Evo kako depresija zaista izgleda za praznike: "Dok vi trčite od prodavnice do prodavnice, kupujete poklone i radujete se, ja prolazim kroz pravi pakao"

Kažu da je u pitanju praznična depresija, ali nije to baš tako jednostavno

Idu Nova godina i Božić i čini mi se da su svi ushićeni i da im lica blistaju. Meni to nema nikakvog smisla, to je nepravda, jer praznici donose mnogo nesrećnih trenutaka i nervozu uopšte.

Gotovo mesec dana, pa i više (ili mi se tako iz godine u godinu čini), pred novogodišnje praznike počne suluda euforija da se širi kao virus među ljudima. Svi su raspoloženiji nego što je uobičajeno, jure za poklonima, bave se kićenjem jelke, pa i cele kuće i slično.

Preporučujemo

Meni tu ništa nije jasno.

Nisam od onih koji vole bilo kakva ushićenja i uvek tražim realno opravdanje za neko raspoloženje. Kod sebe ne nalazim pozitivnu emociju za novogodišnje praznike i pretpraznično "ludilo".

Pre svega za mene je praznik, bilo kakav, oličenje porodičnosti i familijarnog okupljanja. A u mojoj familiji on nedostaje. Bio je stub i snaga, a sada je njegovo mesto prazno. Nije da ne osećam tu prazninu tokom cele godine, ali kada smo svi za svečanim stolom, onda se raspadam iznutra. Tako da bih volela da sve te ceremonije što brže prolete. U stvrai, volela bih da ne postoje. Sa tim je za mene završeno.

Nedostajanje ne vezujem samo za njega. Tokom praznika mi je sve mučno, jer je oko mene gomila ljudi, a ja sam tako usamljena. Nedostaju mi pravi ljudi. Kada sam odrasla, shvatila sam da moje duboko vezivanje za ljude ničemu ne vodi i da mi prijatelji ne uzvraćaju na isti način. Oni se više bave svojim životom, dok se ja - bavim njihovim životom. I tokom praznične atmosfere iz mene samo probuja to ogorčenje. Koliko vas ima oko mene?! A ja sam tako usamljena. I, onda kad pomislim da bi trebalo da dočekam nešto novo sa ljudima koji ne osećaju prema meni sve ono što ja želim, počinjem da padam. Sve dublje i  dublje padam.

Od ono malo vremena koje ostavim sebi, ni na kraj pameti mi ne padne da okitim jelku i kuću, jer ne želim, ali zaista ne želim da dajem značaj danima koji me samo "živu razdiru".

Kada izađem napolje, svi su u nekoj žurbi, kupuju poklone, novogodišnje toalete, ili bar ukrase. Tada zaista pomislim da ću poludeti. Grozno mi je što samo ja nisam radosna i što nemam taj bezbrižni osmeh na licu i žao mi je što sam izgubila nadu da Nova godina donosi samo ono lepo. Ne znam kako se to desilo i gde sam zapela, ali znam da mi smeta ljudski smeh i opijenost prazničnim duhom, jer ja sa svojim "duhovima" ne mogu da izađem na kraj.

Bojim se praznika, to je prava istina. Ono što me tada čeka je toliko bolno da imam utisak da me sablje seku sa svih strana. A ja sam nemoćna.

Osećam i nepravdu, jer ne mogu da prevaziđem samu sebe i da sve to ostavim po strani na tih čuvenih sedam dana.

Slaba sam, jedva dišem, živa umirem svake godine u isto doba. I kada će to da prestane?!

Ne krivim ljude što su euforični i što su presrećni, samo ih ne razumem. Kako im uspeva da odlože realan život, koji nije ni malo lak, na neko vreme, dok se dobro ne provedu i ne odmore?

(Jelena Bojić Obradović / j.bojic@telegraf.rs)