Da li i vi imate „bolest sa 1.000 lica“? Iskustvo ove Novosađanke može da vas vrati na put zdravlja

- Gluten mi je uništavao sve što je mogao, ali sam izašla kao pobednik – kaže Ankica Milić za Telegraf

Tegobe sa varenjem, nadutost, promene na koži, loša probava, pojava otoka na licu ili zglobovima mogu da budu simptomi različitih bolesti i stanja, ali mogu da ukažu i da nam neke namirnice ne prijaju, da smo intolerantni na njih ili čak alergični. Poslednjih godina sve češće se priča o glutenu kao „neprijatelju broj jedan“ koji može da bude odgovoran za brojne gastrointestinalne probleme, ali i za migrene, hroničan zamor, artritis, ranu menopauzu, dermatitis...

Preporučujemo

Spisak poremećaja je poduži, ali je mali broj onih koji su spremni na iscrpna ispitivanja kako bi tačno ustanovili zbog čega nastaje „kvar“.

Ankica Milić iz Novog Sada bila je uporna u toj borbi. Kako kaže u razgovoru za Telegraf, nije bilo lako posumnjati na celijakiju kada su krenule tegobe, još u najranijem detinjstvu. Danas su, podseća, priče o celijakiji, intolerancijama u ishrani i alergijama mnogo pristupačnije; sve informacije su dostupne na drušvenim mrežama na kojima delimo (sa)znanja, recepte, savete...

- Moje iskustvo iz oblasti ishrane je bogato; bezmalo dve decenije istražujem načine ishrane, vrste namirnica, dijete, kontraindikacije, tako da je, kada sam krenula u dokazivanje celijakije, sve bilo rešeno u roku tri meseca – kaže Ankica. – Uz mene je bio sjajan tim stručnjaka i sve kockice smo poslagali zajedno. Došli smo do rezultata da imam gen za celijakiju, nasleđen od oba roditelja.

Protein koji može da napravi haos

Gluten je protein koji se nalazi u pšenici i njoj srodnim žitaricama kao što su ječam i raž. Iako ovas prirodno ne sadrži gluten, najčešće je kontaminiran u procesu od njive do trpeze, a da bi osoba sa celijakijom bila sigurna, taj ovas mora biti pregledan u laboratorijskim uslovima i mora imati potvrdu da je bez glutena.

Ankica podseća da je celijakija nekada smatrana dečijom bolešću, dok danas nosi epitet „bolesti sa hiljadu lica“.

- Kod mene je gluten uništavao sve što je mogao, a ja sam bila jak i karakteran borac, željan znanja, pa sam protivničke poteze učila u hodu, bez trenera. I pobedila sam – radosno kaže Milićeva.

„Ne tražite lek na Guglu“

Kada je saznala šta joj pravi velike zdravstvene smetnje, sagovornica Telegrafa je preduzela neophodne korake kako bi poboljšala kvalitet života. Na tom putu susrela se sa onim što je postalo deo naše svakodnevnice - stresom.

- Svaka promena pokreće novi nivo stresa, otvara neka nova vrata, a mi krećemo putem u nepoznato. Tada je, uglavnom, strah najbolji drug, a zapravo to je samo vuk u kostimu jagnjeta. Strahovi nam blokiraju svest, realno razmišljanje, i mogu da probude nove bolesti koje se lako odomaće u već umornom organizmu. Trebalo bi trezveno razmišljati i objasniti sebi, detetu, partneru, roditeljima, najbližima da je ta promena neophodna za bolje zdravlje, za lepše sutra.

Fejsbuk, kao mreža sa obiljem grupa podrške za razne bolesti, i u ovom slučaju nudi pomoć, međutim, nikada takve grupe neće zameniti znanje medicinskog osoblja. Lek se ne traži na Guglu, već u ordinaciji, dok saveti i razmene mišljenja u grupama mogu pružiti utehu, recept, ideju. Nikada nisam konsultovala nutricioniste za moj novi jelovnik, već sam pravila i pripremala ono što volim na način koji meni odgovara.

Za takav potez neophodno je odlično poznavanje namirnica i obavezno slušanje svog organizma. A da bi se došlo do takvog rezultata „preko noći“ neophodne su godine mukotrpnog rada – ističe Ankica i dodaje da joj danas ne nedostaje ništa iz starog, glutenskog jelovnika.

- Sa ove tačke gledišta, žao mi je što sam uopše i jela neku hranu, jer sam shvatila koliko je bila nezdrava za moje telo i moju psihu. Sada sam srećnija – zadovoljno konstatuje.

Noletov uticaj

„Rat protiv glutena“ posebno je postao popularan kada je Novak Đoković objavio knjigu „Serviraj za pobedu“ i u njoj otkrio tajne drugačijeg režima ishrane po savetima doktora Igora Četojevića. Od tada je, čini se, bezglutenska hrana postala trend. Ankica ističe da je Đoković, iako nema celijakiju, mnogo pomogao da se čuje za gluten.

- Bio je to mač sa dve oštrice. S jedne strane, odjeknuo je i naš glas, a sa druge strane, izbacivanje glutena iz ishrane postao je trend, stvar prestiža, moda koja prilično košta. Ne savetujem da se preventivno ukine gluten, već samo kada on nanosi štetu organizmu, obavezno u dogovoru sa nadležnim doktorom. Naš najpoznatiji teniser jeste uticajan i mnogima je idol; ono što Nole radi, ljudi kopiraju, a lepo ponašanje, bonton, pravopis, povratak nacije na pravi put... Svakako je teži meč od priče o bezglutenskoj ishrani – konstatuje Ankica.

Promena navika ne sme da preraste u opsesiju

U borbi za zdravlje sagovornica Telegrafa morala je da bude spremna na brojna odricanja.

- Kod promene načina ishrane odricanja su neminovna. Tu ne mislim na zaključavanje u četiri zida i izolaciju od društvenog i socijalnog života. Možda u početku jeste teže, dok osoba ne uhvati korak sa svojim novim jelovnikom, a kasnije se to svrstava u sasvim običan dan. Najvažnije za početak je znati i biti siguran u sebe. Nemoguće je preneti znanje nekome, ako ni sam ne znaš ili si nesiguran.

Ne mora niko da zna kakav režim ishrane i koju tačno namirnicu sme ili ne sme da koristi osoba sa celijakijom, sa dijabetesom, sa srčanim insuficijencijama, sa bubrežnim oboljenjima. Taj neko je samo naš rođak, prijatelj, konobar u restoranu, kolega na poslu, komšija ili domaćin na dečijem rođendanu, i ne mora da zna šta ko sme da jede. Mi smo ti koji bi trebalo da pazimo na sebe, ali ne i da budemo robovi bezglutenske kuhinje. Imati neku prepreku u ishrani ne znači odreći se prijatelja, druženja, restorana – nabraja Milićeva.

Većina ljudi koja zakorači u svet izučavanja ishrane je u riziku da u nekom trenutku „sklizne“ u ortoreksiju. Na pitanje da li je i ona imala taj problem, Ankica odgovara:

- Nisam opsednuta hranom, nisam rob svog stomaka i neću da se moj životni prostor svede na nekoliko kvadratnih metara kuhinje. Čak sam odlučila i da više ne kuvam vikendima, i u dane kada sam slobodna. Te dane ću iskoristiti za neko novo učenje, za druženje sa prijateljima, za one koji podžavaju moju različitost, za one koji će sa mnom da kuvaju u prirodi, da se smeju i raduju životu, da putuju u nepoznate predele. Uvek se može poneti komad hleba od kuće, i uvek se mogu jesti sveže voće, povrće, jaja, meso bez opasnih začina. Život je lepši bez ortoreksije. Ipak, činjenica je da se ortoreksija kao lopov uvukla u živote mnogih.

Opsednost zdravom ishranom, pripremanjem još zdravije hrane, biranjem još zdravijih, organskih, namirnica, izbor još kvalitetnijih komada, sigurnije pakovanje... I tako se ulazi u začarani krug, menja se staro posuđe za novo vrhunskog kvaliteta, procesi kuvanja i pečenja se menjaju u istu onu termičku obradu, ali na što boljim (skupljim) podlogama, mašine zamenjuju ljudsku ruku... Bespotrebno emotivno i finansijsko iscrpljivanje, nezadovoljstvo trenutnim životom, koje se širi, sa tendencijom rasta. Opsednuti roditelji presiraju decu, pa se tako događa da dete koje imaju celijakiju izbegava druženja, ne ide više na rođendane, ne odlazi na ekskurzije jer neko drugo dete jede gluten i „može da ga kontaminira“, a kod kuće je sve pod strogom kontrolom kvaliteta „nadzornog organa“ u vidu majke, oca, babe ili dede. Ponavljam, lepše je živeti bez ortoreksije i presije.

Kako se hraniti bez glutena na radnom mestu

Na društvenim mrežama Ankica aktivno deli savete bazirane na ličnom iskustvu po pitanju pripreme hrane; takođe, objavljuje i fotografije gotovih proizvoda koji ne sadrže gluten, što je veoma korisno svima onima koji ne čitaju pažljivo etikete na proizvodima, a žele da se hrane zdravo.

Oni koji imaju neki zdravstveni problem koji može da bude doveden u vezu sa glutenom pred velikim su izazovom ako rade „od devet do pet“, jer nekako moraju da izbegnu sve pekarske proizvode koji mame svojim divnim mirisom, grickalice i slatkiše u kojima se gluten nalazi. Sagovornica Telegrafa kaže da to nije tako teško:

- Odrasle i zaposlene osobe koje imaju celijakiju ne razlikuju se mnogo od osoba bez celijakije. Naizgled, nema razlike. Pijemo kafe, čajeve, jedemo salate, smutije i muslije, volimo voćne jogurte, grickamo zdrave i nezdrave zalogaje. Razlika je u tome što mi nećemo kupiti doručak usput, u pekari, i što nećemo poručiti sendvič u lokalnom objektu brze hrane, već ćemo to poneti od kuće. Kupićemo hleb i napravićemo sendvič kakav nam je po volji ili ćemo umesiti hleb ili pecivo. A kada neko već odlazi na posao, može doručkovati kod kuće, popiti limunadu, čaj, kafu. Za užinu može pojesti voćku, voćni jogurt, sendvič, kolačić od dozvoljenih sastojaka, čokoladicu, zavisi od afiniteta.

Ručak će, verovatno, biti u kućnim uslovima, i to može biti nešto tečno, čorbasto, neko glavno jelo, kao i svako drugo, pripremljeno sa dozvoljenim začinima, skuvano pa smrznuto, pa podgrejano, kako to mnogi (pre)zaposleni rade... Večeru ne treba preskakati, naprotiv, obavezna je, ali nikako u kasne sate, i nikako teška hrana. Život u doba korone se malo promenio, pa su mnogi kancelarije zamenili za svoje domove, i stalno su nešto žvakali. Dakle, nema razlike, ljudi rade, sa celijakijom ili bez nje.

Prigrlite promene

Bolest nas uči da bolje upoznamo sebe i da pronađemo svoj lek, a u osnovi svega leži odbacivanje rutine i prihvatanje promena. Na pitanje koliko je taj proces kod nje bio u isto vreme i bolan i lekovit, koliko dugo je trajao i koje benefite joj je doneo, Milićeva odgovara:

- Živ se čovek na sve navikne. Dodala bih, posebno na dobro. Kada vidite proces oporavka, šta vas sprečava da nastavite tim putem? Moj vokabular ne poznaje “neću“, „ne mogu“ i „ne znam“. Ne, ja sve hoću da probam, jer mogu i želim, a i rado ću da naučim nešto novo. Niko se nije naučen rodio, a u današnje vreme, u eri internet komunikacija i onlajn prijateljstava zona komfora je uzela maha. Prihvatanje promena je prvi uslov za zdrav život, jer su nam promene svakodnevne, smenjuju se i Sunce i Mesec na nebu, pa što se ne bismo menjali i mi povremeno?

Menjala sam način ishrane mnogo puta u životu, jer sam imala želju da pratim potrebe svog tela, i nisam pogrešila. Proces promene počinje kada odlučimo da nećemo više da budemo bolesni, kada nećemo da se osećamo loše, kada sebi želimo najbolje. Proces lepo teče onda kada počnemo da volimo sebe, kada prihvatimo tu različitost i kada stremimo da budemo bolji nego što smo bili juče.

Medicina kao velika ljubav

Istina je da narušeno zdravlje u nekom trenutku može da „slomi“ čoveka, da mu uništi volju i entuzijazam i da ga natera da „digne ruke“ od svega. Ali, to ne mora da bude pravilo.

Ankica Milić je u četvrtoj deceniji života, pored diploma koje je do sada stekla a koje nemaju veze sa medicinom, odlučila da se posveti upravo toj oblasti. Ponovo je „prionula na knjigu“ i za to ima inspirativno objašnjenje:

- Mi kao emancipovana i najsavršenija bića na planeti, rođeni smo da učimo, da rastemo, da se razvijamo... Medicina je uvek bila moja najveća ljubav, ono čime sam želela da se bavim. Nisam imala podršku kao dete. A kada se neko protivi vašim odlukama i izborima, ne govori vama, već ispoljava svoje emocije i stavove na vašu temu. Mali broj ljudi oko mene je razumeo moju želju i podržao ulazak u novi kredit radi sticanja znanja i iskustva. Danas, 19 godina kasnije, vratila sam se knjigama, sveskama, učenju. Nije mi bilo teško, jer sam sve te godine učila, čitala stručnu literaturu, istraživala. Kao devojčica od pet godina rekla sam da ću pomagati ljudima, da ću operisati bolesne i da ću uraditi sve da ozdrave, da me ljudi upamte po dobru. Sada sam na pola tog puta - zaključila je u razgovoru za Telegraf.

(Telegraf.rs)