Plačkaši su oteli 4 ljudi, koji su ih posle 6 dana zavoleli: Šta je Stokholmski sindrom i kako da ga prepoznamo u životu

Zbližavanju mogu da doprinose veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, sličnost političkih stavova...

Tog 23. avgusta 1973. godine pljačkaši su upali u banku i uzeli četvoro ljudi za taoce. Ukupno su zajedno proveli 6 dana, oslobođeni su 28. avgusta. Taoci su se emocionalno vezali za otmičare, pa su posle opravdavali njihove postupke čak i nakon svog oslobođenja. Kasnije, tokom sudskog procesa, taoci su nerado govorili o otmici. 

19. godišnjica masovne otmice Srba u Orahovcu

Preporučujemo

Danas se za ljude koji ne mogu da se odvoje od onog što ih "ubija" i uništava, a i kad se odvoje, nemaju reči osude, kaže da su razvili Stokholmski sindrom.

Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji; što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja Stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca.

Takođe, zbližavanju mogu da doprinose veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, sličnost političkih stavova itd.

Stokholmski sindrom ne nastaje u situacijama kada su taoci izolovani, kada nemaju kontakt sa otmičarima, ili kada ima nasilničkog ponašanja od strane otmičara prema taocima ili drugim licima.

O tome koliko je Stokholmski sindrom danas prisutan u međuljudskim odnosima, da li se na neki način zloupotrebljava i gde patološki odnos žrtve i agresora najčešće srećemo, otkrio nam je psihoterapeut Zoran Milivojević.

- U politici je prisutno nešto što se zove "dramski trougao", to je odnos između tri osobe. Jedna osoba je žrtva agresora, gde je žrtva dobra, a progonilac loš i onda se pojavljuje potreba za trećom osobom, a to je spasilac, koji ili spasava žrtvu ili proganja agresora. Kada slušate razne političare, svi oni prodaju te svoje trouglove, gde oni štite građane od neke treće osobe, ili su oni sami žrtve. 

- Za mene je priča o Stokholmskom sindromu naduvana, zbog toga sto se radilo o nekoj pljački banke. Skandinavci su ljubazni ljudi, nisu nasilni, ne žele konflikte. U konkretnom slučaju, ljudi koji su bili taoci nisu imali ništa konkretno da zamere ovima, i u njihovom interesu je bilo samo da ih što pre puste.

Oni su se tu ljutili na policiju, zašto policija ne da kriminalcima sve to što traže, da bi ta situacija i agonija u kojoj su se našli prestala. To je zdravorazumski i lako objašnjivo, pa je od toga prenaduvana cela priča o Stokholmskom sindromu kao patološkom odnosu između žrtve i agresora.

Milivojević takođe dodaje, da se taj izraz često zloupotrebljava i da danas imamo i par poznatih priča gde se odnos između dvoje ljudi tretira kao Stokholmski sindrom:

- Jedna od tih priča je, on je zaljubljen u nju, ona to ne zna, kidnapuje je i kroz godinu dana ona njega zavoli i venčavaju se. Taj odnos između žrtve koja zavoli svog otmičara, zna da se okarakteriše kao Stokholmski sindrom.

- Druga situacija je recimo ta da partner maltretira suprugu, s vremena na vreme, ona dobija šamar od njega, međutim, ona to trpi i prelazi preko toga, jer se oni ipak vole i on radi to zato što je ljubomoran. U toj situaciji se poverite drugarici i kažete joj kroz šta prolazite sa partnerom i ona ne može da shvati da ste toliki mazohista. Ljudi onda to odmah objašnjavaju rečenicom "eto imaš stokholmski sindrom".

- Ideja Stokolmskog sindroma žrtvu svodi na malo dete, na nekoga ko ne odlučuje svojom glavom, što ne može da se svede na sve slučajeve gde postoji taj odnos žrtva-agresor - zakljućuje Milivojević.

Naziv stokholmskog sindroma uveo je kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalmstorgu u Stokholmu, od 23 do 28. avgusta 1973.

(Telegraf.rs)