Postoji samo jedna zemlja na svetu koju Slobodan Mićić nije obišao: "Pojma nisam imao gde je"

Jedan od poslednjih intervjua Slobodana Mićića u kojem nam je pričao o svojim avanturama

Kada na internetu guglate Slobodana Mićića i njegovu suprugu Mariju Škiljaicu Mićić izlazi vam jedva šaljiva definicija njihove emisije: „Svet na dlanu? A, to su oni što je cela Srbija ljubomorna na njih“. Nije daleko od istine.

Danas nas je, nažalost, dočekala vest da je Slobodan Mićić preminuo. Krajem januara imala sam priliku da uradim intervju sa njim i njegovom suprugom, ne sluteći da će on biti jedan od poslednjih. Razgovarali smo na mnoge teme, ali mi je tada Slobodan otkrio malo poznate činjenice iz mladosti, kao na primer onu da je umalo postao glumac koji je glumio rame uz rame sa Zoranom Radmilovićem.

Preporučujemo

- Glumio sam u Kulturno-umetničkom društvu ’Iva Lola Ribar’, a ujedno i putovao. Pošto malo-malo, pa ne dođem na probu pozvao me je režiser i rekao da donesem odluku – ili putovanja, ili gluma - rekao mi je tada Slobodan Mićić, a odgovor na to šta je izabrao nam je svima odavno poznat.

Još 1964. godine počeo je da radi kao turistički vodič za agenciju „Putnik“ u kojoj je stekao sva potrebna znanja, od vodiča, preko referenta, pa do direktora sektora za internacionalna putovanja.

- Ja sam znao da organizujem putovanje, ujedno da ga vodim i proširujem spontano na licu mesta. Tako s kontinenta na kontinent i obiđoh ceo svet - kaže i dodaje da je u jednom trenutku prevazišao Putnik, pa je nakon 26-godišnjeg iskustva nastao Kon Tiki, 1990. godine.

Dok je Slobodan obišao 180 zemalja, a najviše se vraćao u Grčku i Indoneziju, njegova supruga Marija Škiljaica Mićić je najviše volela povratak u Indiju, koju je obišla desetak puta. Takođe, ona je bila važan deo tada novootvorenog Kon Tikija, gde je preuzela ulogu direktorke za interkontinentalna putovanja koja zahvaljujući sankcijama devedesetih i nisu bila tako jednostavna.

- Kada su uveli sankcije onda se išlo vozom za Beč, Budimpeštu, Istanbul ili Atinu. Mi smo tada jedini to ozbiljno radili, a putnici iz Srbije su bili neuništivi. Njih ništa nije moglo da iznenadi - priča Marija.

Nije da nije bilo ni opasnih situacija. Slobodana je umalo uhvatio rat u Izraelu 1967. godine.

- Rat je počeo 7. juna, a mi smo 6. napustili Izrael. Prethodno smo u Jordanu i Siriji gde smo videli vojsku koja se spremala za rat, a ja sam pored toliko vojnika, dreke i parola bio ubeđen da će zgaziti Izrael za dva dana. Međutim, ispalo je obrnuto – Izrael je zgazio njih.

Marija dodaje da se istinski uplašila kada joj je goreo avion, pa se onda i obratila suprugu:

- Ti si dva puta goreo, a ja sa tobom jedanput - rekla je opisujući sitaciju. – Krenuli smo iz Beograda i posle sat vremena se vratili na naš aerodrom uz ’srdačan’ doček – kola hitne pomoći, vatrogasce i ostale. Bio je u pitanju neki kvar na avionu koji su brzo otklonili, međutim četiri putnika nisu htela ponovo da se vrate u avion. Mi smo se vratili bez problema.

Zahvaljujući emisiji „Svet na dlanu“ i mi smo sa Slobodanom i Marijom obišli svet, a istina je da su snimanja znala da budu jako naporna, posebno kada uzmete u obzir da ekipu čini samo troje ljudi – Marija koja piše scenario, Slobodan koji čita tekst i Ratko Kušić, snimatelj koji se dovija da usnimi svaki kadar.

- Nikad neću zaboraviti kad smo došli na ostrvo Komodo, gde jedino na svetu žive komodski zmajevi. Pre nas je tu bila ekipa BBC-ja od 30 ljudi koji su jednu emisiju snimali čak 20 dana! To nam se dešavalo svuda po svetu da nalećemo na strane TV ekipe - prisetio se Slobodan.

Mira je ispričala anegdotu iz posete Australiji sa jednog od, kako kaže, udarničkih snimanja.

- Samo smo jurili trenutak kada može da se snima. Uvek je bilo naporno, ali s uživanjem. Snimali smo i tamo gde se ne sme, pa je Ratko često pokušavao da se izvuče na foru da je to video-kamera, a ne profesionalna kamera. Onda bi ga kada bi shvatili da je slagao jurili močugama, motkama i ko zna čim. Sećam se kada smo snimali kod Ers roka, stene u kojoj prema verovanjima Aboridžina žive duhovi, smo morali da uđemo u avion sa jednom ženom koja je bila, takoreći vodič. Non-stop ga je maltretirala - E, sad ovo možeš – e, sad ovo ne možeš da snimaš. On je naravno bio vešt i lukav, pa je uspeo kol'ko-tol'ko da snimi. Kad smo je pitali što sad običan kamen nije mogao da snimi onda bi rekla da je tu duh, pa je čak i gurala kameru da ga slučajno ne snimi. Onda bi on folirao da je kamera ugašena, pa se tako snalazio na razne načine - priča Marija.

Pošto gotovo da nema zemlje u kojoj nije bio, Slobodan nema posebne želje, ni ono što bi još voleo da obiđe. Marija pak, ima još neke destinacije na kojima nikada nije bila. Slobodan kaže da jednu jeste obišla, ali ona tvrdi suprotno.

- Nismo bili na Severnom i Južnom polu - kaže ona.

- Kako nismo na Južnom? - odgovara Slobodan.

- Jesmo obišli oblast Južnog pola kada smo bili u Patagoniji, ali ga nismo dotakli nogom. Bili smo na jugu Argentine u gradu Ušuaja koji je najjužniji kontinentalni grad na svetu, pa smo odatle išli brodom ka Južnom polu, ali na samo poluostrvo nismo kročili. To mi je želja, kao i još nekoliko ostrva u Pacifiku poput Fidžija i Palaua.

Iako su egzotične i udaljene destinacije danas postale svojevrsni trend, Marija smatra da tu nema mnogo mesta za one koji ne znaju gde se nalaze i koji su krenuli samo zato što Instagram tako nalaže.

- Ljudi koji idu na daleke destinacije ili one koje su bremenite kulturom, umetnošću, religijom povlače za sobom jednu obrazovanu klijentelu koja tačno zna gde ide i priprema se za putovanje. Tu retko zalutaju oni koji pojma nemaju što su krenuli - kaže Marija, a Slobodan dodaje da pravi putnici uvek idu s grupom gde je sve organizovano i gde će vam obrazovani vodiči preneti znanje.

Tada mi je rekao da je sledeća destinacija ipak neka u Srbiji.

- Nekada sam radio za Žikinu Šarenicu, pa sam tako obišao mnoga mesta po Srbiji. Ubedljivo najlepše iskustvo u Srbiji je krstarenje Đerdapskom klisurom - priznao je tada.

A verovali ili ne, postoji jedna zemlja za koju je Slobodan saznao tek pošto je počela da preispituje priznanje nezavisnosti Kosova – Palau.

- Pojma nisam imao gde je to - priznaje dok je Marija pak, dobila želju da poseti ovu državu ako se ukaže prilika i tako kompletira ono malo što joj je ostalo.

Slobodan i Marija imaju unuke koji su takođe primili „gen za turizam“, pa i oni polako već počinju da upoznaju svet uz svoje roditelje, što je nešto na šta je par Mićić i te kako ponosan.

(Tara Tomović/Telegraf.rs)