Fenomen "odbeglih očeva" sve je više prisutan i u Srbiji: Psiholog savetuje kako se izboriti sa njim

Često se susrećemo sa fenomenom oca koji se razvodi od majke, a time se automatski "razvede" i od sopstvenog deteta

Iako nakon razvoda i otac i majka ne gube tu ulogu i moraju biti svesni da su i dalje roditelji svoje dece, u praksi se sve češće dešava da onaj koji napusti bračnu zajednicu, reši se ujedno i uloge roditeljstva.

Preporučujemo

Ovaj tekst posvećujemo svim očevima koji su u jednom trenutku to prestali da budu, premda se i dalje vode kao zakonski obveznici, biološki roditelji i roditelji za koje se često kaže da su to "samo na papiru". Suočavanje sa samohranim roditeljstvom nije jednostavan proces i adaptacija u svakom smislu može biti dug i bolan proces privikavanja na nove uslove življenja bez pomoći, gde većina brige o podizanju deteta pada samo na jednu osobu.

O pojavi koja je poprimila oblik epidemije, pričali smo sa defektologom i licenciranim psihoterapeutom  Ivanom Sinđić, analizirajući jedan društveni fenomen "odbeglih tata". Pa, iako znamo da bi otac i nakon razvoda trebalo da bude stabilna figura kako dete ne bi imalo osećaj nesigurnosti, svesni ili nesvesni kroz ono što njihova deca prolaze zbog rastanka, neki očevi zanemaruju njihove potrebe.

- Dete ne boli toliko rastanak roditelja koliko strepi za svoju sigurnost. Svaka promena izaziva strah kod deteta, iz toga je neophodno da bude prisutan u detetovom životu koliko je to odredio Centar za socijalni rad, ali po potrebi i više ako je to u skladu s dogovorom oba roditelja - objasnila je psihoterapeut Sinđić za naš portal.

Dete do devet godina života, iz fragmenata oca, takoreći iz delova kontakata, formira jednu celovitu sliku oca. Ako su ti fragmenti stabilni i ako se on u kontinuitetu pojavljuje dete će formirati jednu stabilnu sliku i, što je najvažnije, imaće poverenja, navela je između ostalog psihoterapeut sa velikim iskustvom iz oblasti porodične psihologije.

- Vrlo često srećem u praksi da otac obeća deteteu da će doći u određeno vreme, a onda se ne pojavi, pa se to ponavlja, te dete iz tih fragmenata stiče sliku jedne nestabilne muške figure i doživljava bol i razočarenje. Tako se formira šema nepoverenja još u detinstvu koja se često prenese u neke druge segmente života kasnije - upozorila je Ivana Sinđić.

U tom slučaju, savetuje defektolog, najbolje bi bilo da postoji neka druga muška figura u detetovom neposrednom okruženju, bio to ujak, deda, prijatelj, kako bi ublažilo to nepoverenje koje se formira.

- Naglašavam, važno je da majke, kada to primete, obavezno prijave Centru za socijalni rad, kako bi službenici iz centra reagovali i porazgovarali sa ocem i objasnili da se tim postupkom detetu nanosi određena psihička šteta. Jer osećaj nestabilnosti, napuštenosti i bezvrednosti zna samo dete koje prolazi kroz ovu fazu, a čak ni odrasli nisu u stanju da sagledaju posledice tog mučnog osećanja - objasnila je ona.

Dete odsustvo oca tumači kao odbačenost i nevoljenost, ono ne razume da otac ne valja već ima subjektivni osećaj da sa njim samim nešto nije u redu. A kako se izgubila empatija i osećaj za sopstveno dete, psihoteeerapeutkinja je pokušala da objasni.

- Posle razvoda očevi se dele na one savesne i psihički stabilne koje mori pitanje - šta sad, da li ću ja biti dobar otac, šta ako sad uđe neki drugi muškarac u život deteta... Ovo su zaista vrlo posvećeni očevi koji jednako snose ulogu roditeljstva, čak postanu i brižniji i tada detetu ne manjka te ljubavi i sigurnosti. S druge strane, imamo nezrele muškarce koji decu viđaju sporadično ili uopšte ne viđaju. Oni se vežu za neku drugu ženu, započnu novi život i taj život postane im važniji od sopstvenog roditeljstva. Oni ne ispunjavaju i nemaju osećaj za detetovu emocionalnu potrebu. Vrlo često imaju sindrom Petra Pana - večitog dečaka, ali i psihopatske strukture ličnosti, nemaju empatije za drugoga osim za sebe - detaljno je opisala psihoterapeut.

Ovakvi muškarci oslanjaju se na nove partnerke koje zadovoljavaju njihove narscističke potrebe, koje im daju potvrdu da su poželjni, a dete ne može da kompenzije tu vrstu satisfakcije i pruži im ono što je njima primarno. Često su to narcističke sutrukture ličnosti, pa čak i psihopatske.

- Oni u društu deluju šarmantno i na okruženje ostavljaju fascinantan utisak stabilnog i ostvarenog čoveka, ali često, niko drugi osim porodice, koja je sve to trpela uključujući i dete, ne može to pojmiti. Za nezrele muškarce važi gotovo isti šablon važi, oni često nemaju ni osećaj da su nečiji očevi jer im je fokus na zadovoljavanju sopstvenih nagona - navela je Sinđićeva.

Za emocionalno sazrevanje deteta neophodna je stabilna očinska figura, u suprotnom, projekcija koja datira iz detinstva odražava se u zreloj dobi, najčešće kroz nepoverenje i neadekvatno funkcionisanje u emotivnim vezama. Prema rečima Sinđićeve, ženska deca u budućnosti neretko biraju starije partnere ili ulaze u veze gde su odnosi nestabilni ili dramatični i teatralni, ali žeđ za ljubavlju se nikada ne može nadomestiti i kompenzovati nedostatak koji je ostavio ožiljak u ranom detinstvu.

(Telegraf.rs)