Kako je priroda naše pretke učila da poštuju Boga: Posetili smo Đavolju varoš i poklonili se čudu

Priroda nas ovde zbunjuje na svakom koraku, a gotovo sve što vidimo je ispričano u legendama

Još ima ljudi koji zaziru od ovog mesta, još žive i rađaju se legende, zastrašujuće priče o velikom grehu koji su počinili brat i sestra. Od iste majke rođeni, pošli su da se venčaju, ali u tome ih je sprečila dobra vila - zauvek okamenivši svadbenu povorku. Tako je, po jednom narodnom predanju, nastala Đavolja varoš.

Dugo se verovalo da sam Đavo tu živi, da svakoga od nas može da uhvati i zarobi u svom paklenom carstvu, pa su seljani ovo čudo prirode obilazili u širokom luku, naročito noću. I tako je bilo sve dok đavolja rabota nije postala atrakcija vredna divljenja.

Sredinom devedesetih lokalitet se uređuje za posetioce, a postaje nadaleko poznat onog trenutka kada je ušao u trku za izbor 7 svetskih čuda, pre više od decenije. Đavolja varoš nije ušla na listu od 7, ali jeste na "proširenu" - top 77 svetskih čuda.

Ovaj prirodni fenomen nalazi se u opštini Kuršumlija, inače ovogodišnjoj pobednici konkursa EDEN (Izuzetne destinacije Evrope), koju je za teritoriju Srbije raspisala nacionalna Turistička organizacija. Đavolja varoš je udaljena 9 kilometara od sela Rudare, koje se nalazi na putu Kuršumlija - Priština.

Fascinacija

Tu gde "stoje" žrtvovani svatovi ni ptica se ne čuje. Mrtva je tišina.

Da li je u ovoj igri dobra i zla sve zaista "zaleđeno"? Da li će svatovi oživeti? Tišinu katkad prekidaju strahoviti krici.

Ali, nisu to đavolje žrtve, niti mračne sile. Jednostavno, kada dune vetar, priča naš vodič Branko Stević, stvara se karakterističan zvuk šištanja, koji je uplašenim meštanima zvučao poput krika i zapomaganja.

Ali, Đavolja varoš zaista nije zaleđena! Menja se, malo po malo, erozija čini svoje, pa se "kule" spiraju. Za pomak su potrebne decenije, vekovi.

Ali, dok jedne figure propadaju, druge se polako rađaju, pa se tako pored "zaleđenih svatova", kao najatraktivnijeg dela lokaliteta, nalazi još jedan niz mlađih figura.

One figure koje imaju kamen na vrhu duže će odoleti vremenu.

Predanje

Kada se prirodni fenomen prevede u legendu, jasno se nazire "barjaktar", koga predstavlja figura najbliža posmatraču. Za njim idu mladoženja, mlada i kum koji su predstavljeni trima figurama.

- Po najpoznatijoj legendi, u blizini je bilo selo u kome je živelo dobro i pobožno stanovništvo. Sve je to smetalo đavolu, hteo je da postanu grešni i stvorio je izvor đavolje vode. Ljudi su pili vodu sa izvora i počeli da greše. Jednom su na nagovor đavola krenuli da venčaju brata i sestru i time da počine rodoskrnavljenje opijeni đavoljim lažima i obećanjima da će, ako to budu učine, biti izuzetno bogati. Krenuli su ka crkvi, ali ceo događaj je videla dobra vila koja štiti ovaj kraj i počela je da moli boga da spreči sve to. Bog usliši njene molitve, iznenada se spojilo nebo i zemlja, dunuo je jak vetar i svatovi su zaustavljeni, odnosno skamenjeni - priča Stević.

Nauka

- Na ovom prostoru mi imamo 202 figure različitih oblika. Krečnjak, glina, pesak je u njihovom sastavu, a na vrhu je kamen vulkanskog porekla. Starost figura procenjena je na oko 1.200 godina, dok je starost kamena na vrhu oko 25 miliona godina. Glavni uzrok nastanka figura je erozivni proces - objašnjava naš vodič.

Kada su u pitanju "mlađe" figure, one imaju tek nešto preko 10 godina.

Figure, koje su popriličnih dimenzija, možete sagledati iz više uglova, jer oko njih postoji stepenište i vidikovci. Ne možete da dodirnete "svatove", ali će vam se neke "zvanice" učiniti veoma bliskim u prostoru.

Sve figure su "bombardovane" starim vulkanskim kamenom, i gotovo svaka na svom vrhu ima po jedan.

Noć

A noću? Samo najhrabriji su se odvažili da kroče ovde, a neki su pričali kako su usred netaknute prirode videli utvare - U 11, 12 noću, pred njihovim očima zaigrali bi svatovi u šumi, povelo se kolo.

Za znatiželjne i hrabre turiste posete su moguće i noću, ali samo ako su najavljene. Tada su figure osvetljene dekorativnom rasvetom, pa je doživljaj posmatrača sasvim drugačiji.

Izvori

Osim geoloških figura, Đavolju varoš čini još jedan fenomen: izvori kisele vode prepune gvožđa.

Upravo ta kombinacija ne smao da je neobična, već i ekstremno retka: prisustvo gvožđa po pravilu tu kiselost treba da neutrališe, što se ovde ne događa.

Postoji još samo pet takvih izvora na svetu: tri u Rusiji i dva u Italiji. Voda sa njih je verovatno lekovita, ali to tek treba da se ispita. Narod je koristi za tretman kožnih bolesti.

Nije slučajno to što je narod ovu vodu prozvao đavoljom - za sobom ostavlja železni trag. U njoj ima aluminijuma, gvožđa, kalijuma, bakra, nikla, sumpora. I, definitivno nije za piće.

Crkva

Otkud crkva u varoši Đavola? Pa, postoji još jedna legenda. Ljudi su, priča se, nosili đavole na svojim leđima i bili u kandžama zla. Ali, kada bi prenoćili kraj Crkvice svete Petke, đavoli bi se skamenili, a ljudi oslobodili tog tereta.

Ono što je neobično ispred ove crkve, jeste gomila vezanih belih maramica. Ljudi dođu, zapale sveću, posluže se maramicom i vežu je za drvo.

Veruje se da sveta Petka pomaže svima, baš kao i onima koji su na leđima nosili đavola. Potrebno je da pomislite na svoju muku ili dodirnete bolno mesto, potom vežete maramicu za drvo i ta muka i bol ostaće u Đavoljoj varoši, baš kao što su i demoni ostajali skamenjeni.

Nakon 7 dana maramice se skidaju i zakopavaju, ali o tome ne treba da brinete vi, maramice će skinuti i za vas zakopati čuvari ovog prirodnog dobra.

(Mateja Beljan)