"Posle 3 loše stvari uvek dolaze 3 dobre. Ne čekajte da se dobre stvari dese, stvarajte ih sami!"

Potresna ispovest posle koje ćete se dobro zamisliti...

Preporučujemo

Pandemija korona virusa, a posebno "zaključavanje" kroz koje su prošle skoro sve države sveta, i te kako je uticao na ljudsku psihu.

U danima kada smo bili prinuđeni da boravimo "između četiri zida" mnogi su se suočili sa onih što su odavno potiskivali, pravdajući se velikim brojem obaveza i dinamičnim ritmom života - sa strahovima, bolnim uspomenama, nerazrešenim konfliktima, neisplakanim suzama, izneverenim očekivanjima...

"Sudar" sa onim što je nosila u sebi, a što je mislila da je odavno prevazišla, doživela je i urednica Gardijana koja je podelila svoje iskustvo tokom prvog "lokdauna" u Velikoj Britaniji.

Tri najbolnije životne nepravde

- Tri stvari su oblikovale moj život, ali je korona virus kao četvrti udarac izneo na površinu sve i doveo do toga da ponovo proživljavam agonije kroz koje sam prolazila - napisala je Katrin Bronvič. - Odrasla sam u Italiji gde postoji izraz "Non c’e due senza tre", što bi u slobodnom prevodu značilo "dobre (ili loše) stvari dolaze u troje."

Tokom odrastanja Katrin se suočavala sa tri konstantna pitanja sa kojima je išla na spavanje, a danas ih jedva i spominje čak i najboljim prijateljima:

- Rođena sam sa malformacijom leve podlaktice: kraća je nekoliko centimetara od desne i savijena u laktu. Takođe, na levoj ruci imam četiri prsta. Kao dete imala sam nekoliko zahvata korektivne hirurgije, putovala okolo da bih se sastajala sa lekarima i specijalistima (jedan je rekao mojoj majci: "Naravno, nikad neće biti Sindi Kraford“). Briznula sam u plač dok sam to slušala.

Nosila je metalnu konstrukciju, a to je izazivalo znatiželjne poglede.

- Nikada me zbog toga nisu maltretirali, ali radoznali pogledi dece koja još nisu naučila kako diskretno da ignorišu i prijatelji prijatelja kojima izleti "Šta je to?" pre nego što shavte svoju grešku, bili su sastavni deo mog života. Nije me brinulo što mnogo toga ne mogu da radim, ali sam negde u sebi čeznula da sviram klavir, pohađam časove grupnih vežbi, plivanja, odem na manikir - nabraja Katrin.

Ovde se njena tužna priča ne završava. Kad je napunila 15 godina, Katrin je otkrila da nikada neće moći da se ostvari kao majka. Naime, dijagnostikovan joj je redak sindrom MRKH nerazvijene materice.

- Posle tog saznanja za mene je malo šta imalo smisla; osećala sam se prazno i bezvoljno. Sa 15 godina nikada nisam razmišljala o deci, a menstruaciju koju sam do tada očekivala nikada nisam dobila. Sada, sa 32 godine, moram da se suočim sa realnošću šta će dijagnoza dugoročno značiti za mene. Biće neizbežnih pitanja i tužnih pogleda - svesna je Katrin.

Nemile situacije sa kojima se suočavala iz godine u godinu, nisu prestajale.

- O ovome ne volim da pričam, posebno da bih poštedela svoje roditelje, ali sa 18 godina doživela sam seksualno zlostavljanje na univerzitetu, nakon pića. Potiskivala sam razmišljanje o napadu, nekad uspešnije, a ponekad manje, godinama, dok konačno nisam sebi priznala šta se dogodilo - deli Katrin svoje bolno iskustvo.

Kaže da nije sujeverna, ali je ipak verovala da će posle treće velike traume nemilosrdni "trio" ružnih događaja biti okončan. I zaista, naredna decenija je bila mirna.

Katrin je opisala kako se sa depresijom i anksioznošću koje prate pretrpljena stanja izborila svojom upornošću i fokusom na sitnice koje čine život. Čaša vina, dobro društvo i posao koji voli umnogome su pomogli da svoj mozak okupira i napravi branu od prošlosti utisnutu u njenu podsvest sve dok na vrata nije pokucala četvrta stvar - kovid 19.

Lečenje umesto romantičnog venčanja

- Dok smo moj dečko i ja planirali venčanje u Italiji, pandemija korona virusa sve je planove bacila u vodu, a mi smo se našli u krevetu sa bolovima u grudnom košu uprkos svim merama predostrožnosti kojih smo se držali. Za mog partnera, koji nikada u životu nije imao medicinskih problema, bio je šok što sam se iznenada razbolela. Za mene je pomisao da sam opet bolesna bila nepodnošljiva. Zar opet još jedna nepravda - pitala se Katrin.

Zbog kovida 19 spisak stvari koje nije bila u mogućnosti da radi iznova se produžio:

- Joga, trčanje, sve ono što mi je održavalo mentalno zdravlje, bilo je na listi zabrane. I kada pitate doktora koliko je potrebno vremena organizmu da se u potpunosti oporavi, oboje znate da odgovora nema.  Ostajete tako sa pitanjem koje potiče od neizrecivog bola u plućima: šta ako mi nikada ne bude bolje?

Lekovito pisanje

Katrin je strpljivo čekala "trenutak eureke" kada će prihvatiti sve stvari koje su joj se dogodile, shvatajući da su one ono što je čini posebnom.

- Nikada nisam mislila da ću o bilo čemu od ovoga pisati. Nisam osetila želju da svoje najmračnije tajne izlažem internet trolovima ili ljudima da ih čitaju uz jutarnju kafu. Ne interesuje me da budem viđena kao tragična figura, žrtva. Ali, istovremeno, već dugo znam da mi je ovo bilo potrebno. Moj život nije bedan: čak i kad sam bila "zaključana", ispunila sam dane tako što sam se čula i dopisivala sa prijateljima. Trudila sam se da budem optimistična. Ne želim da me zauvek povezuju sa stvarima koje mi nanose bol. Moja najgora noćna mora bila bi da se moje životno iskustvo svede na naslov poput "Moja invalidnost me ne definiše" - iskrena je Katrin.

Misli da nikada neće doći trenutak kada će biti potpuno pomirena sa svim nedaćama koje su joj se dogodile. Ali, kaže, ako ništa drugo, u procesu pisanja osetila se korisnom - iako ne može da promeni stvarnost, može da preoblikuje naraciju.

- Niko neće proći kroz ista iskustva kao ja. Ali sa kojim god se izazovima suočili, otkrila sam da ima smisla čitati o tome kako se drugi nose sa preprekama koje im je život doneo. Niko, na kraju krajeva, ne prolazi kroz život nepovređen. Ko zna: možda ću se jednog dana setiti ovog perioda i zaključiti da je kovid 19 označio važnu prekretnicu u mom životu. Za sada, međutim, samo moram da prođem kroz to, kroz tri dobre stvari dnevno - zaključila je Katrin.

(Telegrag.rs)