Homeopatija vas neće izlečiti. Dokazano je da je to teška glupost
Ideja vuče korene još iz stare Grčke, a sažeto bi se mogla opisati sa "slično se sličnim leči" ili "klin se klinom izbija"
Homeopatski preparati iz godine u godinu postaju sve popularniji uprkos tome što su brojna ozbiljna istraživanja pokazala da nemaju nikakav medicinski učinak, odnosno da je njihovo delovanje u najboljem slučaju efekat lažnog leka - placebo.
Na svetskom tržištu prodaja homeopatskih preparata u 2015. dosegnula je 3.8 milijardi dolara, a kako potražnja ubrzano raste, prema projekcijama Transparency Market Research-a, do kraja 2024. dosegnuće 17.4 milijarde. Prema The Economist-u, danas samo Amerikanci troše oko 3 milijarde dolara na homeopatiju.
Ovaj porast interesa može da se objasni s jedne strane rastom straha ljudi od nuspojava konvencionalnih lekova kakve homeopatski preparati uglavnom nemaju. To je veoma važno zato što se svuda produžava životni vek, a time i učestalost hroničnih bolesti za koje se terapije moraju uzimati svakodnevno na duge staze. Osim toga, porast se može objasniti širenjem tržišta u zemljama u razvoju. Konačno, internet i društvene mreže pridonose rastu poverenja u homeopatiju jer izostaje sistemska edukacija o njenoj pravoj prirodi i dometima, a ljudima je statistika uglavnom mnogo slabije razumljiva od ličnog doživljaja i anegdotalnih primera tipa "mojoj prijateljici je pomogla".
Homeopatija je protivna nauci i zdravom razumu
Pre svega, važno je istaći da homeopatija nije utemeljena ni na kakvim naučnim spoznajama. Nju je krajem 18. veka osmislio nemački doktor Samjuel Haneman (1755 – 1843). Ideja vuče korene još iz stare Grčke, a sažeto bi se mogla opisati sa "slično se sličnim leči" ili "klin se klinom izbija".
Naime, Haneman je u svojoj knjizi "Materia Medica" utvrdio da bi se bolesti mogle lečiti malim količinama - tvarima - uglavnom ekstraktima biljaka i minerala, koje kod obolelih izazivaju iste simptome kao i sama bolest. Do ovog zaključka došao je prevodeći jedan rad o delovanju leka protiv malarije - kinina, odnosno praha kore kininovca. Probao ga je i otkrio da kod njega izaziva slične simptome, poput povišene temperature, kao i sama malarija (naučnici danas pretpostavljaju da je bio alergičan na kinin). Zaključio je da bi vrlo razređene otopine određenih tvari mogle podstaći organizam da sam razvije otpornost na bolesti. A koliko razređene? Homeopatija kaže - što više to bolje - učinak leka je tim veći što je udeo aktivne tvari u rastvoru manji.
Kada je homeopatija nastala, bila je manje štetna od drugih terapija
Ako želimo da razumemo pojavu i širenje homeopatije, treba znati da je u vreme kada je ona nastala medicina bila na "vrlo niskim granama". U to vreme lekari su sve i svašta "lečili" puštanjem krvi ili izvlačenjem krvi pijavicama. Još jedna raširena metoda u to vreme bila je tzv. vakuumska terapija, odnosno terapija čašama - postavljanje zagrejanih staklenih posuda na kožu čijim se hlađenjem stvarao vakuum. Nije teško razumeti da je u takvim okolnostima homeopatsko "ništa" najčešće bilo bolje, odnosno manje štetno nego rasprostranjeno "išta".
Prividna sličnost ideje homeopatije i mehanizma cepljenja ne bi smela da nas zbuni - Haneman je mislio da efekat može postići davanjem tvari koje izazivaju slične simptome, a ne davanjem malih količina uzročnika kako bi telo kroz obrambeni sistem naučilo da reaguje na patogene.
Homeopatski lekovi razređeni su do nepostojanja
U skladu s navedenom idejom da razređivanje jača delovanje aktivne tvari, što se naziva potencijacijom ili dinamizacijom, u homeopatskim terapijama se mogu pronaći pripravci koji nose oznake od 10X do 30C, koje je preporučio sam Haneman, pa i mnogo više. Svaki X označava da je aktivna supstanca prošla razređivanje s deset puta većom količinom vode, a svaki C sa sto puta većim udelom otapala (2X dakle znači da je aktivna tvar razređena s deset puta većom količinom otapala da bi dobijeni rastvor potom ponovno bila razređena s deset puta većom količinom istog rastvarača). Nakon svakog razređivanja preparat se dobro protrese s idejom da se svojstva otopljene tvari prenesu na vodu.
Prema zakonima hemije, odnosno prema Avogadrovom broju koji je 1811. predložio italijanski naučnik Amadeo Avogadro, nakon razređivanja od 24X verovatnost da je u rastvoru ostao jedan jedini molekul tvari pala je na 60 posto, a Haneman je preporučio da razređenje koncentracije aktivne tvari u leku bude 30C, odnosno čak 60X, što znači da bi u rastvoru bilo praktički nemoguće pronaći i jedan molekul.
Masovno predoziranje homeopatijom bez posledica
Ovo razređenje 2010. je na duhovit način povodom Nedelje homeopatije ilustrovao Džejms Rendi, američko-kanadski skeptik, ranije mađioničar, utemeljitelj James Randi Educational Foundation koja je, između ostalog, raspisala nagradu od milion dolara onome ko dokaže postojanje parapsiholoških fenomena (niko do danas to nije uspeo).
- Homeopatski lek protiv nesanice sadrži ekstrakt kafe - rekao je Rendi i dodao: - Ali, ljudi, vi ne znate što je Samjuel mislio pod malim količinama. Da biste bili sigurni da ćete u tom leku dobiti barem jedan molekul kofeina, trebalo bi da progutate 60 plivaćih bazena tog leka - objasnio je Rendi.
Međutim, kao što smo već naveli, savremeni homeopati, svesni apsurda koji proizlazi iz preporučenih razređenja u kontekstu Avogadrova broja, izlaz su pronašli u tezi prema kojoj voda pamti svojstva aktivne tvari.
Kako bi ilustrovali apsurd homeopatije, aktivisti britanske neprofitnog udruženja Merseyside Skeptics Society organizovali su 2010. kampanju pod nazivom "10:23" (po Avogadrovom broju koji iznosi 6.022 x 1023) u kojoj su se javno predozirali homeopatskim preparatima dozama 20 puta većima od preporučenih.
Sličnu akciju predoziranja preparatom protiv nesanice u Hrvatskoj su organizovali Skeptici u pubu 2013. Svaki od sedam učesnika na javnom skupu popio je celo pakovanje od 80 pilula, što je bila 25 puta veća doza od propisane. Nakon tri sata (ali i kasnije) niko nije imao ikakvih posledica osim slatkog ukusa koji su u ustima ostavile šećerne tablete.
Nije istina da voda pamti
Teorija prema kojoj voda pamti informacije o molekulima s kojima je došla u dodir jedna je od klasičnih pseudonaučnih besmislica. Ona nikada nije naučno potkrepljena, već je, naprotiv, u direktnoj suprotnosti s temeljima hemije i fizike. Naime, kada bi tvari ostavljale svoj 'potpis' u rastvaračima, život ne bi mogao da postoji - temelj života su vrlo složeni i osetljivi sastavi biohemijskih reakcija u vodi, koji se nikada ne bi mogli razviti kada bi ona poprimala svojstva svih tvari koje je ikada otapala.
Tu tezu među prvima je pokušao da dokaže i u nekom jakom naučnom časopisu objavi francuski imunolog Žak Benvenist. Njegov tim je 1988. razredio rastvor ljudskih antitiela u vodi do te mere da gotovo nije bilo mogućnosti da je i jedan molekul antitiela ostao u rastvoru. Tim je objavio da su rezultati studije pokazali kako su ljudski bazofili, uprkos razređenju, reagovali jednako kao da su naišli na izvorno antitielo. Učinak je zabeležen samo kad se rastvor snažno tresao u toku razređivanja. Ali ni Benvenist ni drugi timovi naučnika kasnije nikada nisu uspeli da dupliraju ove pozitivne rezultate u strogo kontrolisanim, dvostruko slepim studijama (u kojima istraživači ni sami ne znaju šta je u supstancama, odnosno uzorcima s kojima rade tako da je manipulacija nemoguća).
Rendi je ovaj put ponudio milion dolara onome ko uspe da dokaže da voda uistinu pamti, no ni to do danas nikome nije pošlo za rukom.
Emocije zabeležene u kristalima leda
Jedan od pobornika pamćenja vode je japanski preduzetnik i pisac, alternativni lekar Masaru Emoto. On je 90-ih postavio teoriju, utemeljenu na fotografijama kristala, da voda pamti informacije i da čak različito reaguje na emocije, na primer na lepe i ružne reči. On je tvrdio da lepota kristala vode zavisi o tome kako se njome postupalo pre nego što je zamrznuta. Ali, svi pokušaji naučnika da ponove njegova istraživanja takođe su propali. Zapravo se pokazalo da oblici kristala ni na koji način ne zavise o mislima i emocijama kojima je bila zaokupljena osoba koja je provodila eksperimente.
Naučnici ističu da nije sporno da će udeo molekula vode koje učestvuju u različitim agregatima biti funkcija veličine i oblika rezervoara u kojem se tekuća voda nalazi, i kretanja ili mirovanja vode u rezervoaru. Međutim, tvrde da se tu radi o privremenim stanjima koja nakon prekida kontakta molekula vode s određenom površinom traju svega pedesetak femtosekundi (0.00000000000005 sekundi), što znači da je vodi koju smo ulili u čašu sasvim svejedno je li zagrabljena direktno iz izvora ili je od izvora do čaše prenesena kroz cev ili bocu. Drugim rečima, voda ne pamti s čime dolazi u dodir.
Homeopatija nema učinak veći od placeba
Dakle, za sada ne postoje nikakva uverljiva tumačenja kako bi homeopatija uopšte mogla da deluje, osim kao lažni lek placebo. Ali, budući da je kroz istoriju bilo lekova koji su delovali mada niko nije znao kako (posebno u dalekoj istoriji, danas je to ređi slučaj), učinkovitost homeopatije valjalo je istražiti i u kliničkim studijama.
Na sreću toga ne manjka. Na tu temu napravljena su brojna istraživanja. Jedno od najvećih objavio je u avgustu 2005. vodeći medicinski časopis The Lancet. On je predstavio opsežnu studiju u kojoj su rezultati 110 ispitivanja homeopatskih preparata upoređeni s istim brojem rezultata testiranja konvencionalnih lekova. Zaključak The Lancet-a bio je da je delovanje homeopatije u najboljem slučaju ravno delovanju placeba, lažnog leka koji čini da se ljudi koji veruju u njegovu učinkovitost osećaju bolje.
Svesni da popularnost homeopatije raste i da će nastaviti rasti uprkos nepostojanju naučnih potvrda, autori studije u Lancetu poručili su sledeće:
- Polemike se nastavljaju uprkos 150 godina nepovoljnih rezultata. Čini se da ona postaje sve popularnija što su dokazi u prilog homeopatiji razređeniji.
Ovde je zanimljivo istaći da su istraživanja pokazala da je efekat placeba tim veći što je poverenje ljudi u učinkovitost leka veće. Tako će, na primer, placebo biti jači kada se navodni lek daje injekcijom nego u obliku tablete.
Zanimljivo je da su studije pokazale da na snagu efekta utiče čak i boja pilula. Na primer, crvena, žuta i narandžasta boja povezane su sa stimulativnim učinkom, dok su plava i zelena povezane s umirujućim. Drugim rečima, što nam se terapija čini intenzivnijom, što više verujemo u nju i što je više u skladu s našim očekivanjima, to je placebo jači.
Svaki lek mora imati efekat veći od placeba
Pritom treba imati na umu da se placebo učinak podrazumeva za sve lekove - od ozbiljnih, konvencionalnih lekova očekuje se da imaju efekat jači od placeba. To se postiže tako da se u kliničkim istraživanjima kontrolnoj skupini ispitanika daju lekovi bez ikakvih aktivnih sastojaka tako da je jedini mogući učinak placebo, dok se drugoj skupini daje pravi lek koji mora pokazati jači učinak. Konačno, korist od leka takođe mora biti mnogo veća od posledica koje uzrokuju nuspojave koje ne smeju biti ozbiljne.
Dakle, učinak lekova ne meri se u odnosu na potpuni izostanak lečenja, već u odnosu na efekat koji izaziva lažni dojam da se lečimo.
Na kraju istaknimo da se homeopatski pripravci danas uglavnom vode kao dodaci prehrani tako da ne prolaze kroz ista rigorozna klinička istraživanja kao konvencionalni lekovi. Njihova učinkovitost uglavnom se svodi na tzv. anegdotalne dokaze, poput tvrdnji: "To ti je odlično, mojoj prijateljici je mnogo pomoglo". To pak podrazumeva da njihova proizvodnja košta vrlo malo ili gotovo ništa.
Zanimljivo je pritom istaći da koncept potencijacije, u kojem je rastvor potrebno mnogo puta tresti da bi rastvarač poprimio svojstva aktivne tvari, proizvođačima homeopatskih pripravaka osigurava biznis. Naime, ko sebi može da priušti da sam kod kuće neki ekstrakt razređuje i drmusa stotinama ili hiljadama puta? Jeftinije je i sigurnije kupiti gotov homeopatski preparat.
Razvijene zemlje ukidaju potpore homeopatiji
Suočeni sa sve više studija koje pokazuju da je homeopatija nadrilekarstvo, bez ikakvih naučno utemeljenih uporišta i rezultata, zdravstveni sistemi u razvijenim zemljama poslednjih godina počinju da ukidaju finansijske potpore koje su homeopatske terapije dobijale iz sistema zdravstvenog osiguranja.
Kao jedan od ključnih problema medicinski stručnjaci navode činjenicu da bi mnogi bolesnici mogli da odustanu od terapija koje im stvarno pomažu da bi se lečili isključivo alternativnim, za koje nema dokaza. Dodatni problem je to što homeopatske pripravke često prepisuju školovani lekari te što je njihova prodaja unosnija za lekare od prodaje lekova na recept.
Na temelju rezultata naučnih studija Australija, Velika Britanija, Švicarska i Francuska, kao i Savetodavno veće Evropskih akademija i Komisija za pseudonauku i istraživačke prevare Ruske akademije nauke, zaključili su da je homeopatija neučinkovita i preporučili da se ukine praksa njenog finansiranja iz državnih sredstava. Francuska, koja je sedište najvećeg svetskog proizvođača homeopatskih pripravaka Boirona, i Engleska, u kojoj je homeopatija vrlo popularna, među ostalim i zbog njenog pobornika princa Čarlsa, krenule su u proces ukidanja svih javnih potpora homeopatiji. Nacionalni zdravstveni sistem u Engleskoj prestao je s finansiranjem homeopatskih pripravaka u novembru 2017. Štaviše, stručnjaci su od britanskog Ministarstva zdravstva zatražili da homeopatske lekove stavi na crnu listu lekova za koje je zabranjeno prepisivanje na recept. Francuska je objavila da će ukinuti finansiranje do 2021. godine. U novembru 2018. godine Španija je takođe najavila poteze za zabranu homeopatije i drugih pseudoterapija.
Princ Čarls, veliki pobornik homeopatije, naišao je na oštre kritike naučnika kada je 2018. objavio da je pokrovitelj obrazovne organizacije Faculty of Homeopathy u Londonu.
U Hrvatskoj, na primer, više nema registrovanih homeopatskih lekova
Hrvatski propisi o regulisanju homeopatskih pripravaka ponešto su olabavili ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju. Neki poznavatelji zdravstvenog sistema smatraju da se to dogodilo pod uticajem nemačkih i francuskih homeopatskih lobija. Međutim, danas na popisu agencije za lekove HALMED više nema registrovanih homeopatskih lekova. Naime, kako vreme prolazi, homeopatski proizvođači koji su svojevremeno uspeli da isposluju odobrenja za neke pripravke kao za lekove sve više gube licence jer pripravci ne uspevaju da dokažu učinak u sve rigoroznijim ispitivanjima.
(Index.hr)