Putopis Amerikanca koji je posetio Iran: "Shvatio sam da imamo jednu zajedničku stvar sa njima"

Jedan potpuno iskren putopis koji najbolje opisuje razlike između ove dve nacije, ali i činjenicu da jedni o drugima ne znaju baš ništa

Američki novinar Ted Ral, pre devet godina bio je jedan od retkih Amerikanaca koji su uspeli da kroče na tlo Irana. On je u svom iskrenom putopisu razbio mnoge predrasude o ovoj zemlji. Njegov tekst vam prenosimo u celosti.

Rat uglavnom nastaje usled kulturnih razlika i nesporazuma. Ubistvo generala Kasema Sulejmanija nije bilo prijatno ni za stanovnike Amerike koji znaju da su dodali još jednog neprijatelja na listu nepobedivih ratova na Bliskom Istoku. Međutim, niko od njih zapravo ne zna ništa o Iranu.

Preporučujemo

Ništa nije tačnije od istine. Nijedan narod na svetu nije ni slično temperamentan i u tom pogledu sličniji Amerikancima od Iranaca. Naravno, njihova vera je drugačija. I njihov jezik je drugačiji. Ali, mi novinari s obe strane smo mnogo sličniji nego što mislimo.

Najveći problem leži u tome što je jako mali broj Amerikanaca uopšte bio u Iranu. Nedostatak diplomatskih odnosa od Islamske revolucije 1979. godine i talačka kriza koja je oborila predsednika Džimija Kartera, u kombinaciji sa ekonomskim sankcijama koje su zabranjivale američkim avio-kompanijama da lete u ovu zemlju, ipak nisu Iran učinile potpuno nedostupnim ljudima iz Amerike koji su zaista želeli da ga upoznaju.

Evo ja sam, na primer, postao ekspert za Iran. Možda je sada malo neprikladno da podelim svoje utiske sa ovog putovanja od pre devet godina, ali ja ću to uraditi.

Kao što sam rekao, nije bilo lako doći do Irana. Posetio sam nekoliko puta nešto što je najbliže iranskom konzulatu u Njujorku, pa Ujedinjene nacije i još platio 5.700 dolara taksu (neki bi to nazvali podmićivanjem) agenciji u Vašingtonu koja je preko pakistanske ambasade obezbedila vize sa mene i saputnike.

Glavni razlog putovanja bio je prolazak kroz Avganistan zbog knjige koju sam u to vreme pisao. Pošto se nas plan puta završavao u avganistanskom, ratom razorenom gradu Heratu blizu granice sa Iranom, želeli smo da posetimo i ovu zemlju kako bismo se malo odmorili.

Možete li samo da zamislite koliko je to suludo zvučalo carinicima na avganistanskoj granici koji su nas pozdravili nakon što smo prešli granicu sa Tadžikistanom.

- Ulazak ili izlazak - upitao je.

Mi smo mu rekli "Iran", a onda se on nasmejao.

- Pa, vi ste Amerikanci. Nema šanse - odgovorio je.

Kada je pokazao iranske vize svojim kolegama, nisu mogli da veruju svojim očima.

- Kako ste uopšte došli ovamo? - želeli su da znaju.

Nekoliko nedelja kasnije, prešli smo granicu između severozapadnog Avganistana i severoistočnog Irana. Sve je izgledalo neverovatno jednostavno. Čekali smo taksi kada su se pojavila tri iranska agenta koja su nas odvela u sobu za ispitivanje. Tamo smo bili satima. Pre nego što su nas pustili jedan od njih me je pitao da li znam zašto su nas tako detaljno ispitivali. Zaista nisam imao pojma.

- Vas trojica ste prvi Amerikanci koji su prešli ovu granicu od 1979. godine - odgovorio mi je.

Iskreno, ne znam da li je to tačno, ali je činjenica da smo bili retka vrsta ovde.

Prva stvar koja me je prijatno iznenadila, posebno u poređenju sa razorenim Avganistanom, jeste koliko je Iran moderan.

Amerikanci imaju utisak da je ceo Bliski Istok jedna prašnjava ruina i pustara, ali Iran mi je izgledao kao Turska ili Izrael u pogledu infrastrukture.

Druga stvar koja me je šokirala jeste koliko su svi ljubazni, pa čak i kada čuju da smo Amerikanci.

Kako je bio uslov vlade, morali smo da imamo turističkog vodiča sa kojim smo se odmah našli. Bio je super lik iako je voleo da nam izvlači novac. Smestio nas je u hotel sa dve zvezdice iako smo mu platili za hotel sa četiri.

Od starta, Iran nije ono što sam očekivao. Žene su neprestano flertovale sa nama. Na recepciji su odmah ispitivali o našim dugim bradama koje smo pustili kako bismo se što bolje stopili u Avganistanu.

- Da li su tvoji prijatelji fanatici? Da li bi možda proveli noć sa nama? - pitale su našeg vodiča.

Uz brade imali smo i odgovarajuću garderobu koju nose konzervativni Avganistanci.

Vodič nam je savetovao da se pretvaramo da nikoga ne razumemo kada smo se našli u jednom verskom objektu u koji su dolazili muslimani iz celog sveta.

Još nešto me je prijatno iznenadilo.

U našem hotelu u Teheranu načuli smo da se evropski par žali recepcionerkama da su ih opljačkali veče pre i da su ostali bez 1.200 evra. Recepcionerke su im neprestano ponavljale da prijave krađu policiji, ali Evropljani su se premišljali.

Sledećeg dana sam ih sreo ispred lifta.

- Nećete verovati šta se dogodilo - rekla mi je ta žena - Otišli smo u policiju i odmah su nam isplatili 1.200 evra.

Zapravo u Iranu postoji zakon koji štiti strane turiste, pa ako vam neko ukrade novac, država je dužna da vam to nadoknadi. Iranci su, s druge strane, bili šokirani što to nije slučaj na Zapadu.

Iz Teherana smo odleteli za Istanbul. Na poslednjem čekiranju na aerodrom, obezbeđenje nam je naredilo da sklonimo prtljag sa pokretne trake koja vodi do rendgena.

Sjajno, odmah sam pomislio da će nas zadržati.

- Vi ste gosti u našoj zemlji. Bilo bi nepristojno da vam pretražujemo prtljag - rekao mi je jedan od njih.

Ali, kako - zar nismo mi Amerikanci, potomci Velikog Sotone?

Nije da nije bilo nekog čudnog osećaja.

Uvek se osećala tenzija koja dolazi sa činjenicom da kršenje zakona može imati ozbiljne posledice. Mi smo zato slepo pratili pravila. Većina stanovnika Irana ih je poštovala - onako, a bilo je i žena koje nisu tako strogo bile pokrivene.

Čim je avion poleteo iz Teherana, mnoge od žena su skinule svoje marame i otkrile svoje seksi odevne kombinacije i šminku. Ljudi su se smejali.

Stjuardese su počele da služe pivo.

Tako bi i Iran izgledao da iranska Vlada, koja inače tamo uopšte nije popularna, malo opusti pravila.

Uprkos Trampovim poslednjim akcijama, lično mislim da nije izvesno da će u skorije vreme bilo ko uspeti da promeni religijsku vlast. Ali, ni činjenicu da Amerikanci i dalje ne znaju ništa o Iranu.

(T.T./Telegraf.rs)