Zvali su ga mestom koje umire, a sada je selo sa više mačaka nego ljudi naglo procvetalo

Jedno od najživopisnijih sela u čitavoj Italiji nije obična turistička destinacija

Subotnje je jutro u mestu Ćivita di Banjoređo (Civita di Bagnoregio) i meštani patroliraju srednjovekovnim zidinama posmatrajući posetioce koji se penju prema ulazu u selo. Kako se turisti približavaju ulazu, počinju da dozivaju meštane, a ovi hitro pritrčavaju.

Jedno od najživopisnijih sela u čitavoj Italiji nije obična turistička destinacija, a nisu obični ni njegovi meštani. Za početak, to su mačke, njih dvadesetak, koje su dočekale turiste i koje čine pretežni deo stanovništva sela. Populacija od preostalih dvanaestoro ljudi, u manjini je u odnosu na njih.

Preporučujemo

Specifičnost ovog mesta svakako je njegov položaj, na strmoj litici, odsečenog od obližnjeg grada Banjoređa (Bagnoregio) omanjim kanjonom. Jedinu veza predstavlja 366 metara dug pešački most koji se uzdiže iznad provalije, centriran tako se sa njega prelazi direktno na zidine koje okružuju selo.

Ipak, ono što Ćivitu čini istinski unikatnom je to što je verovatno jedina italijanska destinacija koja je svojevoljno stvorila prekomerni turizam i iskoristila ga za dobrobit sela.

Selo koje želi da živi

Imali su običaj da ga zovu „la citta che muore“ ili selo koje umire. Smešteno je u regionu Lacio, na dva sata severozapadno od prestonice Rima. Budući da leži na erozivnom tlu čiju podlogu čine pesak i glina, mesto je pretrpelo nekoliko serija urušavanja, u kojem su se pojedini njegovi delovi odvaljivali i padali u kanjon, pretvorivši ga od nekadašnjeg grada u gotovo napušteno seoce.

Tokom vekova, većina stanovništva se preselila se u obližnji Banjoređo, nekada spojen sa Ćivitom, pa razdvojen zemljotresom koji zahvatio ovo područje u 18. veku. Most koji je povezivao ova dva mesta većim delom su uništili nacisti tokom Drugog svetskog rata i stanovništvo je nakon toga počelo ubrzano da se odseljava da bi do 1990. godine selo postalo praktično napušteno.

- Ćivitu je uvek pratio taj sukob sa prirodom - kaže za CNN, kuvar Mauricio Roki (Maurizio Rocchi). Danas, ovo mesto zovemo „selo koje želi da živi“.

Tokom 2013. godine, tadašnji gradonačelnik Banjoređa, Frančesko Biđoti (Francesco Bigiotti) imao je plan. Tokom tri godine mandata, podržavao je umetnička dešavanja i kulturne festivale u nameri da privuče prevashodno Rimljane, željne vikend tura za bekstvo iz grada. Iako je turizam napredovao, on je želeo nešto više.

I tako je, ne poštujući preporuke svojih savetnika, doneo odluku da ustanovi taksu za turistički ulazak u selo. Iako plaćanje ulaska uglavnom odvraća turiste, Biđoti je verovao da će, ako zatraži od ljudi da plate taksu kako bi prešli most koji vodi do Ćivite, to proizvesti efekat kod njih da još više požele da tamo odu. I tako je uvedena karta po ceni od 1.5 eura za ulazak u selo.

Desilo se nešto neverovatno

Tokom sezone 2009-10, ukupan broj posetilaca u ovom selu i šest okolnih mesta iznosio je 40.000, dok je u 2018. godini, milion ljudi posetilo je samo Ćivitu, od čega je polovina Italijana, a polovina stranaca.

- Nešto neverovatno se dogodilo - kaže Biđoti. U zemlji poput Italije koja je epicentar prekomernog turizma, gde je svakodnevni život stanovništva zagušen poplavom turista, na fenomen prekomernog turizma gledalo se isključivo kao na nešto negativno. Sve dok se nije desio fenomen – Ćivita.

Biđoti, danas čelnik pokreta za razvoj turizma u regionu, kaže da je život meštana značajno unapređen zahvaljujući turizmu.

Taksa za ulazak koja je prvo povećana na 3 evra tokom 2015. godine, a potom ponovo podignuta na 5 evra 2018. godine, preporodila je lokalnu infrastrukturu, te je Banjoređo postao prvi grad u Italiji koji je oslobodio stanovništvo lokalnih poreza.

- Što je još važnije, dodaje on, porast turista doveo je razvoja poslovanja, te su otvoreni brojni hosteli, prenoćišta, picerije, više od 400 novozapočetih poslova u Banjoređu tokom prošle godine, te je tako i stopa nezaposlenosti pala sa 10 odsto od pre desetak godina na svega 1 odsto, danas.

T.T.