Silovane žene pre razmišljaju o samoubistvu nego o prijavi nasilja: Psihijatar objašnjava razloge

Život u patrijarhatu, gde se tek nazire tračak nade ravnopravnosti, ženama stavlja ogromno breme koje ih vodi u konstatnu analizu da li su ičim doprinele da postanu žrtve silovanja

Za kratko vreme javnost u Srbiji potresle su prijave nekoliko glumica koje su moćnike iz sveta glume prijavile za polno uznemiravanje.

Preporučujemo

Najpre je prijavu protiv vlasnika škole glumce Mike Aleksića podnela njegova nekadašnja učenica Milena Radulović, a posle nje Danijela Štajnfeld označila je Branislava Lečića kao čoveka koji je nad njom izvršio jedan od najtežih oblika seksualnog nasilja.

I Milena i Danijela označile su autoritete iz sveta glume posle 9, odnosno 10 godina ćutanja. Mileni se pridružila i njena koleginica Iva Ilinčić, kao i još 7 devojaka koje su za javnost želele da ostanu anonimne. U javnosti se digla velika bura kada su glumice podelile svoja gorka iskustva o različitim oblicima polnog uznemiravanja.

Istražni postupak protiv Aleksića je u toku, dok je Lečić saslušan u policiji. Obojica su negirala optužbe.

Nakon svega, novinarka i spisateljica Simonida Milojković javno je progovorila o tome kako su joj se tri pevačice poverile da su bile žrtve polnog uznemiravanja od strane moćnika iz muzičke industrije.

Seksualno nasilje, nažalost, nije retkost, ali se o njemu retko priča. Lične psihološke drame kroz koje prolaze žene često ostaju zakopane u njihovim dušama.

"Htela sam da se ubijem"

Danijela Štajnfeld je priznala da je zbog svega proživljenog razmišljala i da digne ruku na sebe, pa i napisala oproštajnu poruku.

- Dok sam pravila film “Zaceli me”, najviše sam se plašila toga što otkrivam i svoje pismo o samoubistvu. To su bili čudni i teški dani za mene. Svi eksterni faktori da meni bude bolje, poput porodice, prijatelja, onoga što se zove dom i što je meni poznato, nisu postojali. Interni i intimni faktori takođe su bili poljuljani. Nisam imala za šta da se uhvatim, držim.

Nakon što je pronađena moja oproštajna poruka, neko je pozvao policiju. O tome su ubrzo saznali moji prijatelji u Njujorku i uradili su sve da me vrate nazad. I to je bilo teško. Bili su zabrinuti, jer su uvideli da nisam bezbedna za samu sebe - navela je Štajnfeld u jednom intervjuu.

Stigmatizacija, koja podrazumeva inferiornu ulogu žene u svetu muškaraca, najveći je problem pri odluci da se slučajevi ovakve vrste nasilja obelodane i prijave nadležnim organima. O tome za Telegraf govori psihijatar dr Ljiljana Simić.

Ona nije želela da komentariše pojedinačne slučajeve, ali je sa stručne strane objasnila kako se žrtve osećaju nakon seksualnog zlostavljanja i zbog čega se kod njih ponekad razvijaju i suicidna razmišljanja.

Dominantna uloga muškarca

- Ovakvim slučajevima se, pre svega, bavi viktimologija, posebna grana sudske psihijatrije koju čine oni koji su usko specijalizovani i mogu da mere koliki je nivo traume, kao i da procene koliko je žrtva bila povređena i ugrožena - kaže dr Ljiljana Simić za Telegraf.

Govoreći o korenu problema i uzroku, naša sagovornica navodi da život u patrijarhatu donekle stavlja žrtvu u nezavidan položaj, pa otuda potiču osude, naročito od žena.

Ali, u poslednje vreme dolazi do napretka u uspostavljanju rodne ravnopravnosti, što umnogome olakšava žrtvama da se otvore i obrate za pomoć.

- Kulturološki, ipak, još uvek ovo naše podneblje nosi korene patrijarhata koji daju dominantnu ulogu muškarcu. Ona se ogleda i u porodičnim odnosima, socijalnim, ali i u profesionalnim. Žene u svesti još uvek imaju inferiornu poziciju. Kada se sve to uzme u obzir, onda tek može da se razmatra stanje osobe koja je bila zlostavljana, seksualno, mentalno ili na bilo koji drugi način - objašnjava psihijatar.

Zašto žrtve ćute

Pod uticajem tradicionalizma, prema rečima dr Simić, leže i koreni trpnje, analize i samoanalize čina koji je bio neprijatan po žrtvu, kao i psiholoških procesa kroz koje prolaze dok ne skupe hrabrost da to eventualno i objave.

- Sigurno je da veći broj žena to nikad ne kaže, jer tome prilazi mnogostruko; posmatra to sa pozicije one koja je možda izazvala i provocirala čin na bilo koji način. Neminovno se žena nađe u situaciji da analizira kolika je njena krivica i participiranje u svemu tome - objašnjava psihijatar Simić.

Prema njenim rečima, žene iz takvih analiza i percipiranja očekuju osude javnosti, narušavanja sopstvenog ugleda, pa i karijere.

- Kada se sve uzme u obzir kao predgeneza, te žene razmišljaju o svakom segmentu svog života - od profesije, karijere, porodičnog i privatnog života, ličnog kredibiliteta, sopstvenog dostojanstva, pa i tome koliko je njihov integritet time narušen. Tu se donose odluke da li će se slučaj objaviti, odnosno prijaviti i sa kojom vremenskom distancom - pojašnjava dr Simić i navodi da ažurnost delovanja, kao odgovora na nasilje, uključuje i pomoć ostalima, ali i potencijalnim žrtvama.

Žrtve imaju osećaj krivice

Mnoge osobe koje su prošle ovo teško iskustvo, u zavisnosti od karaktera i mentalnog potencijala, imaju i "crne misli". Sagovornica Telegrafa objašnjava zašto nastaje osećaj krivice kod žrtve:

- Doživljaj žrtve je mnogo kompleksan, od toga da ima emotivno oštećenje, fizički doživljaj iskorišćenosti, osećanje krivice i neizostavno razmišljanje o tome da li je uradila nešto što bi dovelo od toga, pa i javne osude.

Samoanaliza i samoosuđivanje su neizostavni elementi koje žrtva prolazi, što uzrokuje niz loših emocija i osećanja. Kako kaže dr Simić, na to se nadovezuje i poremećaj spavanja, pad interesovanja za uobičajene aktivnosti... Kada se sve to sublimira, onda na kraju može da dođe čak i do razmišljanja o prekidu života.

Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve nasilja mogu zatražiti pozivima na sledeće brojeve:

SOS linije za žrtve nasilja - 0800 222 003

SOS telefona Autonomnog ženskog centra - 0800 100 007

SOS telefona Centra za podršku ženama - Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu - 0800 101010

(Telegraf.rs)