Naš najpoznatiji alpinista Dragan Jaćimović: Planine nas ne menjaju, već samo postavljaju dijagnozu

Najveći dar koji planine mogu da nam daju je da prihvatimo sebe kakvim jesmo!

Dragan Jaćimović je najpoznatiji srpski alpinista. On je prvi čovek iz Srbije koji se popeo na najviši vrh na svetu, Mont Everest.

U intervjuu za Trelegraf, Dragan je ispričao da li za njega postoji još neki neosvojeni vrh, da li postoji rešenje za sve veći problem za otpad koji planinari ostavljaju za sobom i kakvo je njegovo iskustvo profesionalnog planinarskog vodiča.

Preporučujemo

• Kada i gde si započeo svoju karijeru? Kako si znao da je alpinizam pravi sport za tebe?

-„Life of climbing“ započeo sam u Sloveniji, gde sam učio od njihovih najboljih penjača. Ipak, nisam imao osećaj da je alpinizam ono čime želim da se bavim sve dok 1996. godine nisam otišao na Himalaje... Od tada se penjem na „nebesko predvorje“, evo već više od dvadeset godina; a kada sam prvi put osvojio jedan od njegovih vrhova, bili su dovoljni samo jedan udah i izdah kako bih se zarazio virusom Himalaja. I do danas se nisam izlečio.

• Već 24 godine odlazite na Himalaje. Da li postoje još neki izazovi, neki neosvojen vrh?

- Kao penjač, više nemam ličnih izazova. Došao sam do životnog trenutka u kojem više nemam potrebu da se dokazujem, ni sebi ni drugima. Moj jedini motiv za odlaske u planinu je prenošenje znanja – to je ono što me ispunjava. Uživam kada na vrhu vidim nasmejane ljude, a još sam srećniji kada oni postanu svesni promena koje su im se desile tokom uspona. Jer, ljudi ne osvajaju vrhove, već novo samopouzdanje.

• Zbog velikog broja ljudi na Himalajima, sve veći problem postaju zagađenje i otpad koji planinari ostavljaju za sobom. Da li za ovo postoji rešenje?

- Postoji veliki problem sa zagađenjem u regionu Mont Everesta, odakle se svake godine sakupljaju i odnose tone otpada. Mislim da su neophodne oštrije kaznene mere i kvalitetnija kontrola organizatora ekspedicija, jer postojeći sistem očigledno ne daje rezultate. S druge strane, svim penjačima koji kreću u masiv Himalaja je neophodna kvalitetna edukacija. Postoje dobri primeri, kao što su predavanja rendžera Nacionalnog parka „Denali“ na Aljasci, i možda tako nešto slično treba organizovati i u Katmanduu.

• Širom celog regiona, vaša agencija „EST Adventure“ postala je sinonim za odgovornu i bezbednu organizaciju trekova i ekspedicija. Da li na svoje ture vodite i rekreativce – amatere? I kako oni treba da se pripreme za napore koji ih očekuju?

- Amatere vodimo na vrhove visine do 6000 m, jer imamo iskustvo i znanje koji su ključni za kvalitetnu pripremu svakog učesnika. Nakon priprema, sledi uspešan uspon na odabrani vrh, naravno, uz stručnu pomoć naših licenciranih vodiča. Tokom priprema, učesnici dobijaju savete u vezi kondicionih priprema, dok kroz praktične vikend-treninge u našim planinama usvajaju nove veštine.

- Za učesnike je važan redovan trening, sa akcentom na podizanje aerobnih sposobnosti: trek sa rancem od 10kg, MTB vožnja, trčanje, veslanje, plivanje – sve ovo su poželjne aktivnosti koje pripremaju telo za sve ono što ga čeka na visinama do 6000 m. Za amatere je važna posvećenost treningu, a sve ostalo je briga „EST Adventure“ tima. Više o nama, našim turama i avanturama može se pročitati ovde.

• Pored ekspedicija, „EST Adventure“ organizuje i outdoor team building aktivnosti širom Balkana. Kako izgleda rad sa korporativnim klijentima?

- Mislim da na ovo pitanje najbolji odgovor mogu da daju zaposleni u kompaniji Comtrade, jer već više od 10 godina „EST Adventure“ je pouzdan partner u organizaciji njihovih team building aktivnosti. A sve je počelo 2005. godine, kada smo poželeli da se nečim zanimljivim bavimo i van sezone uspona na vrhove Himalaja. Vremenom smo stekli ogromno iskustvo, pa sada veoma lako identifikujemo potrebe i želje određene kompanije, na osnovu čega planiramo optimalne team building aktivnosti za njih. Zaposleni mnogo i posvećeno rade uglavnom sedeći ispred ekrana, i naravno, pod stalnim su stresom... Zbog toga su naši programi osmišljeni da jačaju timski duh, ali i budu vrsta antistres terapije.

• Kažu da je posao profesionalnog planinarskog vodiča na ekspedicijama veoma težak i odgovoran. Koje je vaše iskustvo, nakon svih ovih godina provedenih na planinama širom sveta?

-Planinarski vodič uživa tek kada se spustimo u podnožje. Gleda u daljinu i zahvaljuje se planinama za dobro zdravlje ljudi koji su ga sledili, nova iskustva koja je stekao, trenutke sažimanja sa Prirodom, vreme koje mu je bilo blagonaklono i privilegiju da vidi nasmejane ljude oko sebe. Dobar vodič se uvek preispituje.. Jesam li dao sve od sebe? Da li sam iskreno i sa entuzijazmom prenosio znanje? Da li sam stekao poverenje učesnika? Da li sam nekoga, umesto da ga osudim, podučio kako da ne greši? I što je najvažnije – da li sam ukazao dovoljno poštovanja Prirodi?

- Jednostavno, ne možemo da budemo uspešni planinarski vodiči ako se konstantno ne preispitujemo i ne radimo na ličnom usavršavanju. Jer, znanje nije konačna stvar, to je proces bez kraja. I da biste napredovali, uvek morate da oslobađate mesta za nova znanja, a takva mesta se oslobađaju samo davanjem.

- Podstičući druge da budu bolji, pomažući im da prevaziđu strahove i nesigurnosti, vi u stvari pomažete sebi. Na taj način, pravite više mesta za samopouzdanje i nove odluke koje neće biti uslovljene strahovima već predstavljati plod slobodnog izbora. I zbog toga – dok gledate u leđa svog vodiča, bez obzira da li je na užetu iznad vas ili zamišljeno gleda u daljinu, znajte da on u sebi ponavlja jednu izreku, kao mantru: „Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati“.

• I za kraj, jedan savet za sve one koji žele da krenu u osvajanje vrhova?

- Dugo sam bio ubeđen da odlazak u planine skoro automatski promeni čoveka. Sada mi se čini da planine ne menjaju ljude, već samo na neki način postavljaju dijagnozu. Sva ta iskušenja, suočavanje sa samim sobom, interakcija sa Prirodom i drugim ljudima, samo su jedno veliko ogledalo u kojem se vidi ono što želimo da sakrijemo od drugih, i, još više, od sebe. Ima ljudi kojima ne odgovara to što u ogledalu vide, pa po povratku nastave po starom. Ima i onih drugih, koji dopuste da im planine pomognu da bolje sagledaju sebe. To je najveći dar koji planine mogu da daju – da prihvatimo sebe kakvim jesmo. A to je prvi korak ka istinskoj promeni; to je početak puta.

To je sam put.

(Dragan Jaćimović / Telegraf.r)