"Mislio sam da će moj brat imati blage simptome korone, a onda sam gledao kako ga oživljavaju"

Potresna ispovest poznatog britanskog doktora

Britanski dr Kris van Tuleken rasplakao je javnost dirljivom ispovešću o tome koliko ni najbolji lekari ne znaju previše o korona virusu, a da se sam uveri u to imao je priliku na rođenom bratu blizancu koji će imati doživotne posledice od virusa.

Preporučujemo

Njegovu ispovest vam prenosimo u celosti...

Srce pacijenta šokira defibrilator: to je bio postupak spasavanja života koji sam sprovodio desetinu puta tokom dve decenije radeći kao lekar.

Gledam kako se telo muškarca ispred mene, okruženo visoko obučenim osobljenjem, kreće i gotovo skače sa bolničkog kreveta pri dodiru jastučića u grudi. Lice mu je izobličeno.

Svi smo potom skrenuli pogled prema monitoru koji pokazuje da je srce prestalo s radom, a onda nakon mučnog čekanja od nekoliko sekundi, srce se ponovo pokreće, dostižući normalan ritam.

Dok mu sestra na lice stavlja masku sa kiseonikom, čini se da je smiren dok prikuplja energiju da pita: Da li sam rekao nešto sramotno?

Odjednom mi suze teku niz maskirano lice prekriveno vizirom. Jer ovo nije bio bilo koji pacijent.

On je moj brat, Aleksandar ili Šand, kao što je svima poznat. Mi smo jednojajčani blizanci i obojica smo doktori. On mi je najbliža osoba koju imam. On je pola mene. Možda je to veza koju će samo identični blizanci kao što smo mi razumeti.

Snimali smo dokumentarac o korona virusu i taman pred kraj snimanja u martu, Šand se razboleo. Naravno, dobio je korona virus.

I u tom trenutku, moj profesionalni stav, nešto čemu svaki lekar teži i u najtežim situacijama, nije više mogao da postoji.

Strah, iščekivanje, anskioznost i, na kraju olakšanje. Sirovih emocija je bilo previše, pa sam često plakao. Najneverovatnije od svega, to je zabeleženo kamerom.

Obojica je trebalo da se pojavimo u dokumentarcu o životu na prvoj liniji fronta u Britaniji na vrhuncu pandemije kovida. Nakon desetak godina rada uglavnom u istraživačkim laboratorijama ili na projektima u inostranstvu, odlučio sam da želim da se vratim u bolnicu i pridružim se kolegama u borbi protiv ove pošasti. Moj brat koji se bavio javnim zdravljem, osećao je i učinio isto.

Međutim, pred kraj snimanja razboleo se. Krenulo je klasično - groznica, kašalj i privremeni gubitak mirisa.

Dve nedelje se izolovao kod kuće dok sam ja radio na odeljenju Covid-19 na Univerzitetskoj klinici u Londonu.

Šand je imao čudne simptome, disanje i palpitacije srca, iako blage.

Bio sam zabrinut, naravno. Ali, pretpostavio sam da će se kao fit i zdrav čovek, star 41 godinu, konačno oporaviti.

Nije bilo tako. Tri nedelje kasnije situacija je postala ozbiljna. Palpitacije su se pogoršale zbog čega se osećao bolesno, iscrpljeno i uplašeno.

U ranim satima 21. aprila naša majka me je pozvala vidno uplašena. Stanje mog brata se dramatično pogoršalo tokom noći. Slučajno radim u bolnici koja je najbliža njegovom domu, te je došao odmah.

Povraćao je i imao je otkucaje srca od 170 otkucaja u minuti - gotovo tri puta više od normalnog otkucaja srca u mirovanju za muškarca njegovih godina. Moje kolege su odlučile da je jedini način da se srce vrati u normalan ritam tako što su ga šokirali snažnom električnom strujom - procedurom koja se zove DC kardioverzija, koja je slična defibrilatoru koja se koristi za ponovno pokretanje nakon zastoja srca.

Smatra se da srce u ovakvim situacijama, iako nije prestalo sa radom, nastavlja potom normalno da radi.

To je relativno rutinska i uglavnom uspešna procedura. Ali, nosi mali rizik da se srce neće ponovo pokrenuti kako treba ili uopšte. Ne možete biti sasvim sigurni da će se ono vratiti u život bez pomoći.

Sve sam to znao i bio sam uznemiren. Da budem brutalno iskren, na početku epidemije sam mislio da virus verovatno nije ništa drugo do prehlada koja ozbiljno pogađa samo stare i ranjive ljude. Sada shvatam koliko sam bio naivan.

Srećom, šok je uspeo i Šand je otpušten kasnije tog dana. Nakon nekoliko dana kod kuće, bio je u mogućnosti da nastavi snimanje. Ali, trajna šteta je izgleda ostala.

Šand je početkom maja imao još jednu epidzodu ekstremne palpitacije srca zbog čega je prebačen u bolnicu. Lekari su učinili isto, šokirali srce da reše problem i otpušten je istog dana.

Ali, opet, to nije u potpunosti rešilo problem. Naknadni testovi doveli su do zabrinjavajuće dijagnoze - uobičajene fibrilacije atrija srca koja obično pogađa starije od 60 godina.

Šand trenutno pije lekove za stabilizovanje otkucaja srca, ali u nekom trenutku u budućnosti, možda će mu biti potrebna operacija na srcu kako bi se uklonilo oštećeno tkivo.

Covid-19 se u potpunosti razlikuje od bilo koje druge bolesti koju smo ikada videli. Napada ne samo srce i pluća već i creva, bubrege, mozak i druge organe.

Tokom snimanja dokumentarca pitao sam kolegu dr Fila Gotarda šta misli kako će virus uticati na Šanda.

Fil je nagađao da možda ima mini ugruške u plućnom tkvu koji su sprečili da se kiseonik prenese u krvotok zbog čega je njegov srčani ritam bio poremećen. Ali, tada je, mučno iskren priznao: Zapravo, samo ne znam. Nalazimo se na nepoznatoj teritoriji.

Fil je jedan od najiskusnijih stručnjaka za zarazne bolesti u zemlji i bio je jedan od mojih mentora. Da ga čujem kako govori da jednostavno nije znao zašto virus ima ovakve efekte, bilo je užasno.

Ali, o tome se radi: tokom ove pandemije čak su i najiskusniji i najstručniji među nama morali da se vrate medicinskim knjigama kako bi pronašli tragove o lečenju i postupanju sa obolelim pacijentima.

A mnogo toga o virusu još uvek ostaje misterija. Zapravo do nedavno nisam video starije kolege - lidere u svojoj oblasti da otvoreno priznaju da se osećaju bespomoćno pred novim kliničkim izazovom.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Medicinari sa prve linije fronta kažu da svaki put kada pomisle da imaju razumevanja o tome kako virus deluje i šta on može da uradi, dolazi do novog zaokreta ili preokreta. Osim užasne smrti, zapitao sam se koliko je preživelih od teške infekcije ostalo da se bori sa posledicama. Bojim se da vidimo samo vrh ledenog brega.

Još jedan pacijent kojeg smo prikazali u dokumentarcu jeste Florentino, portugalski restaurator iz Londona. Bio je kritično bolestan od korona virusa. Snimak pluća izgledao je kao ništa što sam ikada video u bavljenju medicinom - levo plućno krilo bilo je potpuno uništeno. Pošto njegova očajnički zabrinuta porodica nije mogla da ga poseti, Florentinovo stanje je i dalje nastavilo da se pogoršava, a tek skoro tri meseca nakon prijema, on je bio otpušten kako bi nastavio oporavak u obližnjem rehabilitacionom centru.

- Teško je razumeti zašto se Florentino oporavio, a momak u krevetu do njega koji je izgledao isto i dobio je isti tretman, nije. Mnogi više pacijenata nema tu sreću - rekao mi je dr Majk Paterson sa intenzivne nege.

Ono što me najviše plaši kod kovida jeste njegova nepredvidiva priroda i sposobnost izazivanja teške bolesti kod inače mladih, zdravih ljudi.

Nedavno sam čuo i za slučaj mladog trkača koji je prošao sito i rešeto sa kovidom, a sa posledicama u vidu kratkoće daha se mučio nedeljama kasnije.

Onda smo s vremenom saznali sa krvne ugruške i to baš kada je 48-godišnji radnik podrške za mentalno zdravlje, Čak doživeo snažan moždani udar samo 10 dana nakon što je dobio kovid. Zdrav čovek odjednom nije mogao normalno da govori ili razgovara, a pokazalo se da mora ponovo da uči najjednostavnije pokrete. To je bila srceparajuća scena, ali tada dolazi i do pucanja.

Kako kamera zumira fotografiju pored njegovog kreveta, saznajemo da je Čak nedelju dana ranije izgubio ženu od raka dojke i to baš kada je dobio virus. Imaju dvoje male dece. Oči mu se napune suzama dok kaže.

- Jedva su čekali da dođem kući. Ne mogu da zamislim kroz šta prolaze. Izgubili su majku i nisu mogli da vide oca. Samo želim da budem sa njima što je duže moguće - rekao mi je.

Kao što Šand kaže u jednom trenutku dokumentarca, gledanje ljudi čija je cela tela uništio virus i kojima će trebati meseci, možda i godine oporavka, nešto je što niko od nas nije očekivao.

A na horizontu se vidi još jedna pretnja. Smrtnost može i da opada, ali virus je i dalje u opticaju. Ako krenemo u zimske mesece sa tim nivoom cirkulacije virusa, to bi moglo biti katastrofalno za naše zdravstvo. Ne samo da se čini da virus lakše preživljava u hladnijim, suvim mesecima, već što više vremena provodimo u zatvorenom prostoru možda će imati i više mogućnosti za širenje.

Nakon napornih nekoliko meseci, sada sam kod kuće na porodiljskom odusustvu (supruga je u junu rodila drugo dete) i osećam se prilično odmorno. Međutim, mnoge moje kolege rade otpočetka epidemije.

Zaista je bila čast i privilegija biti deo toga i opet bih učestvovao u svemu tome, iskreno to mislim i od srca. Samo se nadam da nikada više neću morati.

Dokumentarac Surviving the Virus: My Brother & Me biće emitovan na BBC One 5. avgusta od 21h

(T.T./Telegraf.rs)