Prof. dr Janković, jedan od najboljih farmakologa u Srbiji otkriva da li kovid lečimo na pravi način

Prof. dr Nenad Dikić razgovarao je sa jednim od najboljih profesora u Kragujevcu, te odlučio da ove nedelje svoju kolumnu ustupi upravo intervjuu sa njim

Prof. dr Slobodan Janković je jedan od najboljih učenika, zatim studenta, pa doktora i na kraju profesora koji ima Kragujevac. Za ovo zadnje verujem da je jedan od najboljih koje Srbija ima. Nakon specijalizacije iz hirurgije, specijalizirao je farmakologiju, a posvetio se u potpunosti kliničkoj farmakologiji. Sada kada vidimo kolika je moć medikamentnog pristupa lečenju Covid-19 infekcije shvatamo koliko je važna klinička farmakologija. Prošle nedelje sam imao čast da položim specijalistički ispit iz kliničke farmakologije kod prof. Jankovića i drago mi je što mogu da vam predstavim jednog vanvremenskog stručnjaka o kome, nažalost malo ljudi zna.

Preporučujemo

Poštovani prof. Jankoviću, čini se da klinička farmakologija u Kragujevcu živi na način kao nigde u Srbiji. Prosto bili smo svedoci desetine konsultacija dnevno i neverovatnog značaja na ishod lečenja pacijenata. Kakvo je stanje u kliničkoj farmakologiji u Srbiji i zašto ne funkcioniše svuda kao u Kliničkom centru Kragujevac i Fakultetu medicinskih nauka?

- Služba kliničke farmakologije u KC-u Kragujevac je jedna od najstarijih u Srbiji – osnovana je na moj predlog tadašnjem direktoru 1995. godine, i tada sam neko kraće vreme bio jedini zaposleni lekar u toj službi. Vremenom se Služba uvećavala kadrovski, i polako osvajala sve više usluga koje je mogla ponuditi upravi KC-a, drugim specijalistima i pacijentima. Kroz uporan rad okrenut rešavanju praktičnih pitanja (od izbora lekova za nabavku u KC-u, kontrole potrošnje lekova, izrade različitih vidova kliničkih studija, do rada sa pacijentima kako na odeljenjima, tako i ambulantno) Služba kliničke farmakologije je postepeno zadobijala poverenje korisnika njenih usluga, koji su sve više shvatali koliko im je pomoć kliničkih farmakologa neophodna - ističe i nastavlja:

- Ključno u tom procesu je bilo prihvatanje svih stručnih izazova, tj. aktivno rešavanje i najsloženijih kliničkih problema, kada bi lekari drugih specijalnosti već odustali i smatrali pacijenta infaustnim. Uspesi u lečenju najtežih pacijenata su stvorili ugled kliničkim farmakolozima iz Kragujevca, i učinili da njihove usluge vremenom budu sve više i više tražene. U drugim gradovima Srbije Službe kliničke farmakologije su ili značajno mlađe, ili imaju zastoj u razvoju iz različitih razloga. Potrebni su vreme i upornost u radu da se klinički farmakolozi izbore za mesto koje im pripada u kliničkoj praksi, ali ne sumnjam da će vremenom to biti ostvarivano u sve većem broju srpskih bolnica.

Šta je potrebno da se uradi da bi klinička farmakologija imala mesto koje joj pripada? Da li je vaša inicijalna specijalizacija iz hirurgije doprinela da Vas kliničari prepoznaju i prihvate da će dobiti valjan savet koji će im pomoći u lečenju pacijenata?

- Činjenica je da od vas kao specijaliste kliničke farmakologije niko neće tražiti savet ili pomoć ako ne smatra da mu zaista možete pomoći, tj. da vladate znanjima i veštinama koje on ili ona nemaju. Zbog mog prethodnog rada na hirurgiji lekari u KC-u Kragujevac su znali da svakom kliničkom problemu pristupam ozbiljno i da nikada ne odustajem od pacijenata, pa je to stvorilo inicijalno poverenje da im mogu pomoći i kao supspecijalista kliničke farmakologije. Međutim, tek posle upornog hvatanja u koštac sa najtežim farmakoterapijskim problemima u svojstvu kliničkog farmakologa to poverenje se produbljivalo i širilo na moje saradnike, koji su sledili taj put i nalazili nove načine da pomognu lekarima drugih specijalnosti. Dakle, recept je u stalnom ulaženju u dubinu kliničke problematike i u prihvatanju svih stručnih izazova bez straha od eventualnog neuspeha.

Kako ste se Vi odlučili da se posvetite kliničkoj farmakologiji u zdravstvenom sistemu kao što je naš? Činjenica je da specijalista iz kliničke farmakologije ima oko 100 u zemlji koja ima sedam miliona stanovnika. Šta treba uraditi da se situacija promeni?

- Odlučio sam da se posvetim kliničkoj farmakologiji kada sam kroz prethodnu hiruršku praksu shvatio koliko je bila velika potreba da se unapredi primena lekova u kliničkoj praksi, i da preko kliničke farmakologije mogu imati veći uticaj na očuvanje i poboljšanje zdravlja ljudi nego preko hirurgije. Od početka svog kliničkog rada 1986. godine susretao sam se sa brojnim greškama u propisivanju lekova, sa neželjenim dejstvima lekova koja su se mogla izbeći ili ublažiti, sa nepoželjnim interakcijama između lekova i sa neracionalnom potrošnjom lekova koja je odnosila značajna materijalna sredstva što su se mogla daleko korisnije upotrebiti na dobrobit svih. U kliničku farmakologiju bi naše zdravstvene vlasti trebalo da ulože još mnogo više, i da pomognu stvaranje novih specijalista kliničke farmakologije kroz otvaranje radnih mesta za njih, jer bi se to višestruko vratilo kroz uštede zbog racionalnije primene lekova i smanjenog oboljevanja i umiranja zbog grešaka u terapiji.

Da li upravo situacija pandemije u kojoj se nalazimo zahteva pre svega i specijalistu kliničke farmakologije u stručnom timu? U čemu je u stvari problem?

- Naravno, i šteta je što klinički farmakolozi nisu više uključeni. Sada imamo situaciju da se u mnogim zemljama lekovi koriste van odobrenih indikacija za lečenje COVID-19, nažalost često i van okvira kliničkih studija. Time se stvara nesigurna situacija u kojoj nije moguće objektivno proceniti kako željene, tako i neželjene efekte lekova. Klinički farmakolozi bi mogli pomoći kroz izradu protokola kliničkih studija u okviru kojih bi se u lečenju COVID-19 kontrolisano primenjivali novi lekovi ili stari lekovi koji nemaju odobrenu indikaciju; tako bismo izvukli maksimum efekta, i smanjili rizike od neželjenih dejstava.

Čini se da šablonsko prepisivanje terapije protiv korona infekcije u nekim situacijama donosi više štete nego koristi? Kakav bi trebalo da bude racionalan pristup?

- Pristup u lečenju svakog bolesnika mora biti individualan, jer je svaki bolesnik slučaj za sebe. To važi i za bolesnike sa COVID-19. Dakle, ne odgovaraju svi lekovi svim pacijentima, a ni doze ne mogu biti iste, jer se pacijenti razlikuju po osetljivosti na lekove i po sposobnosti njihovog organizma da apsorbuje i eliminiše lekove.

Otkrivena su neka nova svojstva lekova, pre sve imunosupresivna. Znalo se za delovanje hlorokina, ali čini se je azitromicin pokazao neka nova dejstva i neregistrovane indikacije?

- Mnogi lekovi imaju višestruke efekte u organizmu, zbog čega se ponekada dešava da lek isprva odobren za jedno oboljenje, kasnije bude korišćen i za druga. Međutim, da bi se došlo do te tačke, neophodno je dokazati u dobro dizajniranim kliničkim studijama da je odnos korisnih i štetnih efekata povoljan. Mislim da smo još daleko od saznanja da li pomenuti lekovi mogu da budu odobreni od strane agencija za lekove za lečenje COVID-19.

Da li naši lekari greše u izboru antibiotika, odnosno da li je svejedno da li propisuju amoksiciklin, levoksacin, cefriakson ili azitromicin. Izgleda kao da bacaju kocku. Da li su i ostali antibiotici pokazali slična imunospresivna svojstva i da li je to uopšte važno za lečenje bolesti?

- Od svih lekova antibiotici se najviše zloupotrebljavaju, najpre zbog njihove osobine da relativno retko izazivaju neželjena dejstva koja pacijent može osetiti. Antibiotike treba primenjivati samo onda kada smo sigurni da se virusna infekcija komplikovala bakterijskom, tj. kada je bakterijska infekcija već počela. U protivnom, ako ih koristimo rutinski kod svih pacijenata, onima koji imaju samo virusnu infekciju neće pomoći, a kod onih koji dobiju bakterijsku infekciju učiniće da bakterije budu rezistentne na mnoge od antibiotika, a time i da se takva bakterijska infekcija jako teško leči.

Kako komentarišete brzinu kojom istraživači pokušavaju da pronađu lek protiv korona virusa? Da li je moguće da nijedan dosadašnji lek ne deluje na korona virus i po čemu je korona virus tako specifičan u odnosu na druge RNK viruse?

- Pronalaženje efikasnih lekova protiv virusa uopšte, a posebno RNK, je težak i spor posao (samo kliničke studije traju više godina). Za sada raspolažemo efikasnim lekovima protiv samo nekih virusnih infekcija (hepatitis C, HIV, herpes virusi), dok kod mnogih lekovi pomažu samo delimično ili uopšte ne pomažu. Antivirusni lekovi su specifični u dejstvu, i za svaki virus je potrebno razviti poseban lek ili lekove, za šta su potrebne godine. Treba se podsetiti da još nije prošlo ni godinu dana od početka tekuće pandemije.

Trenutno najvažnije pitanje je vakcina. Iako se najavljuje za jesen, da li je moguće preskočiti sve kliničke faze i krenuti sa vakcinacijom? Kakav bi bio savet za građane Srbije?

- Mislim da ni pod kakvim izgovorom ne bi trebalo preskakati faze u razvoju vakcine, uključujući i klinička ispitivanja. Kompletan proces razvoja vakcina i lekova uopšte, kako je to rađeno do sada krajem dvadesetog i početkom 21. veka, predstavlja jedno od najvećiih dostignuća savremene civilizacije, i nikako ne bi valjalo da se vraćamo u prošlost spuštajući kriterijume za objektivno utvrđivanje efikasnosti i bezbednosti vakcina i lekova.

Za kraj, da li imate poruku ili neko ukupno sagledavanje situacije u kojoj se nalazimo?

- Mislim da su se u čitavom svetu političari i predstavnici javnih medija isuviše umešali u zdravstvenu zaštitu i medicinsku nauku, što dovodi i do nekih pozitivnih, ali i do puno štetnih posledica. Javni mediji nisu mesto za stručne i naučne rasprave o lekovima i vakcinama – to treba ostaviti naučnim časopisima i skupovima istraživača. Organizaciju i sprovođenje zdravstvene zaštite takođe treba ostaviti zdravstvenim radnicima.

Za Telegraf.rs piše prof. dr Nenad Dikić sa Univerziteta Singidunum