno bežala. I ko zna kakve me sve pouke i lekcije tek čekaju ne samo dok ovaj post traje…

Dvadeset sedmi dan

Jedan od motiva zbog kojih sam započela Božićni post jeste da naučim kako da oprostim onima koji su me namerno povredili.

Verujem da svako od nas ima tu vrstu bolnog iskustva koje pokušava da isceli. Meni, priznajem, to gotovo uopšte ne polazi za rukom.

I čini mi se da te rane grizu i peku još jače svaki put kad se setim ljudi i situacija, a na pitanje „zašto?“ odgovora nema.

Često kažem da sam „dobropamtilo“, tj. dobro pamtim i dobre i loše stvari koje su mi ljudi učinili. A volela bih da mogu i da oprostim i da zaboravim one loše. Zbog onih dobrih, verujem, i jesmo ovde – da ih umnožimo. Pamtim reči pokojnog profesora Vladete Jerotića da su ljubav i znanje dve jedine stvari koje rastu kad se dele i da su one najvažnije svakome od nas.

U traganju za načinom kako da oprostim prijatelj mi je prepričao događaj koji me je inspirisao.

Vremešne komšije su bile u svađi zbog duga. Dužnik je uporno izbegavao da vrati pozajmljeno, iako je bio u mogućnosti.

Ljut i ogorčen, otišao je u crkvu na ispovest i svešteniku rekao šta ga tišti.

- Oprosti mu, tako stoji i u molitvi „Oče naš“. Seti se: „... I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“ – posavetovao ga je sveštenik.

- Ne mogu – odgovorio je čovek.

- Dobro, onda reci ovako: „Ne oprosti mi dugove moje kao što ja ne opraštam dužnicima svojim“ – nastavio je sveštenik.

Tad se čovek trgnuo i glasnije rekao:

- Ja nikome ništa ne dugujem!

- Možda ne duguješ materijalno, ali seti se da postoji voljni i nevoljni greh. Možda si nekoga uvredio rečju ili delom, a da to i ne znaš. A možda nisi posetio bolesnog, nisi dao nevoljniku, nisi pomogao onda kad si mogao... Taj dug nekoga boli mnogo više nego dug u materijalnim vrednostima. Oprosti, da bi ti bilo oprošteno. Iskreno se pomoli i za sebe, i za komšiju – rekao mu je sveštenik.

Čovek se na trenutak zamislio i klimnuo glavom.

- Niko od nas nije bezgrešan, ali bi trebalo da se čista srca molimo Bogu za oproštaj i da grehe ne ponavljamo. Molimo se i za sebe i za druge, i preispitujmo sebe svaki put kad pomislimo na nešto što nam je neko drugi nažao učinio. Možda je nama neko neprijatelj, ali nije neprijatelj Bogu. Kad se molimo Bogu za njihovo spasenje i pokajanje, tad ispunjavamo Hristovu zapovest – završio je sveštenik.

Dvadeset šesti dan

U crkvi u koju odlazim na ispovest, pričest i liturgiju viđam nekoliko žena u poodmakloj trudnoći. Ta slika me uvek gane; blagost na njihovim licima postaje još toplija i nežnija dok se mole, a ljubav i radost isijavaju oko njih.

Pitala sam sveštenika Branislava Miljkovića iz Hrama Svete Petke u Ovči da li su sve trudnice razrešene posta ili ne.

- Trudnoća je velika radost i ako je buduća majka zdrava, a trudnoća protiče u redu, trebalo bi da posti - kaže otac Branislav.

- Opet ću reći da ne bi trebalo stavljati zdravu ruku u gips i uskraćivati sebi radost i blagodat koje post donosi. Trudnoća nije bolest, već blagosloveno stanje i tako bi se i trebalo odnositi. Ali, ako je u pitanju rizična trudnoća, onda bi buduća majka trebalo da zatraži od svog duhovnika razrešenje za post.

Dvadeset peti dan

Nema čoveka koji barem jednom nekome nije zamerio na učinjenom ili neučinjenom. Lakše nam je da se bavimo tuđim poslovima nego da gledamo ona svoja, i ne sluteći koliko tad grešimo - i prema drugima, i prema sebi.

Nisu retke situacije u kojima odustajemo od nekih navika samo zato što su ih drugi, koje smatramo nedostojnima, svojski prigrlili.

- Ljudi daju sebi za pravo da sebe smatraju ispravnim, a druge grešnicima – kaže sveštenik Branislav Miljković.

On kao jedan od primera navodi onaj o odlascima u crkvu i osudama koje se često mogu čuti kao pokušaj opravdanja za neučinjeno.

- Jedan od najgorih primera je da kažete: “Ja sam išao u crkvu kad niko nije, a sada idu oni što su bili komunisti, ne može se ući u crkvu od njih. E, sad ja neću u crkvu, baš zbog njih!” – komentariše otac Branislav.

„Vraćam film“ u glavi, pokušavajući da se prisetim koliko puta do sada sam odustala od onog što je ispravno samo zato što me je nervirao „greh“ drugih koji su se „preko noći preobratili“.

Tako je lako „skliznuti“, a malo teže uložiti napore za povratak na pravi put. Ali vredi.

Dvadeset četvrti dan

Pravila koja sam usvojila (i još usvajam) tokom svog prvog velikog posta iziskivala su od mene (i još iziskuju) da mnogo toga sagledam iz druge perspektive. Iskreno rečeno, to nije nimalo lako, ma koliko se činilo da je drugačije.

Oko Svete tajne ispovesti imala sam najviše dileme. Činilo mi se da je sasvim u redu i ispravno da ispovedim sve ono u čemu sam grešila, a što spada u deset Božjih zapovesti.

I tako krenuh: nisam ubila, nisam ukrala, nisam poželela ništa što je tuđe…

Sveštenik je najpre strpljivo saslušao šta sve nisam uradila, a onda me je “presekao” pitanjem:

- A šta jeste uradili? Nije Sveta tajna ispovesti prilika da kažete čega ste se sve klonili, nego gde ste sve pogrešili. I važno je da to kažete naglas; od Boga ionako ništa ne možete sakriti, on sve to vidi i zna, ali je važno da i vi to izgovorite da biste se iznova preispitali i da ubuduće ne biste pravili iste greške.

Ovo je za mene jedna od težih lekcija. Podelila sam već sa vama da sam neke greške koje sam ispovedila uspela da ponovim, ali sam čvrsto rešena da ubuduće povedem malo više računa o svojim reakcijama.

Možda nekome s lakoćom polazi za rukom da se u vreme posta izdigne iznad neprijatnih situacija i posmatra ih kao da se događaju nekom drugom, ali ja nisam taj igrač. Bar za sada.

Dvadeset treći dan

Bez gledanja rijaliti-programa mnogi ne mogu da zamisle dan. Iako mi ta televizijska forma nikada nije bila privlačna, dugo sam se trudila da razumem one koji razmišljaju drugačije.

Na stranu sve ono što učesnici rade zarad većeg honorara i izlaska iz anonimnosti; bili su mi intrigantniji oni koji su spremni da satima sede ispred televizora i duboko proživljavaju svaku “dramu” koja se odigrava unutar nekog prostora ispunjenog kamerama.

I među tim ljudima koji su zavisni od gledanja rijaliti-programa ima onih koji, kako kažu, redovno poste. Mogu li post, molitve i gledanje rijalitija “ruku pod ruku”?

Ako je deo posta stišavanje strasti i izbegavanje mnogo čega - od loših misli, mrsne hrane i neprikladnih sadržaja, kako onda postiti i gledati rijaliti?

Nikako, naravno, pojasnio mi je sveštnik Branislav Miljković.

- Post nije samo isključivanje iz ishrane mesa, mleka, sira i jaja, nije post samo da se stomak uzdržava, nego da se sva naša čula i celo naše biće uzdržavaju od loših stvari - kaže otac Branislav.

- Rijaliti je definitivno loša stvar. Ja sam jednom u životu “bacio pogled” i bilo mi je dovoljno da steknem svoje mišljenje o takvoj vrsti programa. Nisam tamo video ništa edukativno, ništa što ima neku vrednost, nego je sve u potpunoj negaciji onoga što vredi. Zbog čega onda to gledati? To je za gledanje samo ako bi čovek namerno hteo da se razboli.

Dvadeset drugi dan

Na drugi dan krsne slave većina porodica odlazi da poseti grobove svojih najmilijih. Običaj je i da se na groblje iznese od svega pomalo sa slavske trpeze i da ta hrana bude poklonjena onima koji se zateknu na groblju.

Dugo sam se pridržavala tog običaja, a onda sam pre desetak godina “presekla” i odlučila da na groblje nosim isključivo cveće i sveće, a da hranu sa slavske trpeze pošaljem porodicama slabijeg materijalnog stanja.

Pitala sam sveštenika Branislava Miljkovića da li je greh ako odem na groblje na drugi dan slave bez hrane namenjene pokojnicima “za dušu”, a posebno bez slavskog žita.

- Naravno da možemo da ponesemo hranu, ali ne i da hranu ostavimo na grobu da je životinje razvlače, što je, nažalost, česta slika koju možemo da vidimo - kaže otac Branislav.

- Hrana je prilikom sahrana, parastosa ili bilo kakvog drugog odlaska na groblje namenjena živima, jer su nekada ljudi išli dugo pešice ili volovima, odnosno konjima i trebalo im je dosta vremena da stignu na groblje, pošto su živeli udaljeni jedni od drugih. Iznošena im je hrana da bi se okrepili, jer je sve to trajalo satima i satima. Naravno, kao što ispred hramova ima sirotinje, tako je često i pri grobljima na ulasku bilo ljudi koji nemaju ruku ili nogu, pa ne mogu da rade, i onda se hrana davala njima "za pokoj duše". Još veća je sreća ako se taj koji je uzeo hranu pomoli Bogu i zahvali mu na daru, jer mu je Bog preko nekoga poslao da jede, i da zahvaljujući se Bogu pomoli i za pokoj duše onog zbog kojeg je dobio hranu.

Otac Branislav podseća da bi uvek trebalo da vodimo računa da li znamo pojedinca ili porodicu koja je teškog materijalnog stanja i da joj pomognemo sa hranom, i to ne samo od našeg suviška.

- Uvek bi trebalo da pomognemo, jer je sam Hristos rekao da će po tome i suditi ljudima: da li su ga ljudi nahranili kad je bio gladan, napojili kad je bio žedan, odenuli kad je bio nag, primili ga kad je bio stranac, posetili ga kad je bio u bolnici ili u tamnici ili mu, pak, nisu sve to učinili. Setite se rečenice: “Kad god jednom od najmanje moje braće učiniste, meni ste učinili.” Upravo dajući nekoj siromašnoj porodici ili siromašnom pojedincu mi zapravo Hristu dajemo, a opet na kraju time sebi pomažemo i svoju dušu spasavamo - kaže otac Branislav.

Dvadeset prvi dan

Uz sveću, kolač i vino, slavsko žito, odnosno koljivo ili panaija kako se još zove u narodu obavezan je simbol krsne slave.

U različitim krajevima Srbije slavsko žito priprema se na različite načine: negde je to „klot“ kuvana pšenica, negde se dodaju mleveni orasi, šećer, muskatni orah, cimet, šećer zamirisan vanilom... Ja sam ga i ove godine za Svetog Nikolu pripremila po receptu koji se u mojoj porodici prenosi generacijama.

Slavsko žito je, ujedno, prvo što će domaćin slave ponuditi gostima. Uz čestitanje slave, gost bi trebalo da se prekrsti, uzme kašičicu žita i malo vina. Slavsko žito je simbol večnog života i vaskrsenja i služi se za svaku slavu, iako u narodu postoji pogrešno verovanje da postoje sveci u čiju slavu se žito ne priprema.

Sveštenik Branislav Miljković za Telegraf.rs objašnjava koja je simbolika slavskog žita.

- Upravo kroz žito koje osveštavamo u crkvi za krsnu slavu mi se sećamo naših predaka – kaže otac Branislav.

- Između ostalog u molitvi se kaže: “U slavu i u čast Svetog oca Nikolaja, a za pomen ranije preminulih u blagočestivoj veri.” Kroz to žito mi se sećamo naših dedova, pradedova i svih ostalih predaka. Na taj način oni su prisutni sa nama i činimo još jednu dobru stvar za pokoj njihove duše.

Svim porodicama koje danas slave Svetog Nikolu neka Bog podari puno zdravlja i radosti. Srećna slava!

Dvadeseti dan

Jutros sam, po povratku iz crkve, umesila slavski kolač za sutrašnji praznik, Svetog Nikolu. Većina domaćica koje poznajem radi isto; ipak, ima i onih koje naruče slavski kolač u pekari i preuzmu ga na dan slave.

Neki smatraju da je to greh, jer u slavski kolač, po pravilu, ide osveštana voda, a kako ćemo znati da li je pekar koristio osveštanu vodu prilikom mešenja?

Pitala sam oca Branislava Miljkovića da li je greh ako kupimo slavski kolač.

- Nije, nažalost, svaka žena spremna da umesi slavski kolač, pa ako ne zna kako će drugačije nego da kupi – kaže otac Branislav.

- Istina, nema ništa lepše nego kad domaćica umesi slavski kolač ili pogaču za Božić ili za Vaskrs. Ali, mnogo štošta se promenilo, pa i pravljenje hleba.

Za one domaćice koje nisu vične mešenju otac Branislav ima dodatnu poruku:

- I najmanje uspešno umešeni hleb kod kuće mnogo je zdraviji i ukusniji od većine onih koji se prodaju u prodavnici, koji su puni aditiva. Naravno da bi trebalo svako da se potrudi da umesi slavski kolač, tim pre što se prilikom mešenja slavskog kolača stavlja i deo osvećene vode.

Devetnaesti dan

Moja porodica je jedna od mnogih koje će 19. decembra proslaviti krsnu slavu. Poslednjih godina broj gostiju smo drastično smanjili; zbog pandemije korona virusa od 2020. slavu smo obeležavali isključivo u krugu porodice, po preporukama epidemiologa. Ove godine biće malo drugačije, pa će naša slavska soba opet biti mesto okupljanja dragih rođaka i prijatelja.

Nažalost, u godinama koje su za nama ostali smo bez čika-Brane, starog porodičnog prijatelja koji je svoju krsnu slavu Đurđevdan obeležavao u restoranu. Dok mu je supruga bila živa, Đurđevdan su proslavljali u prelepoj porodičnoj kući u Borči, a kad je teta-Ankica preminula čika-Brana je sa nas desetak u restoranu na Zvezdari obeležavao Svetog Đorđa. On je, ujedno, bio i jedini iz mog okruženja koji, sticajem okolnosti, poslednjih godina nije proslavljao slavu u porodičnom domu.

Bez direktnih naslednika, krhkog zdravlja, odlučio je da je tako najbolje. U godinama kad sam mu čestitala slavu u restoranu na Zvezdari, nisam ni razmišljala da li je ispravno što svetkuje van kuće.

S druge strane, priznajem, znalo je da mi zasmeta kad u novinama i na portalima vidim fotografije sa proslave krsnih slava koje su ličnosti sa naše javne scene obeležavale u kafanama.

Ove godine od mnogih ljudi čujem da će Svetog Nikolu proslaviti na isti način – u restoranu. Obrazloženje je da žive u malim stanovima i da ne mogu da u jednom danu (ove godine radnom) dočekaju sve goste, a biće preumorni ako „podele“ goste na tri (opet radna) dana.

Pitala sam sveštenika Branislava Miljkovića da li je greh obeležavati slavu van porodičnog doma, tačnije u kafani ili restoranu.

- Ne bih tako lako osuđivao one koji to čine, jer neki su inače podstanari, pa obrni-okreni oni nisu u svojoj kući – kaže otac Branislav.

- S druge strane, mnogi žive u tako skučenim uslovima da im je zaista nemoguće da ugoste sve koji im dođu za slavu.

Otac Branislav podseća da je nekada, kad su zidane kuće, postojala takozvana slavska soba. Tu su uvek stajali stolovi i stolice (ili klupe), i znalo se da je to prostorija u kojoj će porodica ugostiti familiju i prijatelje na dan slave. Danas su stvari mnogo drugačije, a mi, čini se, lako osuđujemo kad čujemo da će neko slavu obeležiti u restoranu; ne obaziremo se na vreme u kom živimo.

- Ima ljudi čiji je stambeni prostor izuzetno mali, pa odlučuju da okupe goste u restoranu. Nemojmo olako da osuđujemo – podseća otac Branislav.

Odsustvo pristrasnosti je još jedna lekcija koju učim tokom mog prvog 40-dnevnog posta. Čika-Brani nisam zamerala što je obeležavao slavu u kafani, jer sam imala razumevanja za njegove porodične prilike, a drugima, priznajem, i te kako jesam, jer mi je sve delovalo novokomponovano. Kao da ne živim(o) u 21. veku.

Osamnaesti dan

Približava se Sveti Nikola, slava koju pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste. Svečari koji žive u malim stanovima, a žele da okupe veliki broj prijatelja i rođaka na dan krsne slave, obeležiće je u kafani ili u restoranu, neretko uz muziku.

Slično će uraditi i naši ljudi u dijaspori - oni možda s još više radosti, jer im nedostaju porodični dom, familija i komšije, pa će u restoranu, uz slavsku sveću i prijatelje kojima su okruženi, pritisnuti nostalgijom malo glasnije zapevati.

Pitala sam oca Branislava Miljkovića da li je ispravno proslavljati slavu uz muziku.

- Narodna muzika i folklor su očuvali ovaj narod, zajedno sa duhovnošću - podseća otac Branislav.

- Šta se dešavalo kad se završi liturgija? Naša narodna pesma kaže: “Oro se vije oko manastira”. Neki se sablažnjavaju kad se na slavi pusti narodna pesma, a ne bi trebalo. Da se razumemo, ne pričam o novokomponovanoj folk muzici, već o pravoj narodnoj pesmi koja je jednako čuvala narod kao i crkvena pesma.

Otac Branislav podseća na reči Svetog Simeona, oca Svetog Save, koji je govorio o narodnoj pesmi:

- Kad svratiš u Carigrad ili bilo gde, i čuješ zvuk frule, ti prepoznaš svoju pesmu i trčiš tamo, jer znaš da je tamo neko tvoj.

Apsurdno je, nastavlja sveštenik, da se neki koji se prave pobožni sablažnjavaju na narodnu muziku.

- I narodne pesme bi trebalo znati i slušati, kao što slušamo duhovnu muziku, ali čak i narodne pesme imaju vreme kad bi trebalo da utihnu. Kad je neko duhovno slavlje, nije sporno da tu ima i muzike, ali je uvek pitanje kakva muzika se sluša i isto tako jako je bitno naći pravu meru. Isto kao i hrana i piće u postu; trebalo bi i da se pojede i da se popije, ali ne da se najede i da se napije. Nije sporno zapevati, ali je sporno da se to pretvori u neki pir. Mora da postoji neka mera - podseća otac Branislav.

Sedamnaesti dan

Pravila, pravila, pravila… Čini mi se da sam, iz velikog neznanja i isto tako velike želje da tokom posta ne napravim nijedan propust, previše opterećena da negde ne pogrešim. To primećuju i ljudi iz mog okruženja koji se trude da me nauče da stvari ne postavljam tako kruto i strogo.

Ali, to u ovim godinama ne ide baš lako kod nas štrebera…

Tako me je zanimalo i na kojoj ruci je ispravno nositi, odnosno držati brojanicu tokom molitve. Videla sam da brojanicu neki nose samo na levoj, a drugi samo na desnoj ruci.

(Istina, videla sam i one koji nose po tri-četiri brojanice na svakoj ruci, ali ta slika u startu sugeriše da ih tretiraju kao modni detalj - tako i izgledaju, dizajnerski.)

Oni koji je nose na levoj ruci rekli su mi da je to jedino logično, jer bi se trebalo prekrstiti tokom molitve, pa je jednostavnije da desna ruka ostane slobodna. Čula sam još jedno objašnjenje: “valja se” nositi brojanicu na onoj strani tela na kojoj nam je srce.

Oni koji je nose na desnoj ruci objasnili su mi da se “valja” da brojanica bude baš na onoj ruci kojom ćemo se prekrstiti pre i posle brojanja molitvi.

Zamolila sam sveštenika Branislava Miljkovića da mi kaže kako je ispravno nositi brojanicu.

- Nije bitno da li brojanicu nosite na levoj ili desnoj ruci. Ona nije amajlija, koristi se za brojanje molitvi i ako je ne koristite u tu svrhu, ona neće ništa pomoći - jasan je otac Branislav.

Isto tako je, objasnio je, i sa krstićem:

- Ako krstić ne koristimo da se pomolimo Bogu gde god da smo, to što nosimo krstić neće pomoći.

Možda mi (pre)opterećenost pravilima uskraćuje neka duhovna iskustva, ali sam naučila da je jedino ispravno ne odstupiti od onog što je i u postu i van njega najvažnije - od vere i posvećenosti.

Šesnaesti dan

Kad sam kao dete odlazila u crkvu, nije mi bilo neobično što su sve starije žene imale marame na glavi. Iste te žene viđala sam i na ulici, takođe sa maramom preko glave.

Pre petnaestak godina, na osvećenju crkve u Kragujevcu, prisustvovala sam sceni koju je teško zaboraviti. Nekoliko tinejdžerki prilično slobodno odevenih izvadile su ogromne ešarpe pre nego što će ući u crkvu i pokrile su kosu i ramena, a neke od njih obmotale su ešarpe i oko struka kako bi pokrile šortseve. Mnogi koji su došli na osvećenje s neodobravanjem su komentarisali njihov čin.

- Zna se kako žensko dolazi u crkvu, sa maramom na glavi i u suknji ili haljini, smerno obučena - bio je samo jedan od komentara koji se mogao čuti.

Danas u crkvi viđam i žene koje nose marame preko glave, ali i one koje to ne čine. Komšinica koja redovno odlazi u crkvu uvek nosi maramu i suknju, pa me je, priznajem, pred njom bilo sramota kad sam otišla na liturgiju bez marame i u pantalonama.

Sveštenik Branislav Miljković kaže da je u današnje vreme teško odrediti pravilo odevanja koje će važiti svuda.

- U Rusiji, Ukrajini, Belorusiji i Gruziji vidi se da od najmanjih nogu devojčice nose marame - kaže otac Branislav.

- Marama ima svoje značenje 24 sata svih sedam dana u nedelji, a ne samo na liturgiji. Monahinje koje se najviše trude da sleduju primer Presvete Bogorodice i mnoge koje su se spasile i postale svetiteljke, uvek su sa maramom. Nećete naći nijednu ikonu svetiteljke, a da joj nije pokrivena glava. Ali ni Bogorodica ni svetiteljke nisu nosile pokrivalo za glavu samo kad su se molile, već stalno.

Zato je, ističe otac Branislav, pitanje koliko ima koristi od toga ako žene nose maramu samo tokom službe, a onda je skinu čim izađu iz crkve.

Ovo, naravno, nije jedina dilema:

- Kako čovek da kaže nekome da ako ne nosi maramu preko celog dana ne bi trebalo da je stavlja ni kad ulazi u crkvu? Reći će da je jeretik. A da naredi nekome da nosi maramu, to bi opet moglo da bude ugrožavanje slobode... U ovakvim okolnostima teško je naći mogućnost da budete jednoobrazni i da to važi svuda i za sve.

Ipak, ono što svako od nas može da učini jeste da se potrudi da bude pristojno odeven, ne samo kad idemo na liturgiju, nego i kad se okupljamo u crkvi zbog krštenja i venčanja.

Petnaesti dan

Jedna od najvećih dilema koju sam podelila sam vama na početku Božićnog posta bila je koliko će biti teško (ili lako) da se prebacim na posnu hranu.

Znam mnogo ljudi koji su vegani ili su zbog bolesti morali da se odreknu mesa i mlečnih proizvoda, i odlično funkcionišu. Kod nekoga se samo desi “klik” i lako se prebaci na drugačiji režim.

S druge strane, kao neko ko obožava da kuva i uz je to veliki gurman, a bez jogurta ne može da zamisli dan, pitala sam se da li ću uspeti da ne pokleknem na tom “prvom stepeniku” u postu.

Uspevam i jednostavno je, a nekako mislim - kad mogu ja, onda može svako.

Ishrana bez proteina životinjskog porekla donekle utiče i na psihu; čini mi se da sam smirenija i da stvari koje ne mogu da izmenim prihvatam kao takve.

Nisam radila analizu krvne slike pre početka posta, pa ni dve nedelje kasnije, ali ne osećam manjak energije u odnosu na period pre 28. novembra. Nutricionistkinja Lara Bojanić objasnila mi je da je to posledica dve stvari - unosa vitamina i minerala kroz voće i povrće i isključivanja životinjskih proteina iz ishrane.

- Krvni sudovi su verovatno u boljem stanju, jer nema unosa loših masti - kaže Lara.

- Ipak, trebalo bi povesti računa o unosu proteina iz mahunarki i ribe, jer su oni veoma važni za imunitet.

Njen predlog za doručak su ovsene pahuljice prelivene vodom ili sojinim mlekom, sa dodatkom suvog voća, a potom čaša soka od pomorandže.

- Na taj način se lakše vezuje gvožđe sa vitaminom C, pa neće doći do pada energije i umora - navodi nutricionistkinja.

Ražani integralni hleb, pasulj, boranija, kinoa, pirinač, uz veće količine salate i svežeg voća obezbediće organizmu sve neophodne nutrijente tokom posta.

- Važno je unositi dovoljne količine hrane, da u nekom trenutku ne bi došlo do usporavanja metabolizma - podseća nutricionistkinja.

Četrnaesti dan

Svakog dana, prilikom dolaska na posao i povratka kući, autobusom prolazim pored crkve na Zrenjaninskom putu. I ma kolika da je dušegupka u prevozu (a uvek jeste), bar trećina putnika počinje da se krsti kad se približimo svetinji. Neki to rade gotovo krišom, skoro neprimetno, a neki teatralno, gurajući ostale putnike.

U vreme posta, čini mi se da se broj onih koji se krste u GSP-u kad prolazimo pored crkve udvostručuje.

Pitala sam sveštenika Branislava Miljkovića da li je narod usvojio ovaj čin kao pogrešan ili je ipak ispravno prekrstiti se uvek kad prolazimo pored svetinje, pa makar bili i u autobusu.

Priznajem, ume da deluje prilično zbunjujuće kad vidite pola autobusa kako se krsti, a do pre desetak godina gotovo nijedan putnik to nije radio - barem ne da sam ja videla. Zanimalo me je da li je ovo pomodarstvo ili ispravan hrišćanski čin.

- Sve zavisi od toga da li se ljudi krste kad prolaze pored crkve zato što tako osećaju ili to rade da bi ih drugi videli - objašnjava otac Branislav.

On podseća na stihove iz “Nebeske liturgije” vladike Nikolaja: “Crkvu grade, Bogu se ne mole, crkvu grade da ih vide ljudi.”

- Ne mora da znači da će se neko ko je sagradio crkvu odmah spasiti; zavisi da li je gradio crkvu da bi proslavio Boga ili da bi proslavio sebe. Isto tako je i sa onima koji su se prekrstili u autobusu; zavisi zbog čega su to uradili. Ako su čuli da se tako valja, onda od toga vajde nema. Ali, ako osećaju potrebu da se prekrste kad prolaze pored svetog mesta, onda je to nešto sasvim drugo.

Trinaesti dan

Više puta sam čula da se vernicima tokom molitve dešava da zaplaču. Jednom sam tome i prisustvovala, a komšinica koja svakodnevno odlazi u crkvu rekla mi je da su to suze pročišćenja i znak Božje milosti.

- Nekada takve suze jesu znak Božje milosti, nekada ne – objašnjava otac Branislav Miljković.

- To je isto kao kad neko pita: „U snu mi se pojavila Sveta Petka, da li je to znak Božje milosti?“ Nekada da, nekada ne. Jer, nekada hoće i đavo da nas sablazni, hoće da nas učini gordima... U Svetom pismu stoji da nekada i đavo uzima obličje anđela samo da bi nekoga prevario.

Otac Branislav prepričava da je jednom prilikom, kao dete, hodao iz Zemuna prema Patrijaršiji sa vladikom Danilom Budimskim koji je pričao o tome kako je jedna žena govorila da s vremena na vreme sanja svetitelje.

- On je rekao, a to se može pročitati i u delima Svetih otaca, da bi tad trebalo ovako reći: „Ako je od Boga, nisam dostojan, a ako nije od Boga to mi i ne treba“ – objašnjava sveštenik i dodaje:

- Naravno da su najveći isposnici mogli sebe toliko da očiste kroz post i kroz molitvu, da su u toj čistoti srca videli koliko u stvari greha imaju, pa su mogli da kažu da imaju više greha nego kose na glavi i da su zbog toga plakali.

Ali, kao što osmeh može da bude iz srca, on može da bude i licemeran. Tako je, veli otac Branislav, i sa suzama.

- Bog i čovek znaju da li one zaista dolaze iz srca ili čovek sam sebe natera da plače, pa kaže kako je veliki molitvenik, ugodnik Božji i može da plače dok se moli i dok se ispoveda. Same po sebi, suze nisu ništa loše, a ako bi neko sa strane merio (a nema pravo da meri ni dobro ni loše), on ne zna šta je u nečijem srcu i šta iz njegovog srca izlazi: da li su te suze znak njegovog pokajanja, bliskosti Bogu, Božji blagoslov koji tim suzama čisti svoje grehe ili je samo predstava za ljude. Za Boga to nije predstava, jer Boga ne možemo da prevarimo – podseća sveštenik.

Dvanaesti dan

Prilikom odlaska na ispovest, liturgiju i pričest, u porti crkve prošle nedelje čula sam razgovor između mirjana, koji me je zbunio. Naime, jedan od njih je priznao drugom kako nije postio, ali je došao da se ispovedi i da se pričesti.

Pitala sam oca Branislava Miljkovića da li je to ispravno.

- Molitva, post, ispovest su osnov za pričešće i spasenje – podsetio je otac Branislav.

- Kako kažu neki Sveti oci, post i molitva su krila kojima se duša diže sa Zemlje na nebo. Post ima višestruko značenje; najpre telesni post, kao prva stepenica na toj lestvici, a onda duhovni post. Kad uzmete da čitate žitija svetih, ima li tamo nekoga ko nije postio? Ima mučenika koji su postradali za veru Hristovu, možda čak nisu ni bili kršteni, ali su, u trenucima kada su gledali kako hrišćane muče, ali se ne odriču Hrista, i oni poželeli da veruju u Hrista i da njih Hristos isceljuje za vreme mučenja i da ih digne u Carstvo nebesko. U želji da i oni prime hrišćansku veru, i njih su pogubljivali i postajali su mučenici, i ta njihova mučenička krv računa se kao voda koja služi za krštenje, jer od njih nije ni moglo da se očekuje da se spašavaju kroz post. Ali, svi ostali koji su kršteni trebalo bi da poste. I Hristos se posle krštenja povukao u pustinju i postio 40 dana i 40 noći.

Otac Branislav podseća na važnost posta:

- Držite post, a post će držati vas. Ako ne budete mogli da izdržite, onda uzmite razrešenje koje vam pripada. Ako možete da postite, zašto biste stavljali zdravu ruku u gips? Zbog čega biste se lišili blagodati i koristi od posta ako možete da postite?

Nisam mišljenja da može da se pričešćuje čovek koji ne posti, jer se kroz post i molitvu čovek sprema za pričešće. Ni mi koji služimo nismo bezgrešni, ali postoji određeni trud. Tako isto i za pričešće; niko nije dostojan, niko nije bezgrešan, niko ne može da se toliko očisti od greha da bi bio kao anđeo bez greha ili kao sam Hristos bez greha, ali se trudimo da se kroz post, molitvu i ispovest što bolje očistimo i što više preobrazimo, promenimo nabolje i da se na taj način sjedinimo sa Hristom.

Nije prepreka da se približi Hristu ni mlad, ni star, ni pametan, ni lud, ni bogat, ni siromašan, ni car, ni vojnik, prepreka je samo naš lični greh.

Jedanaesti dan

Ne bih da generalizujem, ali verujem da ne postoji čovek na svetu koji makar jednom u životu nije osetio mržnju i bio na meti mrzitelja. Olako sudimo jedni (o) drugima, i u toj strasti u fokus stavljamo osobu, a ne čin.

Lako volimo one koji nas vole, ali isto tako, nažalost, padamo u zamku da mrzimo one koji mrze nas.

Možemo li drugačije?

- Ne tražite razloge da utemeljite svoju mržnju, uvek tražite razloge za ljubav prema svima, pa i prema onima koji vas mrze – kaže otac Nenad.

- Tome nas je učio Isus Hristos koji se na Golgoti, slušajući one koji su mu se rugali, molio rečima: „Oče, oprosti im, ne znaju šta čine“. Nećemo osetiti radost vere niti moć molitve ako nekoga mrzimo ili ako razmišljamo o tuđoj mržnji prema nama.

Nije mržnja, objašnjava otac Nenad, samo kad nekoga ne volimo. Mržnja ima i drugo ruho: kad se nekome ko nas je uvredio desi nešto lepo, a mi se tome ne obradujemo. Mržnja je i kad se nekome ko nas ne voli desi nešto loše, a mi se tome obradujemo, iako možda mislimo da smo mu oprostili.

- Sa gorčinom se treba suočiti. Svako od nas treba da zaviri u svoje srce i da prizna sebi da li ima i trunku mržnje, a onda da se molimo Gospodu da nas toga oslobodi i da činimo sve da postanemo što bolji ljudi koji će istinski voleti druge – poučio me je otac Nenad.

Deseti dan

Svako od nas je barem nekad u životu morao da “proguta” uvredu, baš kao što smo i mi, ciljano ili nehotimice, uvredili druge rečju ili gestom.

Ali, nemaju sve uvrede istu težinu - uvek više zaboli kad nas uvredi neko ko nam je blizak, koga volimo i od koga ne očekujemo da će se prema nama ponašati drugačije nego samo s puno ljubavi, poštovanja i pažnje.

Kako oprostiti uvredu?

Priznajem, to je za mene dugo bila (i još je) veoma teška lekcija, tim pre što se trudim da ljudima nikada ne priređujem ono što ne bih volela da oni prirede meni. Ali, život nije ravna linija, svi grešimo i svima se desi da uradimo ili izgovorimo nešto zbog čega će se drugi osećati loše.

- Mi ne moramo da znamo da li se onaj ko nas je uvredio iskreno pokajao pred Bogom - podseća sveštenik Branislav Miljković.

- Ako opraštamo ljudima grehe, oprostiće i nama naš Otac nebeski. Ako u sebi nosimo uvredu, teško ćemo moći da uputimo iskrenu molitvu, jer sa gorčinom u srcu nećemo moći da joj se prepustimo.

Ako nam, i pored želje da oprostimo, neki “glas u nama” ne da mira i stalno podseća na uvredu, sebe bi trebalo koriti i podsećati se da smo i sami uvredili nekoga.

Nije lako, ali je lekovito.

Deveti dan

Kad probam racionalno da sagledam promene koje sam uvela 28. novembra, mogu da priznam da mi prijaju, ali i da ih u isto vreme nije bilo lako usvojiti. A najteže mi, svakako, pada zebnja da nešto ne pogrešim.

To su konstatovale i moje kolege, ne samo na mom primeru, već i na primerima mnogih kad su prvi put odlučili da poste.

- Svi odjednom postajete opterećeni da negde ne pogrešite - rekla mi je koleginica, a u vazduhu je “visio” neizgovoreni nastavak - “ko da do juče niste grešili”.

I zaista, šta je ono što inicira da odjednom postanemo opterećeni da ne pomislimo nešto loše, da ne izgovorimo nešto loše, da stišamo strasti u svakom smislu…?

Da li je to strah od Boga? Strah da sami sebe ne razočaramo? Ili, možda, strah od reakcije ljudi kojima smo okruženi, a u čijim očima ćemo ispasti slabići i još veći grešnici ako prekršimo neko pravilo posta?

Kod mene je, priznajem, sinergija svega nabrojanog. Ali valjda svako ima svoj način za jačanje volje… U dosadašnjem životu uvek mi je bilo teže da se negde ne “sapletem” nego da zapnem, pa je tako i sada. Lako ću ono što je bogougodno, a na ono drugo moram strogo da pazim.

Otud i strah.

Ili se to, možda, zove gordost?!

Osmi dan

Ispovest, prisustvovanje liturgiji, pričest… Imala sam bezbroj dilema i bezbroj pitanja na ovu temu pred odlazak u nedelju u crkvu.

Šta ako nešto zaboravim da ispovedim? Koliko je neozbiljno da zapišem sve čega se setim, pa da pročitam pre nego što stanem ispred sveštenika? Najvažnije pitanje bilo je da li bi sve ono zbog čega se kajem trebalo da ispovedim pre nego što primim Svetu tajnu pričešća ili će biti dovoljno da se iskreno pokajem, a da ne kažem svešteniku sve što me tišti?

Prethodnih dana trudila sam se da mnogo više preispitujem svoje reči i postupke nego što sam to činila ranije. I ma kako većina nas mislila da grešimo retko (ili gotovo nikada), kad počnemo da obraćamo više pažnje shvatimo u kakvoj smo zabludi živeli. Zato je moj “spisak” bio poduži - od loših misli kad kasni prevoz (koji uvek kasni), preko neizgovorenih opakih komentara kad nešto pročitam ili čujem, do psovke koja ume da se omakne, odsustva razumevanja prema nekim ljudima, izostanka reakcije onda kad je trebalo da reagujem zarad nečijeg dobra…

Previše toga stane u jedan dan, a tek u sedam! A i ko zna šta sve nisam uspela da registrujem u prvih sedam dana Božićnog posta.

Pitala sam sveštenika Nenada u crkvi u koju sam otišla na ispovest, liturgiju i pričest šta bi sve trebalo da ispovedim i da li ću biti dostojna da primim Svetu tajnu pričesti ako se zbog nečega iskreno kajem, a to ne izgovorim prilikom ispovesti.

- Od Boga se ništa ne može sakriti, i ako se na ispovesti ne pokajete zbog onoga što ste uradili, pomislili ili rekli on to već zna. Kad se ispovedite pred sveštenim licem, pokazujete da niste licemer i da iz srca molite za oproštaj. Ako nešto svesno prećutite da ispovedite, a iskreno ste se pokajali zbog učinjenog lošeg dela, vi ćete možda donekle umiriti svoju savest, ali nećete živeti liturgijskim životom - objasnio mi je otac Nenad.

A šta ako neki greh koji sam ispovedila ponovim, slučajno ili ne?

- Opet ćete ga ispovediti, ali ćete sa Vašim duhovnikom duže razgovarati o tome zašto ste taj greh ponovili - uputio me je otac Nenad.

Nije da nisam vodila računa da ono što sam ispovedila ne ponovim, ali - desilo se. Već vidim sebe kako u nedelju provodim više vremena u razgovoru sa duhovnikom na temu ponavljanja starih greha i učenja kako da ih izbegnem.

A kako se vi borite da ne pomislite, kažete ili uradite nešto zbog čega ćete se kajati? Podelite kroz komentare.

Sedmi dan

Jedna od čestih pitanja koje se može čuti od onih koji, kao i ja do sada nikada nisu postili ceo post, odnosi se na vezu između bolesti i posta.

“Kako da postim, ako sam bolestan i pijem lekove, a moram da ih popijem uz mleko po naredbi lekara?”

Takođe, neretko se može čuti i rečenica: “Ne postim, jer pijem lekove, a pridržavam se svih Božjih zapovesti i to mi je dovoljno”.

Pitala sam sveštenika Branislava Miljkovića da li osobe koje su bolesne mogu da budu pošteđene posta.

- Posta niko nije oslobođen - kaže otac Branislav.

- Ukoliko neko, zarad zdravlja, mora da popije lek sa mlekom ili kiselim mlekom, on bi trebalo da razgovara sa svojim duhovnikom i zamoli ga da ga, zarad terapije, razreši na te namirnice.

I trudnice, dojilje, stari ljudi, kao i oni koji obavljaju teške poslove mogu da zatraže ublažavanje pravila posta, ali ne i da im post bude ukinut.

Drugačiji način ishrane je, podseća otac Branislav, tek jedan segment posta. Molitve, čitanje Svetog pisma, odlasci na liturgije, jutrenje i večernje, uzdržavanje od loših misli, reči i dela prisajedinjeni su telesnom postu kog, bez duhovnog posta, Bog ne prihvata.

Šesti dan

Kako trpeti nepravdu, a ostati smiren? Verujem da je svako makar jednom u životu postavio sebi ovo pitanje, tragajući za ispravnim odgovorom.

Da li je trpljenje nepravde vrlina ili greh? I kako (ne) reagovati kad se nađemo u takvoj situaciji?

- Trpeti nepravdu nije greh – kaže sveštenik Branislav Miljković.

- Trpljenjem spasavamo dušu svoju. Bog će suditi svakome, a na čoveku je da se moli, da se pokaje, da oprašta...

U „Himni hrišćanskim vrlinama“ Sveti Nektarije Eginski opisao je trpljenje kao „moralnu silu koja stišava u srcu čovečijem probuđena žalosna osećanja i koja blaži bol u nedaćama“.

Smirenje je u molitvi i u oprostu, o kom je pisao i Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički (Velimirović):„Kad bismo mi znali koliko se nama prećutno oprašta svaki dan i svaki čas, ne samo od Boga, nego i od ljudi, i mi bismo sa stidom požurili da drugima oprostimo!“

Peti dan

Čitajući komentare ispod ovog bloga, stekla sam utisak da neki ljudi nisu shvatili zašto javno delim svoje iskustvo i dileme tokom Božićnog posta. S druge strane, ne sporim da možda nisam dobro objasnila zbog čega pišem na ovu temu iz dana u dan.

Da se razumemo: nije mi namera da od ovog iskustva pravim rijaliti, već da, zajedno sa sveštenicima i onima koji redovno poste odgovorim na brojne dileme koje prethode postu i pridržavaju se posta. Učim od onih koji znaju mnogo više od mene, početnika na ovom putu. Želim da pomognem, a i sama imam mnogo ljudi oko sebe koji mi pomažu i ohrabruju me da usvojim nova znanja. Njihova iskustva su mi dragocena i zahvalna sam što ih nesebično dele – to je, uostalom, još jedan segment našeg lepog pravoslavlja.

Nekome možda trivijalno zvuči priča o ishrani tokom posta, ali je s druge strane mnogo onih kojima je baš to razlog za odustajanje.

A ne mora da bude.

Kao neko ko se ne može pohvaliti jakom voljom na tom terenu, vidim na ličnom primeru da je i te kako izvodljivo. Samo bi trebalo osvestiti želju za promenom navika i nekako ih „udenuti“ u svakodnevicu.

Kako najveći deo dana provodim na poslu, što je, verujem, situacija sa većinom vas, pitala sam se mogu li da izdržim na posnoj hrani. Mnogo toga što je zdravo ne volim da jedem, zbog hroničnih bolesti ponešto i ne smem, a ako jedem samo ugljene hidrate neće biti dobro po više osnova...

I onda me uhvati panika: kako ću sve da uklopim, a da ipak dobro funkcionišem? Prethodnih dana to su mahom bili pereca za doručak, pirinač ili (nevoljeni) krompir i salata od kupusa za ručak, a boranija na vodi ili hleb i ajvar (kad je dozvoljeno ulje) za večeru. Pravila Božićnog posta za ovu godinu u prvoj nedelji nalažu post na vodi ponedeljkom, sredom i petkom, post na ulju utorkom i četvrtkom, a subotom i nedeljom može se jesti riba (koju takođe ne volim, kao ni krompir).

Danas sam, zbog odlaska na intervju van redakcije, kasno stigla u „Komtrejdov“ restoran, pa nisam imala preveliki izbor. Pirinač sa brokolijem i kiseli kupus – okej, može.

Na putu do kase u vitrini sam videla upakovane proizvode „Friends and Plants“

i pitala da li su posni. Jesu. Radost! Sutra imam puno obaveza kod kuće, ne verujem da ću stići da kuvam, a šarena kinoa sa vege ćufticama deluje kao savršeno rešenje za ručak. Sad bar neću morati da razmišljam o izboru namirnica u danima kad je dozvoljeno jesti na ulju, a znam da ću se hraniti zdravo, izbalansirano i da ću imati mnogo energije.

Četvrti dan

Navikli smo da se delimo - na “zvezdaše” i “partizanovce”, na pristalice vlasti i večite opozicionare, na vernike i komuniste… (Nastavite niz.)

A gde su podele, tu su i različita mišljenja, pa i prepirke.

Tako je i ovaj blog o Božićnom postu izazvao sukob mišljenja koji često imamo prilike da čujemo ili da pročitamo na društvenim mrežama.

“Pitanje svih pitanja” između onih koji se pridržavaju verskih propisa i onih koji to ne čine našlo se i na našem portalu među komentarima.

Dok je jedan čitalac podelio svoje iskustvo o tome kako je još kao dete počeo da posti i to čini i danas (poštujem izbor, svaka čast), drugi ga je upitao ono što su mnogi makar jednom u životu pomislili:

- Ko kaže da si bolji čovek od mene ako postiš?

Nekome bi ovo pitanje bilo povod za žučnu raspravu, neko bi ga svrstao u ona filozofska.

Nažalost, svedoci smo scena nasilja i ubistava gotovo svakodnevno, tu oko nas. I nije retkost da komšije opisuju nasilnika kao “mirnog, tihog, porodičnog čoveka koji je redovno postio i išao u crkvu”.

(Još jedan pogodan teren za “male ratove” i donošenje paušalnih zaključaka.)

- Sveti Vasilije je govorio: “Istinski post nije samo odricanje od hrane, nego odricanje od strasti i grehova” - kaže sveštenik Branislav Miljković.

- Onaj ko se moli, čini dobra dela, pomaže siromašnima, živi u miru sa svima, ne govori ružno o drugome i ne sluša kad neko ogovara, onaj ko ne ide putevima greha, njemu će post pomoći da bude bolji čovek. Ako se neko uzdržava od mrsne hrane, a ne pokazuje ljubav prema bližnjima, ne moli se, nije zahvalan, ljuti se, svađa se, psuje, ne oprašta, ne govori istinu, diže ruku na druge, gramziv je, vara supružnika…, uzalud je što uzima samo hleb i vodu umesto mesa. Ali, onaj ko istinski posti osetiće blagodeti koje post donosi.

Sveštenik prepričava razgovor između dvoje ljudi - monaha i čoveka koji ne veruje u Boga.

- Da li je “Sveto pismo” najveće? - pita nevernik kojem se u glasu čuje spremnost da se svađa.

- Nije - smireno odgovara monah.

- Kako nije?! - zaprepašćen je nevernik i ujedno iznerviran što će morati da traži novu žrtvu za raspravu.

- ”Sveto pismo” je, naravno, najvažnija knjiga, ali je život po “Svetom pismu” najveći - odgovara monah.

Uvek, a ne samo u danima posta.

Treći dan

Promenu načina života prate brojne dileme, posebno kad ste, kao ja, potpuno nepripremljeni otvorili novo poglavlje. U razgovoru sa nekim sveštenicima objašnjeno mi je da je trebalo da najpre odem kod svog duhovnika da bi mi on razjasnio dileme i upozorio me na iskušenja koja će me nesumnjivo sačekati tokom 40 dana posta.

Za to sam zakasnila, nekako sam “plivala” prethodnih dana, ali danas sam pred samom sobom pocrvenela, što mi se inače ne bi desilo da kroz post nisam počela da sagledavam najpre sopstvene postupke iz raznih uglova.

I ne, nisam bila baš ponosna.

Preuzela sam obavezu da pišem tekst o umetnici čiji rad nisam pratila, a koja mi iz nekog razloga nije bila simpatična - najblaže rečeno. Posmatrala sam je kroz prizmu priča koje sam o njoj čula i na osnovu toga “zakucala” nimalo pohvalno mišljenje. I ne samo to; bila sam uverena da se neće desiti ništa što bi to mišljenje moglo da promeni.

A onda sam počela da istražujem šta je sve do sada uradila i istovremeno razmišljala koliko je hrabrosti bilo potrebno da se usudi da pomeri granice. Malo pomalo, prešla sam na onu “drugu stranu” - od hejtera sam postala neko ko će se truditi da razume njen ugao gledanja.

Priznajem, bilo me je sramota kad sam osvestila koliko sam do tada površno sudila o njoj, kao što, pretpostavljam, svako od nas bar ponekad sudi o javnim ličnostima. I još gore, stavila sam znak jednakosti između nje kao ličnosti i njenog rada.

Pitala sam oca Branislava Miljkovića iz Hrama Svete Petke u Ovči koliki je greh suditi o nekome.

- Hristos je rekao: “Ko si ti da sudiš o drugome?” - kaže otac Branislav i podseća na rečenicu koju smo svi makar jednom čuli: “Trun u tuđem oku vidi, a balvan u svom ne vidi.”

Ističe da je, pak, još nešto mnogo važno, a što često zaboravljamo:

- Mi vidimo kad neko greši, ali ne vidimo kad se neko kaje. Čudimo se što je neko koga smo smatrali velikim grešnikom završio u raju, a verovatno i ne pomislimo da se on duboko i iskreno pokajao.

Dobro ću upamtiti ove reči i kad prođe vreme posta. Važe zauvek.

Drugi dan

Jučerašnji tekst izazvao je brojne reakcije, a one su se mahom odnosile na pisanje o hrani.

“Vi ste rešili da jedete posnu hranu, a ne da postite… Praštajte”, napisala je jedna čitateljka.

Ali, postoji objašnjenje zašto je baš hrana bila u fokusu jučerašnje priče.

S kim god da sam prethodnih dana razgovarala na temu posta, prvo pitanje odnosilo se upravo na namirnice.

- Ja bih mogla da postim, ali pod uslovom da to odluče i članovi moje porodice, a oni nisu u tom fazonu. Kako ću da spremam obroke za njih, a onda i za sebe? Ne mogu da spremam duplo, jer niti imam vremena, niti sam sigurna da se neću omrsiti kad kuvam za muža i decu - rekla mi je drugarica.

- Ne bih se usudio, jer sam desetak sati na poslu, plus vreme koje provedem u putu od kuće do firme i natrag… Previše je to vremena da živim na povrću i voću, a u firmi nemam kuhinju da bih mogao da naručim nešto posno što će me držati do večere - rekao mi je drug i prijateljski opomenuo da dobro razmislim pre nego što obećam da ću se do Božića, pored ostalih pravila posta, uzdržavati i za trpezom.

Izgleda da kod većine ljudi (ili barem kod onih sa kojima sam razgovarala prethodnih dana) pitanje izbora namirnica glavni razlog zbog kog ne razmišljaju o postu. Poštenije je, smatraju, da se ne obavezuju da će ga poštovati sa svih aspekata nego da ga prekrše na tom najjednostavnijem.

Treba li ovo pozdraviti ili prekoriti?

Sveštenici kažu da ne bi trebalo da budemo slabi i da je uzdržavanje od stomakougađanja samo jedan stepenik u postu. Molitva, pokajanje, opraštanje, zahvalnost Bogu, suzdržavanje od loših misli, reči i dela…, jednako su važni.

Prema rečima Svetog Jovana Zlatoustog, telesni post ne treba sprovoditi ako nije povezan sa duhovnim.

- Ne govori mi: Toliko dana sam postio nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, išao sam u gruboj haljini; nego kaži nam da li si od gnevnog čoveka postao tih, od žestokog blag. Ako si iznutra pun zlobe, zašto si telo mučio? - navedene su reči Jovana Zlatoustog u crkvenim knjigama.

U izazovnim vremenima u kojima živimo duhovni aspekt posta je mnogo zahtevniji od onog fizičkog. Ali, upravo u tome i jeste čar i lepota - da se potrudimo da postanemo bolji ljudi.

Da ne reagujemo burno kad se desi nešto što nam se ne dopada.

Da je lako - nije.

Ali važno je da učimo i da ne odustajemo, makar “padali” ko zna koliko puta. I da ne zaboravimo one koji vode najvažnije bitke.

Prvi dan: “Zagrejavanje” uz neoprostivu grešku

Jučerašnji, prvi dan božićnog posta započela sam uobičajeno - kuvanom domaćom kafom i limunadom sa malo meda. U nekom trenutku, umesto doručka koji mi je inače nezamisliv bez jogurta, popila sam hladno ceđeni domaći sok od višnje.

Takav je bio dan; zbog velikog broja kućnih obaveza nisam ni osetila glad, sve dok nisam otišla kod frizerke i shvatila da ništa nisam jela. Na sreću, u blizini je pekara sa posnim programom. Dva štapića sa maslinama biće sasvim dovoljna.

Znam da bi me mnogi nutricionisti izgrdili što osim kafe, pola litra limunade, 200 mililitara soka od višnje i dva štapića sa maslinama nisam ništa drugo pojela, ali nisam napravila pametniju organizaciju. Nedostajala je tu i salata, i nešto “na kašiku”, i neko sveže voće, ali jednostavno nisam bila gladna.

Hrana je manji problem od reakcije

Ono što sam sebi naredila jeste da se ne nerviram zbog svega što budem čula, pročitala ili videla. Kažu da bi u postu svako od nas trebalo da nauči da stiša strasti.

Tokom prvog dana to mi je bilo relativno lako - imala sam slobodan dan, pa nisam koristila gradski prevoz koji je u mom slučaju jedan od najvećih izvora frustracija.

Bilo je, naravno, informacija koje su stizale do mene, a koje bi u svim drugim okolnostima izazvale moju ne baš slatku reakciju, ali sam rešila da ne reagujem i da prećutim. Dokle - videćemo.

Možda budem još jedna od onih koje će, zahvaljujući postu, naučiti da neprijatni i nepravedni događaji i situacije samo “prođu” pored njih.

Izazov kom se radujem

Za danas sam se, makar kad je o hrani reč, bolje organizovala. U restoranu u okviru “Komtrejda” uvek misle na one koji žele da poste, pa neću razmišljati o tome šta ću ručati. Jučerašnji izostanak salate danas ću sigurno da nadoknadim, a za večeru će odlično poslužiti kao inspiracija neki od brojnih posnih recepata koje objavljujemo na portalu.

Doručak je bio kao i juče - domaća kafa i limunada s malo meda. A i prevoz od Borče do Novog Beograda jutros nije bio kao prethodnih meseci, pa nije bilo razloga za nerviranje. Bar za sada.

Fizički, prvih 36 sati sam “izgurala” bez problema. Možda je to onaj početnički entuzijazam, a možda i zametak promene o kojoj pričaju svi oni koji redovno poste.

Jedino što u ovom trenutku znam je da će ovo biti jedno veoma zanimljivo “putovanje” do Božića.

(Telegraf.rs)