"Zašto si čekala 9 godina?" Teške osude na račun glumice, psiholog objašnjava zašto žrtve dugo ćute

- Neretko ne kažu nikom od straha i stida, a desi se i da kažu, pa da ih posle toga drugi optuže, osramote, ućutkaju ili im zaprete da se o tome ne govori – kaže psiholog Brankica Šaljić Milenković

Glumica Milena Radulović optužila je srpskog reditelja i učitelja glume Miroslava Miku Aleksića (68) za polno zlostavljanje.

Preporučujemo

Tim povodom oglasio se i MUP saopštenjem u kom je navedeno da je Aleksić uhapšen zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivična dela silovanje i nedozvoljene polne radnje.

- Sumnja se da je on u vremenskom periodu od 2012. do 2020. godine u prostorijama škole glume u Beogradu, čiji je vlasnik, seksualno napastvovao pet svojih učenica, od kojih su dve za vreme izvršenja krivičnog dela bile maloletne - navode iz MUP.

Mlada glumica koja je iznela u javnost deo traume kroz koju je, kako je ispričala i policiji prošla, odlučila se na taj korak pošto ju je kontaktirala devojka iz iste škole glume i požalila joj se da je na meti predatora.

Ali, nedugo po objavljivanju priče, na društvenim mrežama i u komentarima ispod testova objavljenih na portalima Milena se suočila sa brojnim osudama. Nisu izostale ni uvrede, a najčešći komentari odnosili su se na vreme koje je proteklo od polnog zlostavljanja do prijave policiji - devet godina.

Zbog čega se žrtve predatora teško odlučuju da progovore razgovarali smo sa psihologom Brankicom Šaljić Milenković.

- Čin silovanja je velika trauma i narušavanje svih ličnih granica, telesnog integriteta, prava odlučivanja, kontrole, osećaja sigurnosti u svet oko sebe – navodi psiholog Šaljić Milenković.

– Javljaju se strah i stid, osoba koja je pretrpela tu vrstu zlostavljanja je u stanju šoka. U zavisnosti od toga ko je počinitelj zavisi i da li će se čin ponoviti. Na nesreću, to češće bude osoba koja je poznata napastvovanoj ženi, devojčici, detetu, neko kome veruje ili predstavlja neku vrstu autoriteta.

Kako reaguju deca

Što je osoba mlađa, to je i proces zaključivanja o tome šta je ispravno a šta nije u redu, a ni normalno doživeti od druge osobe, slabije razvijen, ističe naša sagovornica.

- Mala deca bivaju veoma zbunjena, uplašena, instinktivno osećaju da to što se događa nekako nije u redu, ali nemaju kapacitete da se izbore sa situacijom. Kako rastu postaje im jasnije, ali šteta je već načinjena. Neretko ne kažu nikom od straha i stida, a desi se i da kažu, pa da ih posle toga drugi optuže, osramote, ućutkaju ili im zaprete da se o tome ne govori – navodi sagovornica Telegrafa.

Pakao tek predstoji, ključna je podrška

Prema njenim rečima, kada se polno zlostavljanje dogodi u starijem uzrastu, devojke se neretko pitaju da li su i kako su doprinele tome što se desilo:

- Preispituju se, preživljavaju unutrašnji pakao i ukoliko nemaju podržavajuću sredinu i osobe od poverenja kojima bi se obratile, one ni ne prijave silovanje. Moramo biti svesni da je prijava silovanja samo početak, ali daleko od toga da je kraj procesa. Osobe koje su prošle kroz tu traumu moraju da prođu niz, najblaže rečeno, neprijatnosti, počev od pregleda veštaka, preko izjava nadležnim organima, a samim tim kroz retraumatizaciju.

Nekada, podseća sagovornica Telegrafa, prođe dosta vremena dok osoba koja je žrtva predatora ne smogne dovoljno snage da progovori o onome što joj se desilo.

- Kada jedna osoba istupi i javno kaže kroz šta je prošla, nije neobično da i druge osobe koje imaju isto iskustvo osete podršku da urade isto. Izuzetno je važno govoriti o iskustvima iz više razloga. Jedan je svakako da bi osoba koja je preživela polno zlostavljanje mogla da prevaziđe traumu i da se vremenom oporavi, a drugi je i da se osoba koja je zlostavljač ili silovatelj na taj način zaustavi i ne pravi štetu drugima, kao i da krivično odgovara i nosi se sa posledicama svojih izbora – decidna je naša sagovornica.

Šaljić-Milenković podseća da nije lako nositi se sa osudama okoline i pitanjima koja „dodaju bol na bol“:

- Bez obzira na to što osoba koja je silovana nije učestvovala u tome u smislu da je, kako se ponekad u društvu površno ocenjuje, „to sama tražila“ ili „zaslužila“, ona oseća veliki stid. Potrebna joj je podrška, razumevanje, zaštita i dostizanje pravde.

Autonomni ženski centar: „Potrebna je velika hrabrost“

Iz Autonomnog ženskog centra saopštili su da je ova organizacija ponosna na mlade žene koje su se osnažile i prijavile silovanje i seksualno zlostavljanje koje im se desilo od osobe u koju su imale apsolutno poverenje da je tu da ih uči i podržava.

- Podsećamo da je potrebna velika hrabrost da se progovori protiv osobe koja je, koristeći poziciju moći i autoriteta, izgradila odnos poverenja sa decom, učinila da se osećaju posebno, a zatim ih na najteži mogući način zloupotrebila i nametnula osećaj odgovornosti, stida i postiđenosti – naveli su, između ostalog, iz Autonomnog ženskog centra.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36

(Telegraf.rs)