Moja Ana je umrla u Beogradu na dan kad sam saznala da sam trudna. Imala je samo 29 godina

Kada su joj uradili sve analize i kada su joj rekli da je u remisiji i da više nema bolesti, ona je već uveliko vodila normalan svakodnevni život, učila je, radila, družila se, zabavljala sa dečkom

Moja Ana je umrla od raka dojke. Moja Ana je umrla u svojoj 29. godini života. Mlada.

Setila sam je se danas, a mislim na nju često. Pre svega jer je borac i jer je svojom hrabrošću učinila da svi mi oko nje živimo "normalno" sa bolešću koju je nosila.

Preporučujemo

Bila je još mlađa kada se razbolela, imala je 22 godine kada je sasvim slučajno otkrila grudvicu u svojoj dojci. Ništa je nije bolelo. Sećam se da mi je to onako usputno rekla, gotovo u prolazu, jer je uvek mislila pozitivno.

Iako je bila pozitivna, nije očekivala da joj sam život donese samo dobro, već se trudila da nešto (a to je mnogo) sama uradi. Stoga je, naravno SAMA otišla na pregled.

Znam samo da je ne bi bilo neko vreme u toku dana i da bi se onda ponovo pojavila sa osmehom u mom životu. Zato je nisam ni pitala dokle je stigla sa pregledima. NISAM JE PITALA ŠTA SE DEŠAVA! Nikada neću prestati da osuđujem sebe zbog toga, jer se osećam kao da nisam od prvog dana bila tu, uz nju.

Prošlo je nekoliko nedelja, a Ana je, opet nasmejana, došla na staro mesto na kafu i saopštila gotovo jednostavno - Moram na operaciju dojke. Radiće mi je u Beogradu, jer sumnjaju da je ozbiljno!

Muk!

Isprekidani uzdasi i ponovo - muk!

Kada vas upućuju na intervenciju u Beograd iz lozničke bolnice, onda je uvek reč o nečemu urgentnom i zahtevnom za lečenje.

Dozvala sam se, nakratko, i rekla da će se sigurno ispostaviti kao pogrešna procena lekara. Rekla sam joj da će biti dobro, a sama nisam bila sigurna koliko je istina to što pričam i ispostavilo se da nije.

Tuga. Velika tuga, ali običan život, gotovo svakodnevni.

Herojski je prošla kroz operaciju, kao i kroz hemoterapije. Herojski je podnela gubitak kose, čak se činilo da ona promoviše ćelavost.

Ali, ne! Ona je promovisala život obolelog od raka - realan život! 

Promovisala je borbu, zrelost u najčudnijim godinama života i veru. Zaista je verovala da će pobediti!

Kada su joj uradili sve analize i kada su joj rekli da je u remisiji i da više nema bolesti, ona je već uveliko vodila normalan svakodnevni život, učila je, radila, družila se, zabavljala sa dečkom.

Volela sam taj njen duh i nije me iznenađivala njena pozitivnost i upornost, jer je takva bila i pre bolesti. A tek kada je dobila dijagnozu činilo se da je jača od nas koji je volimo i koji smo se svim srcem trudili da joj se nađemo. Zbog toga mi se čini da ova sumanuta bolest pogađa samo one koji mogu da je iznesu na svojim plećima. Zbog toga ih je teško zaboraviti i na trenutak.

Naučila sam da ne žalim Anu dok se lečila, pa nisam vrištala od sreće kad su joj rekli da nema više aktivnih kancerogenih ćelija, a htela sam.

To nije jedino što sam naučila od nje tokom bolesti, remisije i ponovne bolesti. Ja sam naučila da živim onakva kakva sam, sa svim svojim osobinama. Naučila sam da ne dajem ljudima ono što mogu da prihvate od mene, već celu mene. Anči je znala da mi kaže - znaš i na onkologiji se priča o budućnosti, samo iskreno. Da, to je logično, priča se iskreno jer ti ljudi žive u stvarnosti, dok mi "nezahvalnici" ispravljamo život na svakom ćošku i samo tražimo od njega još i još, a onda kad malo ne dobijemo mi kukamo.

Interesantno je i ono što sam ja nju naučila, a to je da se brani. Ponekad mi se čini da sam je bukvalno i fizički sklanjala od takozvanih "energijopija" koji ne vide dalje od svoje kože. A mnogo ih je. Naučila sam je i da se svađa samo kako bi istresla svu negativnu emociju iz sebe.

U tom novom, naučenom svetu smo imale čast da živimo čak šest godina. A onda, opet - muk!

"Ma, pobediće ona i ovaj put", rekla sam sebi i sad se ponovo osećam krivom što nisam bila iskrena. A iskreno sam se uplašila. I Ana se plašila, ali se iznova borila. Nova operacija dojke, nove ture hemoterapija. Nova hrabrost za divljenje.

Kada su mi javili da je umrla, pomislila sam - uzalud.

Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim da nije. Njen život i njena smrt nisu uzalud. Oni su veliko učenje života, oplemenjivanje.

Živela je kratko, ali je ostavila trag kod svake osobe sa kojom je razmenila bar nekoliko reči. Živela je borbu, a to se ne zaboravlja.

Kada su mi javili da je umrla, to je bio dan kada sam saznala da sam trudna. Misao da se jedan život gasi, a drugi nastaje me je samo vratila u istinu u kojoj smo Ana i ja živele - i kad misliš da ne možeš više, podigni se i bori se, i plači, ali usput, dok se "tučeš sa protivnikom", jer nećeš da glumiš hrabrost - ti si hrabrost!

Vidite, upravo se borim da vam je oživim bar na trenutak; borim se da što manje bude mojih i vaših "Ana" jer se rak dojke može otkriti na vreme. Idite na preglede redovno, jer se tako unapred borite za svoj život, zdraviji i kvalitetniji.

Rak dojke je najčešći maligni tumor kod žena u Srbiji. Svake godine oko 4.600 žena oboli, a 1.600 umre od ove bolesti. Znam ovu statistiku napamet, ali mi ne dolazi do mozga da je moja drugarica deo nje.

VIDEO: Jovana (18) je pobedila rak i zaslužila ovaj krst

(Jelena Bojić Obradović / j.bojic@telegraf.rs)